Ne pitaj me ništa noćas,
pusti me da ćutim,
ne igraj se s mojom glavom
da bi video koliko sam jaka,
ne rugaj se mojoj slabosti prema tebi.
Ne prevrći mi kroz grudi,
srce mi drhti od tvoje reči,
ako ga dodirneš poludeće,
ne kopaj po utrobi mojoj
iz koju sam život dala,
zašto sam jednog i izgubila.
Znam, ponekad je moja ljubav dosadna,
ali gle, izabrala je tebe,
i nema ona stida, ni straha,
ni dostojanstvo,
iznad tebe je, i iznad mene,
iznad naših poluživota,
tamo gore,
a ipak je u mojoj utrobi,
gde izgubljeno boli,
tamo izvire,
tamo te piše,
i kad te loše napišem i onda te volim,
možda i više,
od nekoga ko te trenutno mazi rečima.
Zato,
ne kopaj po mojoj utrobi,
jer neću ti reći "nemoj",
Neću ti reći da me boliš,
niti ću plakati,
samo ću se osmehnuti,
pogladiću te po licu,
i reći ću ti "volim te".
Ne kopaj mi po utrobi,
Reći ću ti "Ti si život ... Ne dozvoli da te izgubim".
