Пушкин

Sanovnik

Buduća legenda
Poruka
37.479
Какав кафе!!!! Погледајте слике и мањи текст о њему на који сам случајно нелетео. Текст је о кафићу, а ја ћу да напишем нешто о Пушкину. Дакле, у овај Кафе идем на кафу, чим се тамо нађем. А наћи ћу се, сасвим је извесно.
Достојан великог Пушкина, спасиоца руског језика. (Врхунски је парадокс да руски језик од поплаве помодарства спашава песник, који је прво проговорио француски, што је било помодно тада у племићким кућама).

Био је мажен и пажен још од детињства, кад је као дечкић ушао у чувени царски лицеј у царском селу, где је добио готово невероватно образовање. Можемо да будемо поносни што је један Србин умешан у његово порекло. Гроф Сава Владисавић, одкупио је на пијаци робова, у северној Африци, као што свако зна, једног етиопског дечкића, по имену Ибрахим Соломон, који је директни Пушкинов предак. Уз то, Пушкин се у Одеси упознао са Амалијом Ризић, која до душе није била српкиња, ал је била удата за Србина, а Пушкин јој је посветио читав низ антологијских песама. Ослањајући се на фалцификате Проспера Меримеа, написао је читав низ песама посвећених западним словенима. Као и сви руски писци и он је био побуњеник у своје време, док га је Цар миловао тихо из позадине и све му, ( ко и свим руским писцима), унапред опраштао, кажњавајући га тако што га је слао у прогон, али тако да има сву удобност да ради. Прогнан је на своје имање Михајловско, које је наследио од Ибраихма Сломона, свога претка по мајци. Ту је његов отац прихватио задатак да отвара његова писма и да извештава власти у његовом понашању.

При том, Цар је наредио да све што напише, има да буде објављено, без обзира колико се ту он лично критикује и исмева. У осталом, то је Руски престо радио са свим руским ументицима редом. Казне су биле благе и биле су често од смртне замењиване за далеко блаже. И сам Достојевски је осуђен на смрт, због тога што је ушао у групу Петрушевског у којој се планирао атентат на Цара. Па је казна, током стрељања замењена казнoм робије од 10 година, а Достојевски је ипак лежао само 4, па је отишао даље у удобан прогон, што га је изградило тако да је касније био против револуционарних дела, о чему је писао у новинама које је уређивао. Други Монарси нису имали толико разумевања за своје критизере, па су до данас живи, а судбина руске царске породице је позната. Код руске царске власти, изгледа да није било оне бруталности, кад је отаџбинска ствар у питању, као код западних монарха. Зато су, може бити, тако и прошли. А како се тад и тамо живело, може се прочитаати у првој глави Евгенија Оњегина, где су добро описане књижевне вечери, балови, удобне седељке. Но, песме против Цара, које је написао Пушкин, сва је омладина знала на памет. С друге стране, руски племићи, писци, интелектуалци, сви од реда идеалисти, како због боготражње, православне социјалности, племенитог инстинкта, који непрекидно тражи правду, били су вазда против Цара, не слутећи ни у сновима, шта ће се из тога изродити и да ће тиме изазвати и подржати каснији ужас, који ће их све заједно сагорети и у коме ће нестати заједно са својом отаџбином. Па и Пушкин је био Декабриста. Но као уметник, није прошао као његове колеге, које су послате у Сибир. Можда и зато што је стављен под назор тако да је његов стан требало да претресу људи једног Србина, чувеног Грофа Милорадовића, хероја рата из 1812, који се понео крајње господски и каваљерски и реко Пушкину: ЗА ДВА ДАНА ДОЋИ ЋУ ДА ВАМ ПРЕТРЕСЕМ СТАН СА ПОЛИЦИЈОМ. Наравно, Пушкин је склонио, шта је било за склањање. Онда је рекао Грофу Милорадовићу " Ја сам те песме уништио и немам их, али их знам на памет и могу одмах да их запишем". То је фасцинирало и самог Цара.

Ипак одлази на Југ у једну врсту прогона, где се изграђује и пише. Избегао је Сибир, у чему су му помоги и славни људи Русије тог доба, али и благост Цара. А тамо, на југу је упознао и чувене грофове Рајевске. ( Николај Рајевски га је упознао са делом Бајрона). А, наравно, заљубљиве природе, заљубио се у Марију Рајевску, којој је посветио читав низ песама. Пушкин је редовно позамљивао своје сижее Гогољу, тако да је Ревизор, заправо препричан догађај који се догодио у стварности Пушкину. Пошто је Цар добио извештај од полицијског агента, наредио је да му се Гогољев Реввизор донесе. Уместо да падне у ватру, он се грохотом смејао и наредио да сви царски слуббеници морају да га прочитају. Но било како било, Пушкин, који је фигура за сва времена, упознао је Карађорђеву ћерку Стаменку у Кишињеву и написао и посветио јој једну песму. А превео је и две српске народне песме из Вукове збирке. Велика руска песникиња Ана Ахметова каже, да су на Пушкина сви гледали попреко и постављали му ногу, а онда су постали познати само по томе, што су били његови савременици.

Био је горд на славу своје породице. Његов предак Гаврлио Пушкин се истакао у рату Александра Невског на Чудском језеру против Тефтонаца. Како је старио, срећна звезда га је напуштала. Судбина је хтела да буде рогоња. Да га жена, Наталија Гончарева, лепотица која је била у главном глува за његову поетику, али вазда спремна за балове, удвараче и флерт, вара. Та иста судбина, хтела је да погине у двобоју у коме је хтео да спаси образ, испрљан понашањем једног француза, Дантеса, ( усвојеника холандског дипломате, који га је ранио метком у стомак, од чега је добио сепсу и умро у најгорим мукама. Дантес је имао панцир, па је остао жив и ако је погођен. А за њега нико никад не би ни чуо, да није понизио Пушкина, удварајући се отворено његовој жени и да га није убио. Што жена може да те упропаси, нико не може. Достојевски је, приликом подизања споменика Пушкину, на Тверском Булевару где је првобитно био, написао чувени говор којим га је практично канонизовао у књижевном свету, као Кумира свог народа. То је и логично, јер је у неколико сопствених дела водио дијалог са Пушкином. У осталом, Татјанино писмо Оњегину, учествовало је на формирање личности, код многих од нас.

http://www.novipolis.rs/Estetika/29138/kafe-puskin.html
 
Poslednja izmena:
Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek Bog da tako drugi da vas voli.
 
Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek Bog da tako drugi da vas voli.

Я вас любил: любовь еще, быть может,
В душе моей угасла не совсем;
Но пусть она вас больше не тревожит;
Я не хочу печалить вас ничем.
Я вас любил безмолвно, безнадежно,
То робостью, то ревностью томим;
Я вас любил так искренно, так нежно,
Как дай вам бог любимой быть другим.
 
Я вас любил: любовь еще, быть может,
В душе моей угасла не совсем;
Но пусть она вас больше не тревожит;
Я не хочу печалить вас ничем.
Я вас любил безмолвно, безнадежно,
То робостью, то ревностью томим;
Я вас любил так искренно, так нежно,
Как дай вам бог любимой быть другим.



I na ovaj način...
 
Можда је занимљиво поменути, да је та фасцинација између западне Европе и Русије била обострана, а да је једностарано, од стране запада попримала облике запрепашћујуће мржње, која долази од неразмевања. Тоталитарни запад мрзи оно што не разуме и што му је страно, а иначе је склон мрачним геноцидним злочинима, више пута је упадао у Русију и мрачио по њој, спаљујући читава села, заједно са сељанима. Но, ко је са запада заиста заинтерсовано у Русију погледао, тај се заљубио сместа, мада је за такав акт потребна лична ширина. Зато у овом часу у Русији живи 8 милиона Немаца и сви су руски родољуби. Од три највећа генерала Белих у октобарској револуцији, двојица су имали немачке крви. Врангел и романтични Бог рата, ( како су га звали) Барон Унгерн. Што се Француза тиче, они су своје лице прво показали у спаљеној Москви, одакле су изнели 200 кола натоварених златом. Две године касније у Париз је ушла Руска војска, на челу са Царем Александром, који је забранио да ико увреди и једног Француза, а камо ли да се нешто сруши или украде у Паризу. Од тад се кафеи у Паризу зову Бистрои, јер је Козацима било забрањено да пију, па су кришом од своји Атамана и Гетмана, улазили у те кафетерије, наручујући коњак, говорили бистро, бистро..( брзо). Александар је направио на Сени и налепши париски мост, који се и сад зове Александров мост. Отуд симпатије и отуд она Де Голова идеја о једној Европи од Париза до Владивостока. Иначе, треба споменути, да је руску војску у Париз, 1814 Године, увео Руски Генерал, Ђорђе Арсенијевић Емануел, из Вршца. Србин. Прилично смо се умешали на разним странама, зар не?
 
Можда је занимљиво поменути, да је та фасцинација између западне Европе и Русије била обострана, а да је једностарано, од стране запада попримала облике запрепашћујуће мржње, која долази од неразмевања. Тоталитарни запад мрзи оно што не разуме и што му је страно, а иначе је склон мрачним геноцидним злочинима, више пута је упадао у Русију и мрачио по њој, спаљујући читава села, заједно са сељанима. Но, ко је са запада заиста заинтерсовано у Русију погледао, тај се заљубио сместа, мада је за такав акт потребна лична ширина. Зато у овом часу у Русији живи 8 милиона Немаца и сви су руски родољуби. Од три највећа генерала Белих у октобарској револуцији, двојица су имали немачке крви. Врангел и романтични Бог рата, ( како су га звали) Барон Унгерн. Што се Француза тиче, они су своје лице прво показали у спаљеној Москви, одакле су изнели 200 кола натоварених златом. Две године касније у Париз је ушла Руска војска, на челу са Царем Александром, који је забранио да ико увреди и једног Француза, а камо ли да се нешто сруши или украде у Паризу. Од тад се кафеи у Паризу зову Бистрои, јер је Козацима било забрањено да пију, па су кришом од своји Атамана и Гетмана, улазили у те кафетерије, наручујући коњак, говорили бистро, бистро..( брзо). Александар је направио на Сени и налепши париски мост, који се и сад зове Александров мост. Отуд симпатије и отуд она Де Голова идеја о једној Европи од Париза до Владивостока. Иначе, треба споменути, да је руску војску у Париз, 1814 Године, увео Руски Генерал, Ђорђе Арсенијевић Емануел, из Вршца. Србин. Прилично смо се умешали на разним странама, зар не?

Sa ovim se ne bih slozio ali cu i obrazloziti zasto. Ne znam uopste odakle ti ove informacije (ne mislim na sve, neke su istinite, ali neke su susta suprotnost)
 
Sa ovim se ne bih slozio ali cu i obrazloziti zasto. Ne znam uopste odakle ti ove informacije (ne mislim na sve, neke su istinite, ali neke su susta suprotnost)

Које конкретно, јуначе. Шта је у питању, конкретно. Можда негде грешим. Исправи ме, да не будем у заблуди.
 
"Можда је занимљиво поменути, да је та фасцинација између западне Европе и Русије била обострана, а да је једностарано, од стране запада попримала облике запрепашћујуће мржње, која долази од неразмевања. Тоталитарни запад мрзи оно што не разуме и што му је страно, а иначе је склон мрачним геноцидним злочинима, више пута је упадао у Русију и мрачио по њој, спаљујући читава села, заједно са сељанима. Но, ко је са запада заиста заинтерсовано у Русију погледао, тај се заљубио сместа, мада је за такав акт потребна лична ширина. Зато у овом часу у Русији живи 8 милиона Немаца и сви су руски родољуби."

Ovo baš i nisam siguran u kom i o kom periodu govoriš, ali sa ovim se ne bih složio. Ne znam sa političkog aspekta jer se u to ne razumem, ali mogu ti reći sa književno-istorijskog. Pre svega, svaki ruski poeta, počev od Andre Belija, Solovjeva, Ane Ahmatove, Fjodora Kuzmiča Sologuba, svi su oni zajedno imali jako dobre i prisne kontakte sa francuskim književnicima i poetičarima, a bili su itekako dobro upoznati sa njihovim prethodnicima. Recimo Dimitrij Mereškovski i Solovjev su od francuskih poznanika redovno dobijali liste poezije i proze, a samim tim i prevodili Remboa, Malarmea, Bodlera. Čak čuveni Ljermontov je za istu stvar osudjen u Rusiji za šta je bio osudjen i Bodler, za takozvanu "erotizaciju proze" koju je na neki način prepisao od Bodlera. Pa i skoro ceo avangardni pokret je donet, prekopiran takoreći iz Francuske. Ovo sam napisao kako bih istakao da se Evropljani i Rusi nisu mrzeli (makar u tom istorijskom periodu). Ako si ikada čitao Tolstojev "Rat i mir" za vreme Napoleonovih ratova, videćeš da je ruska vojska, na teritoriji Austrije oslobadjajući Habzburge, ujedno i prezirala Nemce koji su se borili rame uz rame sa njima, što ne mogu da poreknem da mržnja nije bila obostrana... Bilo kako bilo, krenuli smo o priči sa Puškinom. Puškin je bio najbolji prijatelj sa Adamom Mickiewiczem koji je poreklom Poljak, a Poljaci nikada u istoriji nisu bili naklonjeni Rusima, kroz celu istoriju apsolutno nikada. Rusi su u mnogo navrata pokušavali da okupiraju Poljsku, prvo uvodeći njihovu birokratiju, a zatim sistem obrazovanja. Čak je i Marija Dombrovska pisala o ustanku koji su pogdigli Poljaci kako bi iz poljskih škola proterali sve ruske profesore a deca su dodatno morala da uče ruski jezik kako bi pohadjala nastavu.

Elem, upalo mi je u oko malo ova satanizacija Evrope. Ne kažem da su Rusima ikada oni bili naklonjeni, ali su svakako imali različit odnos sa različitim državama. Takodje se ne bih složio sa nemačkim rodoljubima. I Gogolj i Puškin su pisali o nemačkim imigrantima koji su držali zanatske esnafe pogotovu širom Petersburga u kojima svaki Nemac se obraća Rusu sa : "Lenja ruska svinja" i "Smrdljiva ruska pijanica". E sad, da li su oni rodoljubi zbog ruskog pejzaža ili njihovog karaktera, a govorim u sadašnjem vremenu, to zaista nemam blage veze.
 
Poslednja izmena:
"Можда је занимљиво поменути, да је та фасцинација између западне Европе и Русије била обострана, а да је једностарано, од стране запада попримала облике запрепашћујуће мржње, која долази од неразмевања. Тоталитарни запад мрзи оно што не разуме и што му је страно, а иначе је склон мрачним геноцидним злочинима, више пута је упадао у Русију и мрачио по њој, спаљујући читава села, заједно са сељанима. Но, ко је са запада заиста заинтерсовано у Русију погледао, тај се заљубио сместа, мада је за такав акт потребна лична ширина. Зато у овом часу у Русији живи 8 милиона Немаца и сви су руски родољуби."

Ovo baš i nisam siguran u kom i o kom periodu govoriš, ali sa ovim se ne bih složio. Ne znam sa političkog aspekta jer se u to ne razumem, ali mogu ti reći sa književno-istorijskog. Pre svega, svaki ruski poeta, počev od Andre Belija, Solovjeva, Ane Ahmatove, Fjodora Kuzmiča Sologuba, svi su oni zajedno imali jako dobre i prisne kontakte sa francuskim književnicima i poetičarima, a bili su itekako dobro upoznati sa njihovim prethodnicima. Recimo Dimitrij Mereškovski i Solovjev su od francuskih poznanika redovno dobijali liste poezije i proze, a samim tim i prevodili Remboa, Malarmea, Bodlera. Čak čuveni Ljermontov je za istu stvar osudjen u Rusiji za šta je bio osudjen i Bodler, za takozvanu "erotizaciju proze" koju je na neki način prepisao od Bodlera. Pa i skoro ceo avangardni pokret je donet, prekopiran takoreći iz Francuske. Ovo sam napisao kako bih istakao da se Evropljani i Rusi nisu mrzeli (makar u tom istorijskom periodu). Ako si ikada čitao Tolstojev "Rat i mir" za vreme Napoleonovih ratova, videćeš da je ruska vojska, na teritoriji Austrije oslobadjajući Habzburge, ujedno i prezirala Nemce koji su se borili rame uz rame sa njima, što ne mogu da poreknem da mržnja nije bila obostrana... Bilo kako bilo, krenuli smo o priči sa Puškinom. Puškin je bio najbolji prijatelj sa Adamom Mickiewiczem koji je poreklom Poljak, a Poljaci nikada u istoriji nisu bili naklonjeni Rusima, kroz celu istoriju apsolutno nikada. Rusi su u mnogo navrata pokušavali da okupiraju Poljsku, prvo uvodeći njihovu birokratiju, a zatim sistem obrazovanja. Čak je i Marija Dombrovska pisala o ustanku koji su pogdigli Poljaci kako bi iz poljskih škola proterali sve ruske profesore a deca su dodatno morala da uče ruski jezik kako bi pohadjala nastavu.

Elem, upalo mi je u oko malo ova satanizacija Evrope. Ne kažem da su Rusima ikada oni bili naklonjeni, ali su svakako imali različit odnos sa različitim državama. Takodje se ne bih složio sa nemačkim rodoljubima. I Gogolj i Puškin su pisali o nemačkim imigrantima koji su držali zanatske esnafe pogotovu širom Petersburga u kojima svaki Nemac se obraća Rusu sa : "Lenja ruska svinja" i "Smrdljiva ruska pijanica". E sad, da li su oni rodoljubi zbog ruskog pejzaža ili njihovog karaktera, a govorim u sadašnjem vremenu, to zaista nemam blage veze.

Наравно, Господине. Мени су неке од ових ствари врло добро познате. У ствари, ви се не слажете само са мојом перцепцијом, невезано за податке које сам изнео и који су верујем, проверљиви. Само са личном обрадом и разумевањем тих података. Ипак, дозволите. Рат против Александра Невског. Затим велики рат наводно Пољско-Литванске војске од 1606-1612. Кађем наводно јер је било и добровољаца и пплаћеника из целе Европе. Наполеонов рат у коме је довео војску из 12 западно евроских држава. Кримски рат, у коме се западне земље удружено ратовале на Криму против Русије. Други светски рат у коме су сви сложно напали СССР, ( али ипак убијајући Русе). И ако је СССР по својој суштини био анти руска творевина, у свим својим интерним документима, војска трећег рајха из зове Русима. А из целе западне Европе, на СССР нису с немцима ишли само Енглези ( Шкоти и Ирци). Срби и Бугари ,који су били део трећег Рајха, али је њихов услов за приступање био да је иду на СССР и Шпанци и Портигалци. Сви остали јесу. Војници из скандинавских земљаљ. Војници из земаља Бенелукса. Швајцарска фабрика Зиг је правила оружје за Немце и муницију , кобајаги неутрална. Чеси су били мобилисани у неколико позадинских служби. Пољаци исто. Добровоаљаца из Фрнцуске колко хоћеш. Румуна чак 600 хиљада,. ИСто колико и Италијана. ЛИтванци. Естонци, Мађари. Да скратим гњаважу. Енглеска се држи те анти руске мржње столећима, а због ње смо и ми доста мука покусали. Наравно, забога, да сам читао Рат и Мир. Но, треба објаснити чак два немаца Генерала Белих у Окотобарској револуцији, на страни Круне и Русије а против Бољшевика. А треба објаснити и оне руске официре и подофицире у отаџбинском рату против Наполеона. Србе Генерале је лако објаснити. Зна им се и број, а зна се и како су тамо доспели толики Срби и зашто су се понашали родољубиво у православној земљи. Зна се и за немце како су доспели. Ипак, за те Немце није потуно јасно, како су постајали одани службеници или војници једног Православног царства. И ми смо тога у Србији имали. Фон Шиндлер је био добровољац код Војводе Вука. Читав тај виши слој Руса, био је заљубљен у Запад. Некад нормално и оправдано, али често и не оправдано и слепо. Ја сам се уплашио да сам нешто погрешно написао, што се података тиче. Додао би још и ово.Изгледа да је судбина Словена, нарочито православних, да презиру, гаде се и ниподаштавају све што је оригинално њихово ( наше), а да без икакве резерве и потпуно некритички прихватају све што је страно. ( Срећом не сви). У Руса и да и не.
Чак и у оним случајевима кад је домаће, сјајно, и стотину пута боље, дубље, истинитије и лепше, увек се пати за страним, макар и површним и безначајним, само ако је упаковано у одговарајућу амбалажу. Од увек и скоро без разлике. Чак и кад са друге стране долази отворена мржња и омаловажавање.
Баш онако како су на Руском Двору говорили међусобно на француском језику, у тренутку кад је Наполеонова војска, покупљена у 12 држава спаљивала руска села на свом пљачкашком походу на Русију. Или на пример, како је Бакуњин Хегелијанство подигао на ниво религије, без обзира што је Хегел сматрао и писао да Руси нису историјски народ и отворено их презирао. Или на пример како је Максим Горки, у време кад је постао револуционарни писац, ипак државо на зиду Ничеову слику, испод које је стално горело кандило. Кад је Марксу у госте дошао један Руски спахија, са речима, " Ви сте Геније. ми ће мо спровести то што сте замислили", он се уплашио и закључао у кућу. Дешавало се то и другима, а не само Словенима. Неки од најтелетнованијих румунских писаца, нису оставили иза себе Бог зна шта вредно, јер су напустили свој језик и почели да пишу на француском. А матерњи језик је, ипак матерњи. Но примери Словена су далеко многобројнији. Словени, Правславци, склони су да тућу надутост сматрају за господственост, уображену позу замене за племениту дистанцу, а туђ снобизам за истанчани укус. У нас су сви ти примери десетоструко бројнији, на жалост. Ругали су се томе и Винавер и Нушић на свој начин и још многи други. Дакле само нам је перцепција различита, Богу хвала. Ја видим запад као инквизиторски и тоталитарни, а ви, ето не. Но ништа зато. То је ствар за кафанско ћаскање и можда неки други ПДФ. Но, свакако, задовољство је разменити мишљења с Вама. Ја мсилим да без обзира на личне контакте сродних душа овамо и онамо, ипак постоје претежне политике и претежни ставови народа које је формирала управо политика и које у Русији нису били тако радикални и обојени мржњом , као што је то случај код Енгелза, Немаца, а у једном тренутку и Француза, према Русима.
 
Poslednja izmena:
Da, u principu sam i ja shvatio da ne razgovaramo o istom aspektu, zato što se ja osvrćem na književno-istorijski, a ti (ako mogu na ti pošto mi Vi previše zvanično i pomalo sintetički ulagljivo zvuči :) ) govoriš o kulturno - političkoj sceni. No, kao i uvek, politika je kolektivna sadržina, a književna i socijalna je osobena.
Elem, mislim da pomama za inostranim zemljama (tudje prnje lepše od svoje svile) nije samo urodjena slovenskim narodima. Ta pomama se čak (verovali ili ne) može zapaziti i kod Nemaca za koje mogu da kažem da su jedni od najekstremnije impregniranih zemalja po pitanju nacionalne svesti. To se provlači i kod Šopenhauera, pa i kod Ničea - "Ljudsko, suviše ljudsko" ako se ne varam. Svako od njih je više voleo Italiju nego svoje gnezdo. Nemačka je imala njih, a uopšte je pravo pitanje koliko su oni imali Nemačku...
Elem, da se vratimo na Puškina, :)
 
Poslednja izmena:
Да. Дакле, на Пушкина, док не пређемо на Гогоља, Достојевског, Булгакова, Горког, Толстоја, Флобера, Пруста, Шекспира и још неколико генија чије сам биографије изучавао и дела читао. А желим да сваке недеље напишем овде по један чланак о сваком од њих, као што сам овде на почетку написао о Пушкину.
Кад је Пушкин почео да пати, патио је до краја свог прекратког живота, да би на крају умро у најгорим мукама, а све због жене. Тужне ли ироније. Човек који је створио модел жене о каквом сања сваки мушкарац на свету, са имало штофа, ( Татјана, чије је писмо градило генерације заљубљивих поета ), имао је трагедију да се ожени катастрофално. И то да се ожени тако, после свега што је доживео и упознао. Да падне на лепоту једне жене, не обазирући се ни на шта друго. Да се безглаво залепи за физичку лепоту, потпуно слеп за било коју другу њену особину. Да због те лепоте, све друге особине те жене измашта. Јер лепота тада још није напустила уметност, као што је сад из ументости практично нестала. Геније, који је био миљеник судбине, постао је њена жртва, не престајући да буде геније до краја. Тако ја то видим.
 
Poslednja izmena:
"što dođoste u naše selo, u stepu gde moj život traje, ja ne bih srela vas zacelo i ne bih znala patnja šta je...smirivši burne osećaje možda bih jednom, ko će znati, našla po srcu druga verna i bila bih mu žena smerna a svojoj deci dobra mati".
Puškin, E.Onjegin
 
Волео сам вас: можда, љубав моја
Још увек сасвим угашена није.
Ал' нек вам то не буде узрок неспокоја,
Не желим са вас мучим било чиме.
Волео сам вас ћутке, безнадежно,
Мучен час зебњом, час љубомором јаком.
Волех вас тако искрено и нежно,
Дај боже, да вас још ко воли тако.
Пушкин
 

Back
Top