Sanovnik
Buduća legenda
- Poruka
- 37.479
Какав кафе!!!! Погледајте слике и мањи текст о њему на који сам случајно нелетео. Текст је о кафићу, а ја ћу да напишем нешто о Пушкину. Дакле, у овај Кафе идем на кафу, чим се тамо нађем. А наћи ћу се, сасвим је извесно.
Достојан великог Пушкина, спасиоца руског језика. (Врхунски је парадокс да руски језик од поплаве помодарства спашава песник, који је прво проговорио француски, што је било помодно тада у племићким кућама).
Био је мажен и пажен још од детињства, кад је као дечкић ушао у чувени царски лицеј у царском селу, где је добио готово невероватно образовање. Можемо да будемо поносни што је један Србин умешан у његово порекло. Гроф Сава Владисавић, одкупио је на пијаци робова, у северној Африци, као што свако зна, једног етиопског дечкића, по имену Ибрахим Соломон, који је директни Пушкинов предак. Уз то, Пушкин се у Одеси упознао са Амалијом Ризић, која до душе није била српкиња, ал је била удата за Србина, а Пушкин јој је посветио читав низ антологијских песама. Ослањајући се на фалцификате Проспера Меримеа, написао је читав низ песама посвећених западним словенима. Као и сви руски писци и он је био побуњеник у своје време, док га је Цар миловао тихо из позадине и све му, ( ко и свим руским писцима), унапред опраштао, кажњавајући га тако што га је слао у прогон, али тако да има сву удобност да ради. Прогнан је на своје имање Михајловско, које је наследио од Ибраихма Сломона, свога претка по мајци. Ту је његов отац прихватио задатак да отвара његова писма и да извештава власти у његовом понашању.
При том, Цар је наредио да све што напише, има да буде објављено, без обзира колико се ту он лично критикује и исмева. У осталом, то је Руски престо радио са свим руским ументицима редом. Казне су биле благе и биле су често од смртне замењиване за далеко блаже. И сам Достојевски је осуђен на смрт, због тога што је ушао у групу Петрушевског у којој се планирао атентат на Цара. Па је казна, током стрељања замењена казнoм робије од 10 година, а Достојевски је ипак лежао само 4, па је отишао даље у удобан прогон, што га је изградило тако да је касније био против револуционарних дела, о чему је писао у новинама које је уређивао. Други Монарси нису имали толико разумевања за своје критизере, па су до данас живи, а судбина руске царске породице је позната. Код руске царске власти, изгледа да није било оне бруталности, кад је отаџбинска ствар у питању, као код западних монарха. Зато су, може бити, тако и прошли. А како се тад и тамо живело, може се прочитаати у првој глави Евгенија Оњегина, где су добро описане књижевне вечери, балови, удобне седељке. Но, песме против Цара, које је написао Пушкин, сва је омладина знала на памет. С друге стране, руски племићи, писци, интелектуалци, сви од реда идеалисти, како због боготражње, православне социјалности, племенитог инстинкта, који непрекидно тражи правду, били су вазда против Цара, не слутећи ни у сновима, шта ће се из тога изродити и да ће тиме изазвати и подржати каснији ужас, који ће их све заједно сагорети и у коме ће нестати заједно са својом отаџбином. Па и Пушкин је био Декабриста. Но као уметник, није прошао као његове колеге, које су послате у Сибир. Можда и зато што је стављен под назор тако да је његов стан требало да претресу људи једног Србина, чувеног Грофа Милорадовића, хероја рата из 1812, који се понео крајње господски и каваљерски и реко Пушкину: ЗА ДВА ДАНА ДОЋИ ЋУ ДА ВАМ ПРЕТРЕСЕМ СТАН СА ПОЛИЦИЈОМ. Наравно, Пушкин је склонио, шта је било за склањање. Онда је рекао Грофу Милорадовићу " Ја сам те песме уништио и немам их, али их знам на памет и могу одмах да их запишем". То је фасцинирало и самог Цара.
Ипак одлази на Југ у једну врсту прогона, где се изграђује и пише. Избегао је Сибир, у чему су му помоги и славни људи Русије тог доба, али и благост Цара. А тамо, на југу је упознао и чувене грофове Рајевске. ( Николај Рајевски га је упознао са делом Бајрона). А, наравно, заљубљиве природе, заљубио се у Марију Рајевску, којој је посветио читав низ песама. Пушкин је редовно позамљивао своје сижее Гогољу, тако да је Ревизор, заправо препричан догађај који се догодио у стварности Пушкину. Пошто је Цар добио извештај од полицијског агента, наредио је да му се Гогољев Реввизор донесе. Уместо да падне у ватру, он се грохотом смејао и наредио да сви царски слуббеници морају да га прочитају. Но било како било, Пушкин, који је фигура за сва времена, упознао је Карађорђеву ћерку Стаменку у Кишињеву и написао и посветио јој једну песму. А превео је и две српске народне песме из Вукове збирке. Велика руска песникиња Ана Ахметова каже, да су на Пушкина сви гледали попреко и постављали му ногу, а онда су постали познати само по томе, што су били његови савременици.
Био је горд на славу своје породице. Његов предак Гаврлио Пушкин се истакао у рату Александра Невског на Чудском језеру против Тефтонаца. Како је старио, срећна звезда га је напуштала. Судбина је хтела да буде рогоња. Да га жена, Наталија Гончарева, лепотица која је била у главном глува за његову поетику, али вазда спремна за балове, удвараче и флерт, вара. Та иста судбина, хтела је да погине у двобоју у коме је хтео да спаси образ, испрљан понашањем једног француза, Дантеса, ( усвојеника холандског дипломате, који га је ранио метком у стомак, од чега је добио сепсу и умро у најгорим мукама. Дантес је имао панцир, па је остао жив и ако је погођен. А за њега нико никад не би ни чуо, да није понизио Пушкина, удварајући се отворено његовој жени и да га није убио. Што жена може да те упропаси, нико не може. Достојевски је, приликом подизања споменика Пушкину, на Тверском Булевару где је првобитно био, написао чувени говор којим га је практично канонизовао у књижевном свету, као Кумира свог народа. То је и логично, јер је у неколико сопствених дела водио дијалог са Пушкином. У осталом, Татјанино писмо Оњегину, учествовало је на формирање личности, код многих од нас.
http://www.novipolis.rs/Estetika/29138/kafe-puskin.html
Достојан великог Пушкина, спасиоца руског језика. (Врхунски је парадокс да руски језик од поплаве помодарства спашава песник, који је прво проговорио француски, што је било помодно тада у племићким кућама).
Био је мажен и пажен још од детињства, кад је као дечкић ушао у чувени царски лицеј у царском селу, где је добио готово невероватно образовање. Можемо да будемо поносни што је један Србин умешан у његово порекло. Гроф Сава Владисавић, одкупио је на пијаци робова, у северној Африци, као што свако зна, једног етиопског дечкића, по имену Ибрахим Соломон, који је директни Пушкинов предак. Уз то, Пушкин се у Одеси упознао са Амалијом Ризић, која до душе није била српкиња, ал је била удата за Србина, а Пушкин јој је посветио читав низ антологијских песама. Ослањајући се на фалцификате Проспера Меримеа, написао је читав низ песама посвећених западним словенима. Као и сви руски писци и он је био побуњеник у своје време, док га је Цар миловао тихо из позадине и све му, ( ко и свим руским писцима), унапред опраштао, кажњавајући га тако што га је слао у прогон, али тако да има сву удобност да ради. Прогнан је на своје имање Михајловско, које је наследио од Ибраихма Сломона, свога претка по мајци. Ту је његов отац прихватио задатак да отвара његова писма и да извештава власти у његовом понашању.
При том, Цар је наредио да све што напише, има да буде објављено, без обзира колико се ту он лично критикује и исмева. У осталом, то је Руски престо радио са свим руским ументицима редом. Казне су биле благе и биле су често од смртне замењиване за далеко блаже. И сам Достојевски је осуђен на смрт, због тога што је ушао у групу Петрушевског у којој се планирао атентат на Цара. Па је казна, током стрељања замењена казнoм робије од 10 година, а Достојевски је ипак лежао само 4, па је отишао даље у удобан прогон, што га је изградило тако да је касније био против револуционарних дела, о чему је писао у новинама које је уређивао. Други Монарси нису имали толико разумевања за своје критизере, па су до данас живи, а судбина руске царске породице је позната. Код руске царске власти, изгледа да није било оне бруталности, кад је отаџбинска ствар у питању, као код западних монарха. Зато су, може бити, тако и прошли. А како се тад и тамо живело, може се прочитаати у првој глави Евгенија Оњегина, где су добро описане књижевне вечери, балови, удобне седељке. Но, песме против Цара, које је написао Пушкин, сва је омладина знала на памет. С друге стране, руски племићи, писци, интелектуалци, сви од реда идеалисти, како због боготражње, православне социјалности, племенитог инстинкта, који непрекидно тражи правду, били су вазда против Цара, не слутећи ни у сновима, шта ће се из тога изродити и да ће тиме изазвати и подржати каснији ужас, који ће их све заједно сагорети и у коме ће нестати заједно са својом отаџбином. Па и Пушкин је био Декабриста. Но као уметник, није прошао као његове колеге, које су послате у Сибир. Можда и зато што је стављен под назор тако да је његов стан требало да претресу људи једног Србина, чувеног Грофа Милорадовића, хероја рата из 1812, који се понео крајње господски и каваљерски и реко Пушкину: ЗА ДВА ДАНА ДОЋИ ЋУ ДА ВАМ ПРЕТРЕСЕМ СТАН СА ПОЛИЦИЈОМ. Наравно, Пушкин је склонио, шта је било за склањање. Онда је рекао Грофу Милорадовићу " Ја сам те песме уништио и немам их, али их знам на памет и могу одмах да их запишем". То је фасцинирало и самог Цара.
Ипак одлази на Југ у једну врсту прогона, где се изграђује и пише. Избегао је Сибир, у чему су му помоги и славни људи Русије тог доба, али и благост Цара. А тамо, на југу је упознао и чувене грофове Рајевске. ( Николај Рајевски га је упознао са делом Бајрона). А, наравно, заљубљиве природе, заљубио се у Марију Рајевску, којој је посветио читав низ песама. Пушкин је редовно позамљивао своје сижее Гогољу, тако да је Ревизор, заправо препричан догађај који се догодио у стварности Пушкину. Пошто је Цар добио извештај од полицијског агента, наредио је да му се Гогољев Реввизор донесе. Уместо да падне у ватру, он се грохотом смејао и наредио да сви царски слуббеници морају да га прочитају. Но било како било, Пушкин, који је фигура за сва времена, упознао је Карађорђеву ћерку Стаменку у Кишињеву и написао и посветио јој једну песму. А превео је и две српске народне песме из Вукове збирке. Велика руска песникиња Ана Ахметова каже, да су на Пушкина сви гледали попреко и постављали му ногу, а онда су постали познати само по томе, што су били његови савременици.
Био је горд на славу своје породице. Његов предак Гаврлио Пушкин се истакао у рату Александра Невског на Чудском језеру против Тефтонаца. Како је старио, срећна звезда га је напуштала. Судбина је хтела да буде рогоња. Да га жена, Наталија Гончарева, лепотица која је била у главном глува за његову поетику, али вазда спремна за балове, удвараче и флерт, вара. Та иста судбина, хтела је да погине у двобоју у коме је хтео да спаси образ, испрљан понашањем једног француза, Дантеса, ( усвојеника холандског дипломате, који га је ранио метком у стомак, од чега је добио сепсу и умро у најгорим мукама. Дантес је имао панцир, па је остао жив и ако је погођен. А за њега нико никад не би ни чуо, да није понизио Пушкина, удварајући се отворено његовој жени и да га није убио. Што жена може да те упропаси, нико не може. Достојевски је, приликом подизања споменика Пушкину, на Тверском Булевару где је првобитно био, написао чувени говор којим га је практично канонизовао у књижевном свету, као Кумира свог народа. То је и логично, јер је у неколико сопствених дела водио дијалог са Пушкином. У осталом, Татјанино писмо Оњегину, учествовало је на формирање личности, код многих од нас.
http://www.novipolis.rs/Estetika/29138/kafe-puskin.html
Poslednja izmena:
) govoriš o kulturno - političkoj sceni. No, kao i uvek, politika je kolektivna sadržina, a književna i socijalna je osobena.
