(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
Upozorenje…..tekst je poduži……bolje da ve utepam u jedan dan nego u više danovi
hahahaha
Željena mila……polako, a možeš I na preskok hahahaha
PUNO SRCE
Stigoh u petak popodne na stanicu sa užasnom glavoboljom od klime u autobusu. Bole sinusi, vrat….ma u glavi kao da mi je vašar. Momci su u polju, te sedam u rasklimatani taxi plave boje sa uflekanim sedištima. Kažem gde da me odveze I pitam za cenu…..ovde ….recimo da se tako radi. Crnpurasti vozač me uljudno pita da li mi smeta cigareta…..rekoh da ne jer sam upravo jednu iščurila dok sam čekala gospoju na šalteru
da uzmem rezervaciju za povratak……..normalno, nisam je dočekala. Opusti se čovek odmah čim sam upotrebila odgovarajuću reč I akcenat hahahaha
Dočekuje me prelepa fasada…..starinska, žuta vremešna dama suncem obasjana. Ovo smo stvarno majstorski uradili pretprošlog leta….poslednjeg leta koje je bilo kao I svih dvadeset I dva prethodnih kada sam bila sa momcima I ćerom ovde bar petnaest dana u žetvi. Deca dodju sa ocem, a ja jurim da završim obračune, pa kod njih. Više nije tako…..na žalost. Miriše selo poznatim mirisom.....na Moravu, papriku, livade i kukuruze, na taze ovršenu pšenicu i na vinograde....na slatko od dunja i džem od šljiva...na pečenu rakiju.....Ipak, miriše i nekako tužno....to tugom dišu napuštene njive. Cvili zemlja zaparložena u travu.
Odmah kafa sa majkom I ocem (svekar I svekrva), tu je I zaova…..reči,reči…javljam ćeri da sam stigla. Izmedju reči čujem zvuk kombajna koji dolazi iz daljine. Prepoznajem ga.Izadjem na mali trem…..to majkin sin prolazi pored kuće. Ugledavši me, pušta volan I maše sa obe ruke. Pošaljem poljubac mom malom-velikom čoveku I puna srca se vraćam kafenim rečima.
Veče…..dolaze moji momci jedan za drugim. Prvo sin. Dobro se saginje da ga poljubim u prašnjavo I znojavo čelo. Samo beonjače mu se vide. Umiju se I malo srede. Zatim stiže I Maca…..umornu I bolnu grimasu zameni osmeh I pogled…..samo na tren jer je avlija puna ljudi. I taj tren je dovoljan za oboje. Posle ovoliko godina reči samo smetaju. Gužva je, telefoni zvone..mobilni, fiksni….preskaču reči preko metalnih grdosija. Glasovi I smeh, ubedjivanje, dogovori…..kuvam kafe, pivo, rakijica. Zove ćera da vidi šta radimo. Majkina sposobna velika-mala devojka. Ostavila sam joj firmu, kuću, pse, silno cveće, kuvanje, pranje, nabavku….sve ona stiže. Pomaže joj I momak…..miriše mi na ozbiljno…..šta lupetam….znam da je ozbiljno. Ako, ljubi je majka..
Napokon se svi razilaze I mi sedamo da večeramo. Sin se samo kliberi I šali, zaebava oca, pa ovaj njega. Nikako da podje u kupatilo već samo priča. Kada je posle deset opomena rečenih kroz smeh I dalje sedeo kezeći se, rekoh
“Maki, ajde idi na kupanje, pa će tata, pa ja. Moram da legmen, u…..”
“Znam Maki, ubila te klima” govori praveći tužnu grimasu.
“Vuci dupe u kupatilo” kobojagi podviknem I on odlazi smejući se.
“Baš se raspilavio jer si ti došla. Ovoliko se nije kliberio za celu nedelju” kaže moja umorna druga polovina uz blagi osmeh uzimajući turu lekova protiv bolova.
Kraj dana….vetar što mrsi krošnje u tišini noći…..napokon…..
Subota…..vetar…..igra po živcima svima. Ustajanje u 6, dve kafe, sredjivanje kombajna, ljudi dolaze, zvone telefoni, dolaze džakaroši, spremam doručak, polaze….moji momci…..prvo otac, pa za njim sin. Majka kaže da ona I svekar idu u polje, podmesila je hleb, namirila stoku….Ostajem sama sa gomilom obaveza I poslom koji sam donela da radim…..i pisanjem. Operem sudove, ručno jer se ovde ostavljaju pomije za svinje tako da mašina I ne dolazi u obzir, pa malo radim, pa usisam, pa radim, jedna mašina, rad, druga mašina veša, rad……pisanje…..pristavim ručak, pa radim, kuvaj kafe jer su stari došli iz polja….pisanje…..rad…..šaren dan. Nervozu mi unosi ovaj vetar a ona kokoška kokodače skoro sat…..kao da je snela zlatno jajce……kod komšija muzika trešti, deca vrište igrajući se. Metem na tremovima a onaj ludak samo raznosi…badava posao. Popodne dolazi sin…..pokvario mu se kombajn. Nervoza, telefoni, traže deo. Sin seda u kola I odlazi u Niš po to nešto. Maca je sa svojom mašinom negde u polju. čuju se telefonom I dogovaraju.
“Ma kad me baksuz pita “A je li dete, jel’ neste imali mnogo kvarovi ove godine?”…..I ja se pokvarim posle dva sata”……gundja naše milo muško čedo hahahaha Ništa mu ne govorimo, samo se nasmejasmo……neka ga, neka se izduva. Mladost je to….ne priznaje višu silu ili ne daj Bože svoju grešku, mada on stvarno nije ništa kriv. Opravka traje do 23 uveče. Mali se jede, znamo I Maca I ja da se nervira…. Otac ga smiruje govoreći da je to samo mašina, gomila gvoždja I da će popraviti……da čuva živce za bitnije stvari u životu. Jedva hoda ovaj moj čovek od bola, ali uzima lekiće I nastavlja dalje da radi na opravci….zna kakav je ovaj mali perfekcionista kada su mašine u pitanju. Pogledi nam se susretoše. Samo je tiho rekao “Moram Maco zbog njega” a ja sam nemo klimnula glavom. Opet su se naša “moram” razumela. Tu su I dvojica komšija ….razumeju se ljudi u mehaniku. Svako je za nešto uže specijalizovan pa sa Macinim iskustvom uspevaju da poprave. Zajedno su odličan tim već godinama. Nema toga što ne mogu napraviti ili popraviti.
Kraj jednog teškog dana…..vetar još uvek luduje….glava mi je na njegovoj ruci. Drugom rukom me je pokrio preko bedara dosežući sve do mojih kolena. Ušuškana…sigurna…osećam kako mu se telo opušta. Hvata me san pa se poslednjom snagom izmigoljim I prelazim u drugi krevet iz bezbednosnih razloga…. Sada jako nemirno spava I ustaje noću…..biće bolje kada stignu kući. Obraz mi dotače vetar u perju …...odoh.
Nedelja......mnogo opuštenija, mirnija. Izlazi samo sin svojim kombajnom dok Maca ostaje kući da pretera slamu i malo odmori. Nedelja miriše na punjene paprike, kafu, jabuke petrovke.....male, crvene a mirišu mirisom detinjstva, ljubavi, šljivika .....mirisom koji ulazi u dušu.
Nedelja miriše na reči i ćutanja i na osmeh....i na glavobolju od klime u autobusu u kome završavam ovu podužu priču.
Šaljem Maci poruku da je bus pošao a on pita za klimu jer sam već otud pošla sa bolnim sinusima. Pa šaljem istu poruku ćeri sa smajlićem koji ljubi a ona odgovara da je zovem kad budemo ušli u Beograd da dodje po mene. Na kraju, poruku „Ćao, ljubi majka“ i onaj smajlić sa napućenim crvenim usnama šaljem sinu....stiže odgovor „Ćao brate“ i isti smajlić hahahaha......zevzek nijedan
A Maci bolje, kažeš: To je dobro.
