Srpski poslanik, četnik -dobrovoljac kod Vojvode Vuka, Puniša Račić, nije mogao da otrpi uvrede koje su stizale iz političke klupe hrvatskog seljačkog demagoga Stjepana Radića i njegovih korteša. Kad je sa govornice pomenuo srpsku krv, koja se za Kraljevinu prolivala, Hrvat Pernar zlobno je dobacio: "Pa izračunajte koliko ste litara krvi prolili pa da je platimo!" Račić je izvukao pištolj... Pucnji Puniše Račića 20. juna 1928. označili su kraj jugoslovenske ideje. Ostalo je još da Hrvati, uz parolu "Nikad više u Beograd", sahrane Pavla, pa Stjepana Radića, da kralj Aleksandar raspusti parlament i uvede šestojanuarsku diktaturu, pokušavajući silom da sačuva državu koja se cepala, koju je rat dokrajčio da bi se - posle pokušaja obnove zvanog Titovo bratstvo-jedinstvo - definitivno raspala. Žrtvu parlamentarne pucnjave Hrvati danas smatraju nacionalnim junakom. A Račića Srbi su zaboravili: osuđen na dvadest godina, sklonio se iz zatvora kad su došli Nemci, dočekao je borbe za Beograd, a onda su mu, 17. oktobra 1944.(!), oslobodioci zakucali na vrata. Streljan je odlukom partizanskog prekog suda. Za grob mu se nikad nije saznalo .
Stari reporter podrobno je opisao pometnju i paniku koja je zavladala u Skupštini, kad se oglasio Račićev revolver (sistem "štajer", a ne parabelum, koji je bio težak oko pola kilograma, kalibra 9 mm).
....Račić hladno nastavlja kako više ne može da sluša sistematsko izazivanje koje se upućuje vladinoj većini:
- Izjavljujem da nikada srpski interesi, kada ne pucaju puške i topovi, nisu više bili dovedeni u opasnost, nego sada (velika graja). I kao Srbin i kao narodni poslanik, otvoreno kažem da ću upotrebiti i drugo oružje, koje treba da zaštiti interese srpstva...
- Skandal, šta ovaj govori - protestuje SDK.
- Dakle, mi moramo mirno gledati kako vi pljačkate! - uzvikuje Jela-šić.
Sv. Pribićević uzvikuje da London mora da čuje "da se ovde preti oružjem". A Pernar potvrđuje da Evropa mora da čuje "kud su Hrvati i prečani došli".
Račić se ispred desne govornice približuje prvoj klupi u kojoj sede Pernar, Stjepan Radić, Granđa, Svetozar Pribi-ćević. Odjednom, Pernar skače sa svog mesta i dršćući od ljutine viče u lice Račiću:
- Opljačkao si begove!
Sudbonosni trenutak.
Račić je prebledeo.
Izlazi za desnu govornicu i pokazuje da želi odatle da govori:
- Tražim g. predsedniče da ga kaznite ili ću ja njega da kaznim.
(U nekim novinskim tekstovima stoji, što nema u stenogramu da je Račić rekao i ovo: "Ja ću se lično obračunati s njime.")
- Ko god bude pokušao da se stavi između mene i Pernara - poginuće!
Tu prekidamo muk koji je dugo prekrivao ovu scenu.
Uplićemo zapis iz Stojadinovićevih memoara, koji otkrivaju uzrok Račićeve jarosti - kolika je "cena" srpskih žrtava.
U međuvremenu, dr Ninko Perić se izgubio. U stenogramu piše da je sednica prekinuta u 11.20. A šta se događalo u onih paklenih pet minuta, do časa kad je Đivo Višić uleteo u klub i sav usplahiren zavikao:
- Pucaju, pucaju! Ima mrtvih i ranjenih!
"Uzmi reč natrag!
Uzmi reč natrag!"
Puniša, kao što rekosmo, zatražio je satisfakciju od dr Perića, koji je jedva izustio "prekidam sednicu" i volšebno nestao. Onovremeni izveštači tvrde da nisu čuli te njegove reči. Evo ključnog razloga zašto je Račić zatražio satisfakciju, zašto se razjario:
Hrvatski narodni poslanik Ivan Pernar, koji se nalazio u klupi preko puta govorničke tribine, dobacio (je) ironično: "Pa, dobro, onda kaži koliko si litara krvi prolio pa da ti platimo u zlatu..." Puniša zastade, u lice mu pođe krv i sav izbezumljen povika nekoliko puta:
- Uzmi reč natrag!
- Uzmi reč natrag!
Mesto da povuče uvredu, Pernar se samo osmehnu i okrete glavu na drugu stranu.
Tačno u 11.25 zapraštali su hici.
Jedan stari novinski reporter ovako je opisao tu ključnu scenu:
"Kada je opazio da predsednika nema, Račić, tačno u 11.25 časova vadi revolver. Drži ga u desnoj ruci spuštenoj ispod govornice. Poslanici iz dvorane revolver nisu mogli videti, ali su ga primetili ministri čija su sedišta iza govornice, dakle iza Račića. Pored njega stajao je bivši ministar vera Dragomir Obradović a ministar pravde Milorad Vujičić sedeo je odmah iza govornice. Priskočili su obojica (po zapisu repotera zagrebačkih "Novosti" ministar Vujičić hvata Račića za leđa, a Obradović ga hvata za desno rame. "Puniša Račić zamahuje i odbacuje Vujičića, koji pada u ministarske klupe i Obradovića, koji je nekoliko metara odletio.").
- Jesi li lud, bre?!
Račić ljutito, otimajući se, prvom podviknu:
- Izmakni se!
A, zatim Vujičiću, suvonjavom i fizički slabom zapreti:
- Pusti me, inače ću te ubiti!
Ostali su sami jedan prema drugom Pernar i Račić, dok su svi drugi bili zabezeknuti, nemi posmatrači.
Račić je digao revolver, okrećući ga prema Pernaru:
- Ustani i izvini se!
Pernar ćuti, a Račić ponavlja:
- Izvini se!
Zemljoradnički poslanik Tupanjanin motrio je svaki Račićev pokret. Poleteo je prema Račiću da mu otme revolver, ali je bilo kasno.
Prvi pucanj je snažno odjeknuo...
Pet metaka po prvoj klupi
Prva dva metka bila su namenjena Pernaru. Pogođen prvim u grudi, odmah je pao na klupu. Basariček je sedeo za stenografskim stolom, između dveju govornica, čekajući prelaz na dnevni red da uzme učešća u debati. Digao se da spreči Račića, ali ga je drugi metak smrtno pogodio. Srušio se ispred stenografskog stola i poslaničkih klupa. Trećim metkom Račić je gađao Radića koji se, pogođen u trbuh, stropoštao pod klupu. Granđa je ustao da zaštiti Radića, ali nije stigao već je, ranjen u podlakticu, spasao Pribićevića koji se još zaklonio i ispod klupe. Od petog metka pao je Pavle Radić koji je stajao malo podalje i na bolan uzvik svoga strica Stjepana pojurio da mu pomogne, ali je pogođen ispod srca. (Zagrebački reporteri to ovako opisuju: "Čim je Granđa pao, Radić je ostao nezaštićen u klupi, te Račić ispaljuje i na njega hitac, koji ga pogađa u trbuh. Kad je to vidio Pavle Radić skače prema Puniši Račiću. Račić dobacuje nešto Pavlu Radiću, izgledalo je, kao da mu kaže: - Tebe sam tražio! te sa petim metkom pogađa smrtonosno Pavla Radića i to jedan centimetar ispod srca. Pavle je odmah pao na zemlju").
"Svi su vikali: Puniša, Puniša! Ludak, pobi ljude! Šta mu bi..." zapisao je Predrag Milojević. "Meci iz Račićevog parabeluma usmrtili su ne samo neke poslanike nego i Skupštinu kao takvu. NJoj više nije bilo života; samo pola godine docnije, 7. januara 1929. godine, jednim dekretom kralja Aleksandra proglašena je mrtvom, zajedno sa Ustavom i svim što je još preostalo od građanskih prava i političkog života u tadašnjoj državi."
