Trenutak ili dva, prosto je stajala tamo na pragu i zurila, mada ni u kakav prizor koji vidi po prvi put u životu. Zapravo, ako će iskreno, nije ni znala koliko je ovakvih situacija doživela tokom godina, sve otkad je bila devojčica.
Njene su pitomice ostavile otvorene kapke u spavaonici, znajući njene navike, i tu je na ispustu čučao Aedan. Celo noćno nebo istačkano zvezdama leglo mu je na ramena, ali ništa nije moglo zasenčiti belinu njegove kože. Svetlo baklje okačene o zid pored okna dalo je njegovoj kosi nijansu riđe kakvu nije imao po danu, mada je Aedanova kosa i inače bila čudna, i zlatna i crvena, i često joj se činilo da u njoj ni dva pramena nisu iste boje.
Nije moglo biti veće promene od onog Aedana od jutros, i ovoga sada, i Margit je znala koji je onaj pravi. To je bila tajna za koju je instinktivno osećala da ju je samo s jednim smrtnikom u životu podelio - s njom.
Nije baš bila sigurna da ceni to iskustvo.
Rekla je:
-Šta radiš tu?
Pa odmah potom:
-Da li te je neko video?
Njegov pogled posta prezriv.
-Naprimer ko? Neki debeli noćni čuvar iz sela?
Margit oćuti. Naravno, pitanje je bilo glupavo. Ne čekajući dozvolu - kao što nikad i nije - Aedan lako i bez šuma doskoči s ispusta, i onda se uspravi u punoj visini, bukvalno dotičući temenom tavanicu. Bacio je hitar, naoko nemaran pogled naokolo, mada je Margit odavno naučila da ne pravi greške, i ništa urađeno u željezu nije se nalazilo u prostoriji.
Čak i kad nije postojala otvorena pretnja, Stariji je Narod osećao nelagodu svugde u blizini željeza. Margit je još pamtila kako je, kao mlada pitomica, izmolila sestre za kavez u kojem bi držala povređenog goluba kojeg je našla u vrtovima samostana. Jedne noći, kad su pitomice i sav ostali samostan skupa s njima, bile u dubokom snu, Aedan se isto uvako uspentrao uza zid. One njegove prozirno plave oči u hipu su potamnele za nekoliko nijansi. Siknuo je: "Iznesi to van, odmah."
Često se i godinama kasnije pitala zašto ga je poslušala, i zašto ga sluša još uvek.
Nikad još nije čula za blisko poznanstvo nekog od Starijeg Naroda i smrtnika. Da li je jedan od razloga bio taj što su Aedan i ona sličnih godina? Otkad je znala za sebe, valjda, znala je i za Aedana. Rasli su uporedo, s tim što će još vrlo malo godina izgledati tako. Ona će nastaviti da stari, ali Aedan je već dostigao punu fizičku zelost Starijeg Naroda, granicu koju oni nikad ne prelaze jednom kad do nje dođu. Ponekad se pitala da li će se njihovo poznanstvo nastaviti i dalje, i do kada, ili čak i do njene smrti. Da li će to biće iz Šume isto ovako dolaziti maloj zbrčkanoj starici kakva će ona jednom postati?
Šuma ne mari ljude, a naročito se gnuša starosti i propadanja. Bila je sigurna da zna odgovor. Ne i da li je to raduje ili žalosti.
Ako bi pitala svoju glavu, onda je osećala olakšanje, zato što ona nije volela Stariji Narod, i kad bi mislila na Šumu, obično je osećala gnev pomešan s blagim gađenjem. Ali na čudan se i ne mnogo lep način svikla na Aedana, kao na jednu od najjačih konstanti u svom životu, i zapravo nije bila u stanju više da zamisli svet u kojem njega ne bi bilo.
Trudila se da što ređe misli o tome, u stvari.
Pažljivo zatvorivši vrata za sobom, pitala je:
-Zašto si došao?
-Posle jutros? Ne budi glupava.
-Još ništa nisam saznala. Da jesam, svakako bih te obavestila. Ostavi to.
Aedan je podigao jednu od knjiga na njenom stolu. Uvek je čeprkao po njenim stvarima, mada još nije videla da Stariji Narod pipa bilo šta što pripada smrtnicima, osim ako to prethodno nisu kupili ili menjali. Postojale su čitave stranice Zakona koje su regulisale situacije u kojima je čoveku bilo dozvoljeno da uzme bilo šta iz Šume, i većina je tih situacija po smrtnike završavala gadnim posledicama. U principu, niko s iole mozga nije uzimao ništa od Starijeg Naroda, svakako ne kao poklon. Pokloni su bili naročito opasni jer su vas uvek na nešto obavezivali, često zauvek.
S druge strane, mada je bila sigurna da Zakone poznaje kao svoj dlan, Margit se nije sećala da je videla ijedan koji je isto zabranjivao Starijem Narodu kad se ticalo smrtnika, ali oni to opet nikad nisu radili. Morao je postojati jako dobar razlog za to, neki koji Šuma nikad nije otkrila ljudima. Nije bio usamljen - svi su znali da postoji stotinu stvari koje Šuma nikada nije otkrila smrtnicima - mada je ona tvrdila suprotno.
Stariji Narod nije bio sposoban da laže, ali je poznavao neizbrojivu količinu načina da istinu izbegne, ili je preuredi po svom nahođenju. Po pravilu su to i radili.
Aedan odbaci knjigu nazad na stol. Rekao je:
-Kako vi to zovete? Istorija?
Ruganje u njegovom glasu bilo je sasvim očigledno. Margit ga je ignorisala.
-Da li si uopšte čuo šta sam rekla?
-Zašto misliš da sam došao po novosti o nekakvoj farmerskoj kćeri?
-Koji bi drugi razlog imao da dođeš?
-Možda sam hteo da te vidim?
-Video si me. Da li bi sad hteo da odeš?
-Nisi rekla magične reči.
Margit odjednom, neprijatno, shvati da mu stoji preblizu. Toliko blizu, zapravo, da je bacio senku na nju, i da je mogla videti početak - ili kraj? - čudne tetovaže s leve strane njegovog vrata. Kako je Aedan uvek bio kopletno obučen, za razliku od svojih srodnika, nije imala pojma o kakvom se crtežu radi ni da li se i koliko još proteže ispod odeće, ali se grozila i pomisli da bi ikad mogla da sazna.
Nije mogla da se izmakne jer joj je za leđima bio zid, a njegova blizina ju je uznemiravala. Kad su bili mlađi, nije mislila o tome, ali postojao je već izvestan broj godina otkako je postala svesna Aedanove blizine i neprijatnosti s njom skopčane. Oči im se sretoše, i par su se trenutaka samo gledali. Onda njemu preko lica preleti čudan izraz koji nije razumevala, nešto između nestrpljenja, gneva i zbunjenosti. Rekao je:
-Ne voliš kad ti se primičem, zar ne?
-Ko smrtan voli da mu se neko iz Šume primiče?
-U stvari, svi. Osim tebe.
-Šta?
On joj ne odgovori, već ode od nje i sede na ivicu njene postelje.
-U redu, sestro Margit. Farmerska ćerka. Pričaj mi o njoj.
Njene su pitomice ostavile otvorene kapke u spavaonici, znajući njene navike, i tu je na ispustu čučao Aedan. Celo noćno nebo istačkano zvezdama leglo mu je na ramena, ali ništa nije moglo zasenčiti belinu njegove kože. Svetlo baklje okačene o zid pored okna dalo je njegovoj kosi nijansu riđe kakvu nije imao po danu, mada je Aedanova kosa i inače bila čudna, i zlatna i crvena, i često joj se činilo da u njoj ni dva pramena nisu iste boje.
Nije moglo biti veće promene od onog Aedana od jutros, i ovoga sada, i Margit je znala koji je onaj pravi. To je bila tajna za koju je instinktivno osećala da ju je samo s jednim smrtnikom u životu podelio - s njom.
Nije baš bila sigurna da ceni to iskustvo.
Rekla je:
-Šta radiš tu?
Pa odmah potom:
-Da li te je neko video?
Njegov pogled posta prezriv.
-Naprimer ko? Neki debeli noćni čuvar iz sela?
Margit oćuti. Naravno, pitanje je bilo glupavo. Ne čekajući dozvolu - kao što nikad i nije - Aedan lako i bez šuma doskoči s ispusta, i onda se uspravi u punoj visini, bukvalno dotičući temenom tavanicu. Bacio je hitar, naoko nemaran pogled naokolo, mada je Margit odavno naučila da ne pravi greške, i ništa urađeno u željezu nije se nalazilo u prostoriji.
Čak i kad nije postojala otvorena pretnja, Stariji je Narod osećao nelagodu svugde u blizini željeza. Margit je još pamtila kako je, kao mlada pitomica, izmolila sestre za kavez u kojem bi držala povređenog goluba kojeg je našla u vrtovima samostana. Jedne noći, kad su pitomice i sav ostali samostan skupa s njima, bile u dubokom snu, Aedan se isto uvako uspentrao uza zid. One njegove prozirno plave oči u hipu su potamnele za nekoliko nijansi. Siknuo je: "Iznesi to van, odmah."
Često se i godinama kasnije pitala zašto ga je poslušala, i zašto ga sluša još uvek.
Nikad još nije čula za blisko poznanstvo nekog od Starijeg Naroda i smrtnika. Da li je jedan od razloga bio taj što su Aedan i ona sličnih godina? Otkad je znala za sebe, valjda, znala je i za Aedana. Rasli su uporedo, s tim što će još vrlo malo godina izgledati tako. Ona će nastaviti da stari, ali Aedan je već dostigao punu fizičku zelost Starijeg Naroda, granicu koju oni nikad ne prelaze jednom kad do nje dođu. Ponekad se pitala da li će se njihovo poznanstvo nastaviti i dalje, i do kada, ili čak i do njene smrti. Da li će to biće iz Šume isto ovako dolaziti maloj zbrčkanoj starici kakva će ona jednom postati?
Šuma ne mari ljude, a naročito se gnuša starosti i propadanja. Bila je sigurna da zna odgovor. Ne i da li je to raduje ili žalosti.
Ako bi pitala svoju glavu, onda je osećala olakšanje, zato što ona nije volela Stariji Narod, i kad bi mislila na Šumu, obično je osećala gnev pomešan s blagim gađenjem. Ali na čudan se i ne mnogo lep način svikla na Aedana, kao na jednu od najjačih konstanti u svom životu, i zapravo nije bila u stanju više da zamisli svet u kojem njega ne bi bilo.
Trudila se da što ređe misli o tome, u stvari.
Pažljivo zatvorivši vrata za sobom, pitala je:
-Zašto si došao?
-Posle jutros? Ne budi glupava.
-Još ništa nisam saznala. Da jesam, svakako bih te obavestila. Ostavi to.
Aedan je podigao jednu od knjiga na njenom stolu. Uvek je čeprkao po njenim stvarima, mada još nije videla da Stariji Narod pipa bilo šta što pripada smrtnicima, osim ako to prethodno nisu kupili ili menjali. Postojale su čitave stranice Zakona koje su regulisale situacije u kojima je čoveku bilo dozvoljeno da uzme bilo šta iz Šume, i većina je tih situacija po smrtnike završavala gadnim posledicama. U principu, niko s iole mozga nije uzimao ništa od Starijeg Naroda, svakako ne kao poklon. Pokloni su bili naročito opasni jer su vas uvek na nešto obavezivali, često zauvek.
S druge strane, mada je bila sigurna da Zakone poznaje kao svoj dlan, Margit se nije sećala da je videla ijedan koji je isto zabranjivao Starijem Narodu kad se ticalo smrtnika, ali oni to opet nikad nisu radili. Morao je postojati jako dobar razlog za to, neki koji Šuma nikad nije otkrila ljudima. Nije bio usamljen - svi su znali da postoji stotinu stvari koje Šuma nikada nije otkrila smrtnicima - mada je ona tvrdila suprotno.
Stariji Narod nije bio sposoban da laže, ali je poznavao neizbrojivu količinu načina da istinu izbegne, ili je preuredi po svom nahođenju. Po pravilu su to i radili.
Aedan odbaci knjigu nazad na stol. Rekao je:
-Kako vi to zovete? Istorija?
Ruganje u njegovom glasu bilo je sasvim očigledno. Margit ga je ignorisala.
-Da li si uopšte čuo šta sam rekla?
-Zašto misliš da sam došao po novosti o nekakvoj farmerskoj kćeri?
-Koji bi drugi razlog imao da dođeš?
-Možda sam hteo da te vidim?
-Video si me. Da li bi sad hteo da odeš?
-Nisi rekla magične reči.
Margit odjednom, neprijatno, shvati da mu stoji preblizu. Toliko blizu, zapravo, da je bacio senku na nju, i da je mogla videti početak - ili kraj? - čudne tetovaže s leve strane njegovog vrata. Kako je Aedan uvek bio kopletno obučen, za razliku od svojih srodnika, nije imala pojma o kakvom se crtežu radi ni da li se i koliko još proteže ispod odeće, ali se grozila i pomisli da bi ikad mogla da sazna.
Nije mogla da se izmakne jer joj je za leđima bio zid, a njegova blizina ju je uznemiravala. Kad su bili mlađi, nije mislila o tome, ali postojao je već izvestan broj godina otkako je postala svesna Aedanove blizine i neprijatnosti s njom skopčane. Oči im se sretoše, i par su se trenutaka samo gledali. Onda njemu preko lica preleti čudan izraz koji nije razumevala, nešto između nestrpljenja, gneva i zbunjenosti. Rekao je:
-Ne voliš kad ti se primičem, zar ne?
-Ko smrtan voli da mu se neko iz Šume primiče?
-U stvari, svi. Osim tebe.
-Šta?
On joj ne odgovori, već ode od nje i sede na ivicu njene postelje.
-U redu, sestro Margit. Farmerska ćerka. Pričaj mi o njoj.
