Margit je u svakom smislu bila od te građe.
Činjenica da je ostavljena na pragu samostana još pre nego ju je sećanje služilo, kao i da niko nije znao ko su joj roditelji, tek je pridonosilo primerenosti njenog mesta u Redu. Samostan je bio jedini dom koji je poznavala, i bila je posve na njeg sviknuta. Disciplina i asketizam, te joj stvari nisu predstavljale nikakve teškoće zato što za drugačije nije ni znala a uopšteno se smatralo da bi na tom mestu ionako završila. Još kao pitomica postala je čuvena i van samostana sa svoje nepresušne želje za učenjem, kao i ravnodušnosti spram besmislica, trica i kučina. Bila je najmlađa izabrana starija sestra u celom veku, jedva navršivši zimu svoje dvadeset pete godine kad je zauzela mesto u najvišem rangu do kojeg se u sestrinstvu uopšte i moglo doći, i, shodno tome, imala je i pravo i obavezu na soptveni krug pitomica koje je uzela u svoju zaštitu, starajući se o njihovoj glavi i obrazovanju. Ne o telu - telo je bilo prezreno u Redu.
To je veče, razrešivši svoje pitomice dužnosti, provela nekoliko sati u biblioteci kao što je često imala običaj obzirom da je uvek malo spavala, a pogotovo kad bi se vreme prolepšalo. Mrzela je tople noći koje su u njenu glavu unosil zbrku na koju nije bila sviknuta, kojoj nije znala razloge i od koje se pomalo plašila. Kad bi led okovao samostanska stakla, njen je um bio kristalno čist i jasan, međutim, s proleća pa se do jeseni, hvatao ju je nemir. U to je vreme često bila razdražljiva - krajnje netipično za nju - sklona čudnim mislima i idejama koje uopšte nije doživljavala kao sebi prirodne.
Dok je te večeri silazila mnogobrojnim kamenim stepeništima i hodnicima osvetljenim lelujavim plesom baklji, razmišljala je da li bi uopšte pošla da se sretne s Aedanom da je silovana nesretnica nađena zimi. Niko osim sestre Ofelie nije znao za njene tajne sastanke, mada je i vrla sestra znala samo manji deo te priče, i da je iko ikada saznao, upala bi u grdne probleme. Takvo je kršenje pravila bilo potpuno neverovatno za nju, ako bi bila poštena, sve i kad ubroji svoju ličnu frustriranost pasivnošću i sporim procesima odlučivanja u Redu. Ne, to što je još pre mnogo godina počela da radi stvari na svoju ruku zapravo je prkosilo svemu što je smatrala da je za nju normalno.
S druge strane, da li je bilo tako, zaista?
Na kraju hodnika, odmah pored vrata njene spavaonice - redak ustupak Reda spram starijih sestara - bilo je okno, raskriljenih kapaka kao i uvek u ovo doba godine, i Margit je zastala, i neko vreme stajala tamo, zureći u noć i duboko dišući. Utroba joj je bila nemirna i ona uopšte nije znala kako bi se taj nemir mogao ugušiti. To nije bila glad ni žeđ, bilo kakva fizička potreba koju je u životu iskusila. Ponekad je mislila da će je sasvim izludeti. Kako jemogla objasniti sestri Ofelii svoj jutrošnji besni ispad? Kako je bila u stanju objasniti ma kome kako svaku drugu zoru dočekuje na prozoru, zbačene posteljine i bosa, s ludom, grozničavom željom da svuče sve sa sebe, izađe na noćnu livadu i, tako naga, legne u toplu travu? Gadila se same sebe što joj takve misli dolaze na um, protivne svemu što ju je Dogma učila, u isto vreme očajnički sumnjajući da bi joj samo takav neki čin uspeo ugasiti vatru u kojoj joj gore utroba i glava.
Ne, definitivno bi prepustila Redu da postupa po Zakonima samo da je devojka nađena zimi.
Pomisao na devojku ponovo je razgnevi.
Izgovorila je, naglas u noć:
-Bogovi, koliko ih samo mrzim!..
Onda se okrenula na peti. Nije ni prešla prag spavaonice kako treba, kad je čula:
-Koliko to, sestro Margit?
Činjenica da je ostavljena na pragu samostana još pre nego ju je sećanje služilo, kao i da niko nije znao ko su joj roditelji, tek je pridonosilo primerenosti njenog mesta u Redu. Samostan je bio jedini dom koji je poznavala, i bila je posve na njeg sviknuta. Disciplina i asketizam, te joj stvari nisu predstavljale nikakve teškoće zato što za drugačije nije ni znala a uopšteno se smatralo da bi na tom mestu ionako završila. Još kao pitomica postala je čuvena i van samostana sa svoje nepresušne želje za učenjem, kao i ravnodušnosti spram besmislica, trica i kučina. Bila je najmlađa izabrana starija sestra u celom veku, jedva navršivši zimu svoje dvadeset pete godine kad je zauzela mesto u najvišem rangu do kojeg se u sestrinstvu uopšte i moglo doći, i, shodno tome, imala je i pravo i obavezu na soptveni krug pitomica koje je uzela u svoju zaštitu, starajući se o njihovoj glavi i obrazovanju. Ne o telu - telo je bilo prezreno u Redu.
To je veče, razrešivši svoje pitomice dužnosti, provela nekoliko sati u biblioteci kao što je često imala običaj obzirom da je uvek malo spavala, a pogotovo kad bi se vreme prolepšalo. Mrzela je tople noći koje su u njenu glavu unosil zbrku na koju nije bila sviknuta, kojoj nije znala razloge i od koje se pomalo plašila. Kad bi led okovao samostanska stakla, njen je um bio kristalno čist i jasan, međutim, s proleća pa se do jeseni, hvatao ju je nemir. U to je vreme često bila razdražljiva - krajnje netipično za nju - sklona čudnim mislima i idejama koje uopšte nije doživljavala kao sebi prirodne.
Dok je te večeri silazila mnogobrojnim kamenim stepeništima i hodnicima osvetljenim lelujavim plesom baklji, razmišljala je da li bi uopšte pošla da se sretne s Aedanom da je silovana nesretnica nađena zimi. Niko osim sestre Ofelie nije znao za njene tajne sastanke, mada je i vrla sestra znala samo manji deo te priče, i da je iko ikada saznao, upala bi u grdne probleme. Takvo je kršenje pravila bilo potpuno neverovatno za nju, ako bi bila poštena, sve i kad ubroji svoju ličnu frustriranost pasivnošću i sporim procesima odlučivanja u Redu. Ne, to što je još pre mnogo godina počela da radi stvari na svoju ruku zapravo je prkosilo svemu što je smatrala da je za nju normalno.
S druge strane, da li je bilo tako, zaista?
Na kraju hodnika, odmah pored vrata njene spavaonice - redak ustupak Reda spram starijih sestara - bilo je okno, raskriljenih kapaka kao i uvek u ovo doba godine, i Margit je zastala, i neko vreme stajala tamo, zureći u noć i duboko dišući. Utroba joj je bila nemirna i ona uopšte nije znala kako bi se taj nemir mogao ugušiti. To nije bila glad ni žeđ, bilo kakva fizička potreba koju je u životu iskusila. Ponekad je mislila da će je sasvim izludeti. Kako jemogla objasniti sestri Ofelii svoj jutrošnji besni ispad? Kako je bila u stanju objasniti ma kome kako svaku drugu zoru dočekuje na prozoru, zbačene posteljine i bosa, s ludom, grozničavom željom da svuče sve sa sebe, izađe na noćnu livadu i, tako naga, legne u toplu travu? Gadila se same sebe što joj takve misli dolaze na um, protivne svemu što ju je Dogma učila, u isto vreme očajnički sumnjajući da bi joj samo takav neki čin uspeo ugasiti vatru u kojoj joj gore utroba i glava.
Ne, definitivno bi prepustila Redu da postupa po Zakonima samo da je devojka nađena zimi.
Pomisao na devojku ponovo je razgnevi.
Izgovorila je, naglas u noć:
-Bogovi, koliko ih samo mrzim!..
Onda se okrenula na peti. Nije ni prešla prag spavaonice kako treba, kad je čula:
-Koliko to, sestro Margit?