Margit je bila sigurna da je šok razlog što sestra Ifigenija nije u stanju pustiti ni glaska. Sestra Ofelia nije bila u šoku, bila je gnevna, i zato je mogla da govori. Što i jeste.
-Šta ste to izvodili,sestro?
-Sve je u redu, sestro.
-U redu? Kako, za ime svih bogova...
-Sestro. Uveravam vas da nemate razloga za brigu.
-Ovo nije prvi put da vas pratim, ali nikad dosad niste besneli. Šta je s vama? Da li ste potpuno sišli s uma? Ni ne znam koliko ste stavki Zakona prekršili za...
-Sestro!.. Ponavljam vam da nemate oko čega da brinete. Verujte mi, kao i uvek dosad. Molim vas.
Sestra Ofelia frkne, kao da vera u Margit nije od naročite vrednosti.
-I da li ste videli kako je ono štene iz Šume gledalo sestru Ifigeniju? Upravo kao što sam znala da hoće i upravo kako sam vas upozoravala. Ali ne, vi znate najbolje.
-Znam da zvuči neverovatno, ali u stvari znam.
-Ovo je nečuveno. Nisam sigurna da više želim da vas pratim. Moj je pristanak jako teško dat, ja ne volim ovakvo izvrdavanje pravila. Ali, mislila sam da znate stvari koje su van moje moći shvatanja, i pouzdala sam se u vaš sud. Plašim se da sam se najposle razočarala. Moraću dobro razmisliti o svemu. Nadam se da ćete i vi.
Margit uzdahne. Sestra Ofelia je prestigne i pohita u pravcu samostana, tako da im je uskoro maltene nestala s vidika. Ali Margit se okrenula mladoj devojci. Upitala je, nežno:
-Jeste li u redu, draga?
Devojka je uplašeno pogleda. Bila je zaista veoma lepa, jantarskih očiju i preguste, teške crne kose čiju blistavost nije mogla prikriti ni stroga sestrinska punđa.
-Žao mi je ako ste se uplašili.
Ako? Devojka je bila prestravljena. Margit se odjednom nelagodno zapita ima li istine u rečima sestre Ofelie, ipak. Ona, Margit, imala je razloga da tu stvar ne uzima za ozbiljno, međutim, niko nije znao koji su ti razlozi i, uostalom, uvek je preostajala mogućnost da je neke stvari uzela olako ili ih previdela. Možda je grešila jer je mislila da će mlađa sestra Ifigenija biti izuzeta prosto zato što je u njenoj pratnji, na isti način na koji se ona osećala izuzeta i imuna ceo svoj vek. Ali to je moglo biti arogantno razmišljanje i ideja o tome odjednom je posrami. Sestra Ifigenija nije bila ona, Margit, i nije s njom delila njenu tajnu, njene razloge.
Da, možda je sestra Ofelia najposle ipak bila u pravu.
Devojka je naprosto bila previše lepa, i dovoditi je u blizinu Šume iz bilo kojeg razloga, ma koliko on logičan ili opravdan, možda ipak nije bilo najpametnij što je u životu uradila.
-Verujte mi da se nemate čega plašiti. Objasnila sam vam da već jako dugo imam kontakt sa Šumom. Nikada se nisam našla u situaciji da se uplašim Starijeg Naroda, niti su mi oni dali povoda za to, kamoli učinili šta nažao.
Devojka konačno progovori:
-Verujem vam, sestro, ali oprostite...
-Šta to?
-Nemojte me pogrešno shvatiti, ali to ste ipak vi.
-Kako to mislite?
Bilo je sasvim očigledno da je devojci neprijatno.
-U samostanu se veruje da ste vi, pa, drugačiji.
Margit ne odgovori na to. Umesto toga, rekla je:
-Ono što vam pokušavam reći, to je da ne dozvolite da vas uplaše šumski pogledi i opaske. Kad bi smrtnici tako razmišljali, niko nikada ne bi napuštao zidove svojih kuća, ili čak živeo u blizini. Stariji Narod je, prosto, Stariji Narod. Naprosto ne mislite o tome.
-Da li je to ono što vi radite?
-Da.
Devojka klimne glavom, ali Margit pomisli: laži, gole laži. Ni ti sama ne veruješ u njih, zašto misliš da će ona?
Ostatak puta do samostana nijedna više nije progovarala.
-Šta ste to izvodili,sestro?
-Sve je u redu, sestro.
-U redu? Kako, za ime svih bogova...
-Sestro. Uveravam vas da nemate razloga za brigu.
-Ovo nije prvi put da vas pratim, ali nikad dosad niste besneli. Šta je s vama? Da li ste potpuno sišli s uma? Ni ne znam koliko ste stavki Zakona prekršili za...
-Sestro!.. Ponavljam vam da nemate oko čega da brinete. Verujte mi, kao i uvek dosad. Molim vas.
Sestra Ofelia frkne, kao da vera u Margit nije od naročite vrednosti.
-I da li ste videli kako je ono štene iz Šume gledalo sestru Ifigeniju? Upravo kao što sam znala da hoće i upravo kako sam vas upozoravala. Ali ne, vi znate najbolje.
-Znam da zvuči neverovatno, ali u stvari znam.
-Ovo je nečuveno. Nisam sigurna da više želim da vas pratim. Moj je pristanak jako teško dat, ja ne volim ovakvo izvrdavanje pravila. Ali, mislila sam da znate stvari koje su van moje moći shvatanja, i pouzdala sam se u vaš sud. Plašim se da sam se najposle razočarala. Moraću dobro razmisliti o svemu. Nadam se da ćete i vi.
Margit uzdahne. Sestra Ofelia je prestigne i pohita u pravcu samostana, tako da im je uskoro maltene nestala s vidika. Ali Margit se okrenula mladoj devojci. Upitala je, nežno:
-Jeste li u redu, draga?
Devojka je uplašeno pogleda. Bila je zaista veoma lepa, jantarskih očiju i preguste, teške crne kose čiju blistavost nije mogla prikriti ni stroga sestrinska punđa.
-Žao mi je ako ste se uplašili.
Ako? Devojka je bila prestravljena. Margit se odjednom nelagodno zapita ima li istine u rečima sestre Ofelie, ipak. Ona, Margit, imala je razloga da tu stvar ne uzima za ozbiljno, međutim, niko nije znao koji su ti razlozi i, uostalom, uvek je preostajala mogućnost da je neke stvari uzela olako ili ih previdela. Možda je grešila jer je mislila da će mlađa sestra Ifigenija biti izuzeta prosto zato što je u njenoj pratnji, na isti način na koji se ona osećala izuzeta i imuna ceo svoj vek. Ali to je moglo biti arogantno razmišljanje i ideja o tome odjednom je posrami. Sestra Ifigenija nije bila ona, Margit, i nije s njom delila njenu tajnu, njene razloge.
Da, možda je sestra Ofelia najposle ipak bila u pravu.
Devojka je naprosto bila previše lepa, i dovoditi je u blizinu Šume iz bilo kojeg razloga, ma koliko on logičan ili opravdan, možda ipak nije bilo najpametnij što je u životu uradila.
-Verujte mi da se nemate čega plašiti. Objasnila sam vam da već jako dugo imam kontakt sa Šumom. Nikada se nisam našla u situaciji da se uplašim Starijeg Naroda, niti su mi oni dali povoda za to, kamoli učinili šta nažao.
Devojka konačno progovori:
-Verujem vam, sestro, ali oprostite...
-Šta to?
-Nemojte me pogrešno shvatiti, ali to ste ipak vi.
-Kako to mislite?
Bilo je sasvim očigledno da je devojci neprijatno.
-U samostanu se veruje da ste vi, pa, drugačiji.
Margit ne odgovori na to. Umesto toga, rekla je:
-Ono što vam pokušavam reći, to je da ne dozvolite da vas uplaše šumski pogledi i opaske. Kad bi smrtnici tako razmišljali, niko nikada ne bi napuštao zidove svojih kuća, ili čak živeo u blizini. Stariji Narod je, prosto, Stariji Narod. Naprosto ne mislite o tome.
-Da li je to ono što vi radite?
-Da.
Devojka klimne glavom, ali Margit pomisli: laži, gole laži. Ni ti sama ne veruješ u njih, zašto misliš da će ona?
Ostatak puta do samostana nijedna više nije progovarala.
