Nedelju dana kasnije, Margit je zastala na ivici polja u sumrak.
Veče je bilo prelepo, ali ona nije opažala kapi rose koje su podrhtavale na svakom listu i stapci, blistajući nemogućim bojama u zadnjim zracima umirućeg sunca. Ako će iskreno, nije bila sigurna ni gde se tačno nalazi. Ovo nije bio put kojim je odlazila na sastanke sa Šumom, niti ijedan kojim je hodala pre, a koliko ju je pamćenje služilo. Nekim udaljenim delom svesti napola je bila svesna da se opasno primakla ivici Šume, onom prvom niskom rastu mladog drveća i nabujalih grmova. Ali nije obraćala pažnju ni na šta od toga. Sva je njena pažnja bila koncentrisana na sestru Ifigeniju koju je pratila, neopazice, već sat vremena i već peto veče zaredom.
Bila je bsna, ali prvenstveno na sebe. Jer, ne bi sad stajala tu gde stoji da nije učinila neoprostivu grešku još pre više od mesec dana. Pomislila je: prokleta sestra Ofelia, s njenim razumom i tačnim predviđanjima. Ali, čak i dok je završavala tu misao u glavi, i dalje je bila besna samo i jedino na sebe.
Naravno, Margit je bila svesna da je devojka lepa. Čovek bi mora biti slep pa o sestri Ifigeniji zaključiti drugačije. Međutim, a u čemu je sestra Ofelia bila u pravu takođe; prost fakt da i nju, Margit, celog života smatraju lepom, naveo ju je da sasvim zanemari ono što su joj rođene oči u glavi govorile. Lepa, pa šta? Mlađa sestra Ifigenija nije bila kakva seoska guščica. Bila je pametna i talentovana, i izrazito čedna. Od sopstvene je volje došla u Red, mada bi je sestre odbile pri prvom pogledu na njeno lice samo da joj otac nije bio tako bogat, i uz svoju kćer samostanu doneo i miraz. Red je obično prezirao takve ponude, i one po pravilu nisu mnogo značile prilikom sestrinskih odluka, ali miraz je bio upravo sramotno izdašan, toliko velik da je bilo praktično nemoguće odbiti ga uljudno. Prosto rečeno, mlađa sestra Ifigenija - koja se onda još nije tako zvala - primljena je u Red jer su se sestre osećale neprijatno. Ispočetka je niko nije mnogo voleo, ali devojka je bila mila i draga, tako da je vrlo brzo osvojila srca unutar samostanskih zidova. Svi su voleli mlađu sestru Ifigeniju. Margit ju je volela takođe, naročito kad je uvidela njenu visprenost.
Upravo je pamet sestre Ifigenije bilo ono zbog čega se nijedna od njih dve ovog trenutka ne bi trebale nalaziti tu gde jesu.
Devojčina je pamet bila razlog što ju je uputila u tajnu koju je dotad delila samo sa sestrom Ofeliom. Njena je pamet bila razlog što se nije plašila da tu odluku donese usprkos svim dokazima protiv, a koje je sestra Ofelia tako uporno naglašavala i, kao i uvek, bila u pravu.
Stojeći na ivici polja, Margit se na jedan tren iskreno zapita da li ceo život sopstveni razum ocenjuje previsoko, s neosnovanom arogancijom. Jer, u zadnje se vreme činilo da stalno radi grešku za greškom, i da je neke greške počinila još odavno, i ne primećujući ih. Sestra Ofelia ju je opominjala, ali ona je, naravno, znala bolje.
Bogovi, kako je samo bila besna na rođenu zaslepljenost.
Veče je bilo prelepo, ali ona nije opažala kapi rose koje su podrhtavale na svakom listu i stapci, blistajući nemogućim bojama u zadnjim zracima umirućeg sunca. Ako će iskreno, nije bila sigurna ni gde se tačno nalazi. Ovo nije bio put kojim je odlazila na sastanke sa Šumom, niti ijedan kojim je hodala pre, a koliko ju je pamćenje služilo. Nekim udaljenim delom svesti napola je bila svesna da se opasno primakla ivici Šume, onom prvom niskom rastu mladog drveća i nabujalih grmova. Ali nije obraćala pažnju ni na šta od toga. Sva je njena pažnja bila koncentrisana na sestru Ifigeniju koju je pratila, neopazice, već sat vremena i već peto veče zaredom.
Bila je bsna, ali prvenstveno na sebe. Jer, ne bi sad stajala tu gde stoji da nije učinila neoprostivu grešku još pre više od mesec dana. Pomislila je: prokleta sestra Ofelia, s njenim razumom i tačnim predviđanjima. Ali, čak i dok je završavala tu misao u glavi, i dalje je bila besna samo i jedino na sebe.
Naravno, Margit je bila svesna da je devojka lepa. Čovek bi mora biti slep pa o sestri Ifigeniji zaključiti drugačije. Međutim, a u čemu je sestra Ofelia bila u pravu takođe; prost fakt da i nju, Margit, celog života smatraju lepom, naveo ju je da sasvim zanemari ono što su joj rođene oči u glavi govorile. Lepa, pa šta? Mlađa sestra Ifigenija nije bila kakva seoska guščica. Bila je pametna i talentovana, i izrazito čedna. Od sopstvene je volje došla u Red, mada bi je sestre odbile pri prvom pogledu na njeno lice samo da joj otac nije bio tako bogat, i uz svoju kćer samostanu doneo i miraz. Red je obično prezirao takve ponude, i one po pravilu nisu mnogo značile prilikom sestrinskih odluka, ali miraz je bio upravo sramotno izdašan, toliko velik da je bilo praktično nemoguće odbiti ga uljudno. Prosto rečeno, mlađa sestra Ifigenija - koja se onda još nije tako zvala - primljena je u Red jer su se sestre osećale neprijatno. Ispočetka je niko nije mnogo voleo, ali devojka je bila mila i draga, tako da je vrlo brzo osvojila srca unutar samostanskih zidova. Svi su voleli mlađu sestru Ifigeniju. Margit ju je volela takođe, naročito kad je uvidela njenu visprenost.
Upravo je pamet sestre Ifigenije bilo ono zbog čega se nijedna od njih dve ovog trenutka ne bi trebale nalaziti tu gde jesu.
Devojčina je pamet bila razlog što ju je uputila u tajnu koju je dotad delila samo sa sestrom Ofeliom. Njena je pamet bila razlog što se nije plašila da tu odluku donese usprkos svim dokazima protiv, a koje je sestra Ofelia tako uporno naglašavala i, kao i uvek, bila u pravu.
Stojeći na ivici polja, Margit se na jedan tren iskreno zapita da li ceo život sopstveni razum ocenjuje previsoko, s neosnovanom arogancijom. Jer, u zadnje se vreme činilo da stalno radi grešku za greškom, i da je neke greške počinila još odavno, i ne primećujući ih. Sestra Ofelia ju je opominjala, ali ona je, naravno, znala bolje.
Bogovi, kako je samo bila besna na rođenu zaslepljenost.