Morala je obaviti neke nabavke za samostan, i sestra Ofelia je takođe imala neka posla u selu, pa su pošle zajedno. Ćutke, kao i obično. I pre nego se sve izdešavalo, vrlo je malo govorila sa sestrom Ofeliom, osim onoga što je bilo najnužnije. Margit je to odgovaralo.
Trg je bio raščišćen, i jedino su sjajno nova vrata paba odavala da je u selu išta drugačije. Ono što je Margit upalo u oči, bilo je da ljudi deluju ozbiljnije. Trg je bio tiši nego obično, i jedino se čula muzika vergla iz jednog ugla u koji se ugnezdila lutajuća družina Cigana. Sestra Ofelia se izgubila pod jednom nadstrešnicom, dok je Margit, odjednom se osećajući kao da ju je ko okačio o kuku i povukao, pošla u pravcu muzike.
Cigani su bili retki posetioci i po pravilu izazivali interesovanje. Čak su i sestre pokazivale određenu vrstu uzbuđenja kad bi čule da su Lutalice stigle u selo.
Cigani su sačuvali fragmente Zabranjenih Načina.
Mada su Zakoni zabranjivali smrtnicima da se bave magijom, vidovnjaštvom pa čak i da prinose žrtve bogovima, kod Cigana je to nekako preživelo. Ne sasvim i ne u potpunosti, ali osim njih više nije bilo smrtnih ljudi koji su se bavili sličnim stvarima. Zakoni su podržali Šumu, koja je insistirala da sva magija potiče od zemlje, i, shodno tome, Starijeg Naroda, i da se, kao takva, mora vratiti u njihovo okrilje. Smrtnici nisu posedovali prirodnu i urođenu sposobnost da se bave magijom. To je bila osobina Šume. Jedino što su ljudi mogli, bilo je da ponešto od toga nauče.
Pre Zakona, učili su. Ali nakon rata i donošenja Zakona, ta je stvar oduzeta od smrtnika kao nešto što nikad i nije bilo njihovo, i više nije bilo čoveka koji se razumevao u Zabranjene Načine. Osim Cigana.
Njihov lutalački život vekovima im je omogućavao da izbegnu svakojake zakone, pa se tako nastavilo i nakon rata. Svetovne su vlasti s vremena na vreme radile hajke i racije po ciganskim kampovima, hvatajući one koji su bili čuveni sa svog znanja - jer, takvi su uvek bili čuveni. Međutim, u većini slučajeva, Lutalice su prepuštane sebi samima, i vlast se obično pravila nevešta.
Šuma je mrzela Cigane, i lovila ih kao zveri kad god bi na njih naišla. To je bio glavni razlog što su Lutalice retko dolazile u selo, jer je ovo bio kraj koji je imao najbliže kontakte sa Šumom među svim smrtnim zemljama.
Ali ciganski je narod bio otporan i vešt. Lutalice su imale svoje načine da saznaju šta se gde dešava, i to mnogo bolje i pouzdanije nego bilo ko drugi. Sasvim su sigurno čuli šta se u selu dogodilo, kao i da je sajam otkazan na neodređeno. To je značilo da se ne moraju plašiti Starijeg Naroda, kao i da će seljani biti mnogo prijemčljiviji na njih nego inače.
Margit je volela Lutalice. Sa sobom su donosili retkosti koje čak ni najbolji trgovci nisu imali u posedu, kao i mnoge neobjašnjive stvari čudne lepote. Osim toga, fascinirao ju je njihov način života, toliko drukčiji od njenog sopstvenog. Stojeći malo podalje tog dana, posmatrala je jednu malu, zbrčkanu staricu pod maramom živih boja savinutu nad vatrom i čađavim lončićem. Mršavi, žilavi ciganski konji leno su žvakali naramke sena pored crvenih i modrih šatora, i obojanih drvenih kola. Ali ono s čeg, zapravo, nije mogla skinuti pogleda, bila je devojka koja je plesala uz zvuke vergla.
Bila je izuzetno mlada, takoreći još devojčica, ali ciganska se ženska deca brzo zadevojče. Govorilo se da Lutalice brzo odrastaju i umiru brže od ostalih smrtnika, ali ako je to bilo tačno, onda su bar umeli uzeti od života sve što im je on bio u stanju ponuditi.
Devojka je plesala, bosonoga i zatvorenih očiju. Imala je maslinastu kožu, blistavu kao umočenu u ulje, i kosu crnu kao gavranovo krilo izraslu maltene do kolena. Činilo se da joj se odeća jedva drži vretenastog tela uskih, gotovo dečačkih kukova i malih grudi. U plesu je svaki čas odizala skut svoje šarene suknje visoko uz butinu, i tunika joj je bila jedva skopčana. Margit je posmatrala njene bose pete, zlatne od prašine, grivne kako joj zveckaju oko članaka i nadlaktica, oči sklopljene kao u transu, i stomak joj se stezao od neke čudne zebnje. Poželela je da se primakne starici i vatri, i kusa ono što se pušilo iz garavog lončića. Poželela je da sutra, zorom, sklopi šatore i uspne se u obojana kola, i zaputi se bez cilja, ne misleći gde ni zašto ni šta će biti. Oh, široki prašnjavi drumovi, i snežna jutra uz vatru i limenu šolju kuvanog vina koja joj grije šake, i muzika uz koju bi plesala kao u transu, sevajući bosim petama, bedrima i ramenima, rasplele kose, ne mareći!..
-Sestro!.. Da, ti, zelenooka!..
Margit se prene. Starica pored vatre gledala je u nju.
-Dođi kod stare Esme. Ne boj se.
Margit oprezno priđe. Starica je gledala odole u nju. Lice joj je bilo tamnocrveno kao mahagonij, i na njemu su se samo oči iskrile. Mudre oči, pomislila je Margit.
-Ti li si ona lepa sestra o kojoj se priča i u trećoj grofoviji. Odakle ti te zelene oči, ha?
Margit reče, poslušno poput pitomice na ispitu:
-Ne znam, gospođo.
-Davno je bilo kako je Stara Esme videla bilo kog zelenih očiju, i to nigde ni blizu ovih krajeva. Na severu, veoma daleko odavde, davno, davno, da... Onda me još nisu zvali: Stara.
Starica se nasmije.
-Sedi, što se plašiš? Ne ujedam.
Margit čučne, pažljivo prikupljajući skute svoje haljine. Žena ju je motrila.
-Uvek čista i bela, kao ta tvoja koža, jelda? Ali ne i za oči koje umeju da vide.
-Oprostite?
-Ne brini. Nisam te zvala da bih ti nešto prodala. Zvala sam te zato jer sam videla ono što niko u tvom samostanu ne vidi.
-Šta je to?
-Znak. Šuma te je obeležila, davno, davno.
Margit pomisli da ima ponešto đavolsko u ženinim očima crnim kao oniks.
-Ali ti to i ne znaš. Nisi ni primetila kad ti je Šuma stavila znak, i nisi svesna ni danas.
Starica podiže ruku, i Margit se nesvesno izvi. Žena zacokće.
-Cccc... Pa rekla sam ti da ne ujedam. Budi mirna, Obeležena.
Lako, tako da je jedva osetila, zapravo, starica podiže mršavu ruku iskićenu teškim grivnama i dotače joj čelo.
-Evo... Tačno tu, jasno kao dan. Blešti na milje. Ali ko to vidi, osim Stare Esme? Šuma vidi, oh da. Šuma zna. I ko još? Čak ni ti, Obeležena.
Margit se nasmeši.
-Znate da ne verujem u te stvari, gospođo. Dogma...
-Oh, Dogma!...
Starica je prezrivo frknula.
-Red ništa ne zna, mada misli da zna sve. Tvoje sestre imaju jednu kojoj znak Šume blešti posred čela tako jasno da se i iz Šume vidi, a nemaju pojma. Nemoj Staroj Esme da pričaš o Redu i Dogmi. Moj je narod bio tu još dok nikakvih sestara nije bilo, i dok su prelepe zlatokose devojke iz Šume dolazile u naše logore i učile nas da vidimo ono u šta gledamo. U zlatu smo ih plaćali, ako smo bili sretni, i životom ako nismo. Ali vredelo je. Kako spavaš dok su noći tople, sestro iz Reda o čijoj se lepoti priča i u trećoj grofoviji?
Margit oseti kako joj se hrbat ježi. Dahnula je:
-Kako...
-Kako znam? A kako ne bih znala, sa znakom koji ti sija na čelu? Samo tako može da bude. Šašava devojko. Jesi li mislila da te Šuma neće primetiti? Da će te zaobići? Šta je to što Šuma ceni najviše?
-Lepotu...
-Pa, bar nisi sasvim straćila sve te godine u Redu.
Starica uze olupanu limenu šolju kraj svojih nogu, i onda žaračem nagne lonče nad vatrom, podmečući šolju pod njega. Bistra zelena tekućina zagrgolji, pušeći se. Ona joj pruži šolju.
-Uzmi. Nemaš još mnogo onoga u bočici koju kriješ međ skutima. Već si skoro sve popila. Znaš li šta piješ?
Margit nesvesno pusti skute iz šaka, i oni se poput cveta raširiše po prašini. Uzela je limenu šolju od žene, ne gledajući. Nije mogla otrgnuti oči od staričinih.
-Kako znate to? Ko vam je rekao?
-Ti si mi rekla. To vrišti iz tebe. I svako ko ume da gleda, vidi i ako je na milje daleko.
Nasmijala se.
-I, znaš šta? Šuma ti se smeje. Jer ti ne vidiš ni kad rođeno lice pogledaš u ogledalu. Ali nemoj da te to muči. Šuma se uvek smeje nama, smrtnicima. Nije to ništa lično.
-Recite mi, molim vas... Šta je to što pijem? To što sam dobila iz Šume?
-To si trebala da pitaš onoga ko ti je dao. Oni ne mogu da lažu. Ti si možda pitala, ali prekasno. Zar ne?
-Da...
Zvuk vergla je stao, Margit iznenada postade svesna. Odjednom je shvatila da pored nje stoji devojka. Sad ju je šarena suknja pokrivala do zemlje, i samo su joj se još pete zlatale pod rubom. Margit je pogleda u lice, i srete se s očima istim kao u starice, očima crnim i sjajnim poput oniksa. Netremice su je posmatrale.
Onda devojka vešto poput mačke čučne. Rekla je:
-Ona ima znak. Nikad još nisam videla sestru sa znakom, bako.
-Uči, dete! Svet je pun čuda. A ti pij, zelenooka. Stara Esme je smrtna kao i ti. To je samo malo biljnog čaja.
-Mislim da bih trebala da idem.
Margit ovlaš dodirne usnama rub šolje.
-Hvala vam.
-Na čemu? Ti mi ne veruješ.
-Vi me čudite, ali...
-Ali ti mi ne veruješ. Misliš da je ta haljina koju nosiš prejak štit čak i za Šumu. Misliš da dobro poznaješ Šumu, zato što je znaš tako dugo. Ali da ti kažem nešto, zelenooka sestro o kojoj se zna i u trećoj grofoviji. Jednoga dana može biti da ćeš ti doći da podučiš Staru Esme koja tako mnogo zna. Da, jednoga dana ćeš ti znati više.
Margit se uspravi. Žene, stara i mlada, netremice su je posmatrale dok je odlazila, bez reči.
Kad su se vratile iz sela, sestra Ofelia ju je zaustavila na kapijama samostana. Rekla je, takoreći ovlaš:
-Mislim da ne bi bilo loše da obratite pažnju na mlađu sestru Ifigeniju.
Trg je bio raščišćen, i jedino su sjajno nova vrata paba odavala da je u selu išta drugačije. Ono što je Margit upalo u oči, bilo je da ljudi deluju ozbiljnije. Trg je bio tiši nego obično, i jedino se čula muzika vergla iz jednog ugla u koji se ugnezdila lutajuća družina Cigana. Sestra Ofelia se izgubila pod jednom nadstrešnicom, dok je Margit, odjednom se osećajući kao da ju je ko okačio o kuku i povukao, pošla u pravcu muzike.
Cigani su bili retki posetioci i po pravilu izazivali interesovanje. Čak su i sestre pokazivale određenu vrstu uzbuđenja kad bi čule da su Lutalice stigle u selo.
Cigani su sačuvali fragmente Zabranjenih Načina.
Mada su Zakoni zabranjivali smrtnicima da se bave magijom, vidovnjaštvom pa čak i da prinose žrtve bogovima, kod Cigana je to nekako preživelo. Ne sasvim i ne u potpunosti, ali osim njih više nije bilo smrtnih ljudi koji su se bavili sličnim stvarima. Zakoni su podržali Šumu, koja je insistirala da sva magija potiče od zemlje, i, shodno tome, Starijeg Naroda, i da se, kao takva, mora vratiti u njihovo okrilje. Smrtnici nisu posedovali prirodnu i urođenu sposobnost da se bave magijom. To je bila osobina Šume. Jedino što su ljudi mogli, bilo je da ponešto od toga nauče.
Pre Zakona, učili su. Ali nakon rata i donošenja Zakona, ta je stvar oduzeta od smrtnika kao nešto što nikad i nije bilo njihovo, i više nije bilo čoveka koji se razumevao u Zabranjene Načine. Osim Cigana.
Njihov lutalački život vekovima im je omogućavao da izbegnu svakojake zakone, pa se tako nastavilo i nakon rata. Svetovne su vlasti s vremena na vreme radile hajke i racije po ciganskim kampovima, hvatajući one koji su bili čuveni sa svog znanja - jer, takvi su uvek bili čuveni. Međutim, u većini slučajeva, Lutalice su prepuštane sebi samima, i vlast se obično pravila nevešta.
Šuma je mrzela Cigane, i lovila ih kao zveri kad god bi na njih naišla. To je bio glavni razlog što su Lutalice retko dolazile u selo, jer je ovo bio kraj koji je imao najbliže kontakte sa Šumom među svim smrtnim zemljama.
Ali ciganski je narod bio otporan i vešt. Lutalice su imale svoje načine da saznaju šta se gde dešava, i to mnogo bolje i pouzdanije nego bilo ko drugi. Sasvim su sigurno čuli šta se u selu dogodilo, kao i da je sajam otkazan na neodređeno. To je značilo da se ne moraju plašiti Starijeg Naroda, kao i da će seljani biti mnogo prijemčljiviji na njih nego inače.
Margit je volela Lutalice. Sa sobom su donosili retkosti koje čak ni najbolji trgovci nisu imali u posedu, kao i mnoge neobjašnjive stvari čudne lepote. Osim toga, fascinirao ju je njihov način života, toliko drukčiji od njenog sopstvenog. Stojeći malo podalje tog dana, posmatrala je jednu malu, zbrčkanu staricu pod maramom živih boja savinutu nad vatrom i čađavim lončićem. Mršavi, žilavi ciganski konji leno su žvakali naramke sena pored crvenih i modrih šatora, i obojanih drvenih kola. Ali ono s čeg, zapravo, nije mogla skinuti pogleda, bila je devojka koja je plesala uz zvuke vergla.
Bila je izuzetno mlada, takoreći još devojčica, ali ciganska se ženska deca brzo zadevojče. Govorilo se da Lutalice brzo odrastaju i umiru brže od ostalih smrtnika, ali ako je to bilo tačno, onda su bar umeli uzeti od života sve što im je on bio u stanju ponuditi.
Devojka je plesala, bosonoga i zatvorenih očiju. Imala je maslinastu kožu, blistavu kao umočenu u ulje, i kosu crnu kao gavranovo krilo izraslu maltene do kolena. Činilo se da joj se odeća jedva drži vretenastog tela uskih, gotovo dečačkih kukova i malih grudi. U plesu je svaki čas odizala skut svoje šarene suknje visoko uz butinu, i tunika joj je bila jedva skopčana. Margit je posmatrala njene bose pete, zlatne od prašine, grivne kako joj zveckaju oko članaka i nadlaktica, oči sklopljene kao u transu, i stomak joj se stezao od neke čudne zebnje. Poželela je da se primakne starici i vatri, i kusa ono što se pušilo iz garavog lončića. Poželela je da sutra, zorom, sklopi šatore i uspne se u obojana kola, i zaputi se bez cilja, ne misleći gde ni zašto ni šta će biti. Oh, široki prašnjavi drumovi, i snežna jutra uz vatru i limenu šolju kuvanog vina koja joj grije šake, i muzika uz koju bi plesala kao u transu, sevajući bosim petama, bedrima i ramenima, rasplele kose, ne mareći!..
-Sestro!.. Da, ti, zelenooka!..
Margit se prene. Starica pored vatre gledala je u nju.
-Dođi kod stare Esme. Ne boj se.
Margit oprezno priđe. Starica je gledala odole u nju. Lice joj je bilo tamnocrveno kao mahagonij, i na njemu su se samo oči iskrile. Mudre oči, pomislila je Margit.
-Ti li si ona lepa sestra o kojoj se priča i u trećoj grofoviji. Odakle ti te zelene oči, ha?
Margit reče, poslušno poput pitomice na ispitu:
-Ne znam, gospođo.
-Davno je bilo kako je Stara Esme videla bilo kog zelenih očiju, i to nigde ni blizu ovih krajeva. Na severu, veoma daleko odavde, davno, davno, da... Onda me još nisu zvali: Stara.
Starica se nasmije.
-Sedi, što se plašiš? Ne ujedam.
Margit čučne, pažljivo prikupljajući skute svoje haljine. Žena ju je motrila.
-Uvek čista i bela, kao ta tvoja koža, jelda? Ali ne i za oči koje umeju da vide.
-Oprostite?
-Ne brini. Nisam te zvala da bih ti nešto prodala. Zvala sam te zato jer sam videla ono što niko u tvom samostanu ne vidi.
-Šta je to?
-Znak. Šuma te je obeležila, davno, davno.
Margit pomisli da ima ponešto đavolsko u ženinim očima crnim kao oniks.
-Ali ti to i ne znaš. Nisi ni primetila kad ti je Šuma stavila znak, i nisi svesna ni danas.
Starica podiže ruku, i Margit se nesvesno izvi. Žena zacokće.
-Cccc... Pa rekla sam ti da ne ujedam. Budi mirna, Obeležena.
Lako, tako da je jedva osetila, zapravo, starica podiže mršavu ruku iskićenu teškim grivnama i dotače joj čelo.
-Evo... Tačno tu, jasno kao dan. Blešti na milje. Ali ko to vidi, osim Stare Esme? Šuma vidi, oh da. Šuma zna. I ko još? Čak ni ti, Obeležena.
Margit se nasmeši.
-Znate da ne verujem u te stvari, gospođo. Dogma...
-Oh, Dogma!...
Starica je prezrivo frknula.
-Red ništa ne zna, mada misli da zna sve. Tvoje sestre imaju jednu kojoj znak Šume blešti posred čela tako jasno da se i iz Šume vidi, a nemaju pojma. Nemoj Staroj Esme da pričaš o Redu i Dogmi. Moj je narod bio tu još dok nikakvih sestara nije bilo, i dok su prelepe zlatokose devojke iz Šume dolazile u naše logore i učile nas da vidimo ono u šta gledamo. U zlatu smo ih plaćali, ako smo bili sretni, i životom ako nismo. Ali vredelo je. Kako spavaš dok su noći tople, sestro iz Reda o čijoj se lepoti priča i u trećoj grofoviji?
Margit oseti kako joj se hrbat ježi. Dahnula je:
-Kako...
-Kako znam? A kako ne bih znala, sa znakom koji ti sija na čelu? Samo tako može da bude. Šašava devojko. Jesi li mislila da te Šuma neće primetiti? Da će te zaobići? Šta je to što Šuma ceni najviše?
-Lepotu...
-Pa, bar nisi sasvim straćila sve te godine u Redu.
Starica uze olupanu limenu šolju kraj svojih nogu, i onda žaračem nagne lonče nad vatrom, podmečući šolju pod njega. Bistra zelena tekućina zagrgolji, pušeći se. Ona joj pruži šolju.
-Uzmi. Nemaš još mnogo onoga u bočici koju kriješ međ skutima. Već si skoro sve popila. Znaš li šta piješ?
Margit nesvesno pusti skute iz šaka, i oni se poput cveta raširiše po prašini. Uzela je limenu šolju od žene, ne gledajući. Nije mogla otrgnuti oči od staričinih.
-Kako znate to? Ko vam je rekao?
-Ti si mi rekla. To vrišti iz tebe. I svako ko ume da gleda, vidi i ako je na milje daleko.
Nasmijala se.
-I, znaš šta? Šuma ti se smeje. Jer ti ne vidiš ni kad rođeno lice pogledaš u ogledalu. Ali nemoj da te to muči. Šuma se uvek smeje nama, smrtnicima. Nije to ništa lično.
-Recite mi, molim vas... Šta je to što pijem? To što sam dobila iz Šume?
-To si trebala da pitaš onoga ko ti je dao. Oni ne mogu da lažu. Ti si možda pitala, ali prekasno. Zar ne?
-Da...
Zvuk vergla je stao, Margit iznenada postade svesna. Odjednom je shvatila da pored nje stoji devojka. Sad ju je šarena suknja pokrivala do zemlje, i samo su joj se još pete zlatale pod rubom. Margit je pogleda u lice, i srete se s očima istim kao u starice, očima crnim i sjajnim poput oniksa. Netremice su je posmatrale.
Onda devojka vešto poput mačke čučne. Rekla je:
-Ona ima znak. Nikad još nisam videla sestru sa znakom, bako.
-Uči, dete! Svet je pun čuda. A ti pij, zelenooka. Stara Esme je smrtna kao i ti. To je samo malo biljnog čaja.
-Mislim da bih trebala da idem.
Margit ovlaš dodirne usnama rub šolje.
-Hvala vam.
-Na čemu? Ti mi ne veruješ.
-Vi me čudite, ali...
-Ali ti mi ne veruješ. Misliš da je ta haljina koju nosiš prejak štit čak i za Šumu. Misliš da dobro poznaješ Šumu, zato što je znaš tako dugo. Ali da ti kažem nešto, zelenooka sestro o kojoj se zna i u trećoj grofoviji. Jednoga dana može biti da ćeš ti doći da podučiš Staru Esme koja tako mnogo zna. Da, jednoga dana ćeš ti znati više.
Margit se uspravi. Žene, stara i mlada, netremice su je posmatrale dok je odlazila, bez reči.
Kad su se vratile iz sela, sestra Ofelia ju je zaustavila na kapijama samostana. Rekla je, takoreći ovlaš:
-Mislim da ne bi bilo loše da obratite pažnju na mlađu sestru Ifigeniju.
Poslednja izmena:
(Kako štedljiv jezik 
)
Prosto mi je bilo dosadno, i nisam ni primetila koliko sam pisala. Neću više 
Na sreću, slabo divanim