Vreme za sajam je došlo i prošlo, i još uvek niko nije pominjao naredni. Neke su se glasine pročule duž grofovije, mada je selo bilo veoma udaljeno, i svaka reč koja je iz njega dolazila ili u njeg ulazila; obično bi se uzimala uz veliki oprez. Zbog svog položaja, mesto je uživalo određeni imunitet, i čak se ni zvanične, svetovne vlasti grofovije nisu volele mnogo mešati u bilo šta što se u selu dešavalo. Naravno, grofovski savetnici su bili preduzimljivi, praktični ljudi koji su uvek prvo razmatrali finansijsku situaciju. Selo je bilo mesto iz kog je grofovija crpla ogromno bogatstvo u vidu poreza i nameta, i vlastima je prvi prioritet bio da ništa ne naruši vekovnu praksu koja je to stanje održavala. Mnogo ih je više sekiralo otkazivanje sajma, nego eventulalni razlozi iz kojih je do tog došlo. Međutim, kao i obično, za sad su tu stvar prepustili selu na nahođenje.
Margit se često čudila kako je svetovna vlast znala imati više razumevanja za tanano, krhko primirje između smrtnika i Šume, negoli Red ili ljudi koji su sa Šumom praktično živeli - naročito kad se uzme u obzir da je motiv vlasti bio sve samo ne plemenit i human. Pitala se da li bogatstvo ljudima stvarno jedini prioritet, i jedino što ih je u stanju naterati da se ponašaju i misle suvislo.
Bila je to poražavajuća ideja.
U svakoj drugoj situaciji, otišla bi farmeru koji je optužio Šumu za napastvovanje svoje kćeri i tražila da razgovara s devojkom. Međutim, ovo nije bila svaka situacija, i vrlo brzo posle dešavanja na trgu čula je da je devojka poslana rodbini u udaljenu grofoviju, što je bio više nego jasan roditeljski signal da ne žele da se taj slučaj više pominje.
Jer, sad je devojka bila zauvek prokažena, što se sela ticalo. Kao što smrtnici nisu voleli Šumu, još manje su voleli one od svog roda koji bi se sa Šumom petljali. Smatralo se da su takvi zauvek obeleženi, i da će se kad tad Šumi vratiti. Skoro niko nije verovao da je smrtniku moguće ostvariti kontakt sa Šumom, i iz tog izaći neozleđen. Verovalo se da u takvima zov Šume nikad ne posustane, i da mu se oni uvek najposle ponovo priklone, po običaju zanavek.
Ko jednom u Šumu uđe, više iz Šume ne izlazi.
Što se nje, Margit, ticalo, Šuma je bila nema. Margit je strahovala od momenta kad će se to okončati. Jer, bilo je posve neverovatno da više nikako i nikada ne sretne Aedana, i, uostalom, Castor je bio sasvim očigledan one noći, ponašajući se kao da je njen trenutni boravak u samostanu samo to, trenutan.
Nije imala pojma šta je time mislio, a još je manje htela da zna. S jedne je strane strahovala da ponovo sretne Aedana - mada je bila sigurna da je to neizbežno - dok, s druge strane, nije mogla dočekati da ga sretne, ne bi li mu skočila u lice. Ne zbog poljupca, ili šta god da je izvodio. Predugo je poznavala Aedana da ne bi znala mnoge i neslane šale kojima je bio sklon, kao i njegov totalni prezir spram ljudskih konvencija. Nikad ga nije ni najmanje zanimalo to što su njegovi dolasci u samostan teško kršenje svih mogućih ljudskih zabrana i pravila ponašanja. Svikla se na njegove ružne šale kojima ju je godinama izlagao, svesna da je to nešto od njega jače - očekivati da se Šuma ponaša primereno, bila je ortodoksna budalaština. Aedan je održavao minimum pristojnosti kad bi se sretali u prisustvu drugih, to je bilo tačno, ali pretpostavljala je da je onu noć posve izgubio osećaj za tako nešto, i prosto uradio prvu gadnu stvar koja mu je na pamet pala. Taj je poljubac - koji i nije bio poljubac, ako ćemo pravo - bio osveta. Trljanje nosa toj oholoj sestri iz Reda koja ga je, po stoti put, napala za nešto za šta njegov narod nije bio odgovoran.
Skoro.
To "skoro" ju je mučilo. Opravdala je Aedanovo ponašanje pred sestrama koliko je umela, međutim i dalje se sećala kako je ona nesretnica izgledala nakon što ju je Aedan ošamario. Postupcima Šume ne može se suditi po ljudskim merilima, ali opet je smatrala da je preterao. U tom kontekstu, poljubac je bio mizeran, izrugivanje. Nešto privatno između njih dvoje, odmeravanje snaga, nadmudrivanje. Aedan ju je namagarčio, i tim kvazi-poljupcem zapečatio svoj trijumf. To je bilo sve.
Međutim, još nije bila načisto s nekim drugim stvarima koje su se te noći desile. Znala je da će se poklati na krv i nož čim se prvi put sretnu.
Ali, to se nekako nije događalo.
Margit se često čudila kako je svetovna vlast znala imati više razumevanja za tanano, krhko primirje između smrtnika i Šume, negoli Red ili ljudi koji su sa Šumom praktično živeli - naročito kad se uzme u obzir da je motiv vlasti bio sve samo ne plemenit i human. Pitala se da li bogatstvo ljudima stvarno jedini prioritet, i jedino što ih je u stanju naterati da se ponašaju i misle suvislo.
Bila je to poražavajuća ideja.
U svakoj drugoj situaciji, otišla bi farmeru koji je optužio Šumu za napastvovanje svoje kćeri i tražila da razgovara s devojkom. Međutim, ovo nije bila svaka situacija, i vrlo brzo posle dešavanja na trgu čula je da je devojka poslana rodbini u udaljenu grofoviju, što je bio više nego jasan roditeljski signal da ne žele da se taj slučaj više pominje.
Jer, sad je devojka bila zauvek prokažena, što se sela ticalo. Kao što smrtnici nisu voleli Šumu, još manje su voleli one od svog roda koji bi se sa Šumom petljali. Smatralo se da su takvi zauvek obeleženi, i da će se kad tad Šumi vratiti. Skoro niko nije verovao da je smrtniku moguće ostvariti kontakt sa Šumom, i iz tog izaći neozleđen. Verovalo se da u takvima zov Šume nikad ne posustane, i da mu se oni uvek najposle ponovo priklone, po običaju zanavek.
Ko jednom u Šumu uđe, više iz Šume ne izlazi.
Što se nje, Margit, ticalo, Šuma je bila nema. Margit je strahovala od momenta kad će se to okončati. Jer, bilo je posve neverovatno da više nikako i nikada ne sretne Aedana, i, uostalom, Castor je bio sasvim očigledan one noći, ponašajući se kao da je njen trenutni boravak u samostanu samo to, trenutan.
Nije imala pojma šta je time mislio, a još je manje htela da zna. S jedne je strane strahovala da ponovo sretne Aedana - mada je bila sigurna da je to neizbežno - dok, s druge strane, nije mogla dočekati da ga sretne, ne bi li mu skočila u lice. Ne zbog poljupca, ili šta god da je izvodio. Predugo je poznavala Aedana da ne bi znala mnoge i neslane šale kojima je bio sklon, kao i njegov totalni prezir spram ljudskih konvencija. Nikad ga nije ni najmanje zanimalo to što su njegovi dolasci u samostan teško kršenje svih mogućih ljudskih zabrana i pravila ponašanja. Svikla se na njegove ružne šale kojima ju je godinama izlagao, svesna da je to nešto od njega jače - očekivati da se Šuma ponaša primereno, bila je ortodoksna budalaština. Aedan je održavao minimum pristojnosti kad bi se sretali u prisustvu drugih, to je bilo tačno, ali pretpostavljala je da je onu noć posve izgubio osećaj za tako nešto, i prosto uradio prvu gadnu stvar koja mu je na pamet pala. Taj je poljubac - koji i nije bio poljubac, ako ćemo pravo - bio osveta. Trljanje nosa toj oholoj sestri iz Reda koja ga je, po stoti put, napala za nešto za šta njegov narod nije bio odgovoran.
Skoro.
To "skoro" ju je mučilo. Opravdala je Aedanovo ponašanje pred sestrama koliko je umela, međutim i dalje se sećala kako je ona nesretnica izgledala nakon što ju je Aedan ošamario. Postupcima Šume ne može se suditi po ljudskim merilima, ali opet je smatrala da je preterao. U tom kontekstu, poljubac je bio mizeran, izrugivanje. Nešto privatno između njih dvoje, odmeravanje snaga, nadmudrivanje. Aedan ju je namagarčio, i tim kvazi-poljupcem zapečatio svoj trijumf. To je bilo sve.
Međutim, još nije bila načisto s nekim drugim stvarima koje su se te noći desile. Znala je da će se poklati na krv i nož čim se prvi put sretnu.
Ali, to se nekako nije događalo.