Jedan o blizanaca, Pollux, čučao je korak van zida Šume. Uzevši teoretski, i vrlo strogo, to je značilo da je prekršio Zakon, mada čovek ništa drugo nije ni mogao očekivati od Polluxa. Margit bi bila zapanjena da ga nije prekršio, zapravo.
Mada je noć bila prohladna, blizanac je bio go do pasa. Između podlaktica nemarno ovešenih o kolena a naslonjen mu na rame, bio je vitak, savršeno prav luk. Činilo se da je potpuno opušten, međutim, Margit je znala bolje. Ako bi došlo do bilo kakvog problema, ni ona ni sestre iza nje ne bi stigle ni da trepnu, a strele iz Polluxovog luka već bi im probile grla.
-Zar nije malo rano za šetnje šumom, sestro Margit?
Osmeh mu je bio prelep i zao.
Celo mu je lice bilo takvo, kao i kod svih iz Starijeg Naroda koje je Margit ikad videla. Ponekad je čak i njoj bilo teško napraviti razliku između pojedinih među njima, jer se činilo da su svi izrađeni iz istog kalupa. Uska lica, visoke jagodice, sunčane pege - njihove bademaste, zakošene oči i besprekorni beli zubi s istaknutim očnjacima - svi su, bez obzira na pol ili srodstvo, izgledali kao mladi okot šumskog zverinja.
Što je, na neki način, bilo možda i tačno.
Polluxove kose oči napraviše skok sa njenog, na lice za njenim leđima. Jasno je videla kako su mu na delić trena blesnule, i kako mu je istodobno maska spala: koliko bi trajao udisaj, izgledao je sasvim drugačije, napet, koncentrisan, toliko pun života da je maltene obasjao ceo ćošak šume. Instinktivno, gestom u koji uopšte nije bio uključen mozak, hitro je odigao glavu i onjušio vazduh.
-Ko je to?
Čak mu je i glas bio drugačiji, težak i grub. Margit reče:
-Stojim ovde, Polluxe.
Momkove se oči vrtoglavom brzinom vratiše na nju. Magija je ponovo bila tu, ali se promenila: sad su mu oči gorele čistim, ubilačkim gnevom. Zaustio je, međutim, u tom trenu jedan drugi glas progovori:
-Polluxe.
Bio je to ton koji bi čovek upotrebio da svom psu kaže: miran.
Margit oseti kako joj se ramena opuštaju. Glas je nije iznenadio, jer Pollux nigde nije išao bez svog blizanca, Castora. Svakako je znala da je tamo negde. Bilo joj je drago da ga konačno i - ugleda.
Castor je bio jedna od samo dve osobe na svetu koje su imale moć nad Polluxom.
Sad je izašao iz drveća u čijoj je dubokoj senci svo vreme stajao. Likom je bio identičan svom blizancu, ali manir mu je bio posve drukčiji. Margit se nije sećala da je ikada videla Castora da se smeši, ili izgovara više od tri reči zaredom. Imao je najzatvoreniji pogled koji je videla kod bilo koga, čoveka ili Starijeg Naroda. Kako je izašao pred njih, ona momentalno učini kniks, i Castor joj uzvrati naklonom glave. Krajem oka videla je da je i Pollux, sad ponovo miran i len, učinio isto. Čak ni zli okot poput Polluxa nije mogao da se odupre prastaroj magiji etikete. Kurtoazija je bila ugrađena u kičmenu srž Starijeg Naroda. Nikakvim načinima nisu bili u stanju da se odupru tome.
-Pozdrav, Castore. Morala bih da razgovaram s Aedanom.
Posve nov glas progovori iz senke:
-O čemu ovaj put, sestro Margit?
Bio je to glas u kojem se nije moglo razabrati ništa osim dosade.
Mada je noć bila prohladna, blizanac je bio go do pasa. Između podlaktica nemarno ovešenih o kolena a naslonjen mu na rame, bio je vitak, savršeno prav luk. Činilo se da je potpuno opušten, međutim, Margit je znala bolje. Ako bi došlo do bilo kakvog problema, ni ona ni sestre iza nje ne bi stigle ni da trepnu, a strele iz Polluxovog luka već bi im probile grla.
-Zar nije malo rano za šetnje šumom, sestro Margit?
Osmeh mu je bio prelep i zao.
Celo mu je lice bilo takvo, kao i kod svih iz Starijeg Naroda koje je Margit ikad videla. Ponekad je čak i njoj bilo teško napraviti razliku između pojedinih među njima, jer se činilo da su svi izrađeni iz istog kalupa. Uska lica, visoke jagodice, sunčane pege - njihove bademaste, zakošene oči i besprekorni beli zubi s istaknutim očnjacima - svi su, bez obzira na pol ili srodstvo, izgledali kao mladi okot šumskog zverinja.
Što je, na neki način, bilo možda i tačno.
Polluxove kose oči napraviše skok sa njenog, na lice za njenim leđima. Jasno je videla kako su mu na delić trena blesnule, i kako mu je istodobno maska spala: koliko bi trajao udisaj, izgledao je sasvim drugačije, napet, koncentrisan, toliko pun života da je maltene obasjao ceo ćošak šume. Instinktivno, gestom u koji uopšte nije bio uključen mozak, hitro je odigao glavu i onjušio vazduh.
-Ko je to?
Čak mu je i glas bio drugačiji, težak i grub. Margit reče:
-Stojim ovde, Polluxe.
Momkove se oči vrtoglavom brzinom vratiše na nju. Magija je ponovo bila tu, ali se promenila: sad su mu oči gorele čistim, ubilačkim gnevom. Zaustio je, međutim, u tom trenu jedan drugi glas progovori:
-Polluxe.
Bio je to ton koji bi čovek upotrebio da svom psu kaže: miran.
Margit oseti kako joj se ramena opuštaju. Glas je nije iznenadio, jer Pollux nigde nije išao bez svog blizanca, Castora. Svakako je znala da je tamo negde. Bilo joj je drago da ga konačno i - ugleda.
Castor je bio jedna od samo dve osobe na svetu koje su imale moć nad Polluxom.
Sad je izašao iz drveća u čijoj je dubokoj senci svo vreme stajao. Likom je bio identičan svom blizancu, ali manir mu je bio posve drukčiji. Margit se nije sećala da je ikada videla Castora da se smeši, ili izgovara više od tri reči zaredom. Imao je najzatvoreniji pogled koji je videla kod bilo koga, čoveka ili Starijeg Naroda. Kako je izašao pred njih, ona momentalno učini kniks, i Castor joj uzvrati naklonom glave. Krajem oka videla je da je i Pollux, sad ponovo miran i len, učinio isto. Čak ni zli okot poput Polluxa nije mogao da se odupre prastaroj magiji etikete. Kurtoazija je bila ugrađena u kičmenu srž Starijeg Naroda. Nikakvim načinima nisu bili u stanju da se odupru tome.
-Pozdrav, Castore. Morala bih da razgovaram s Aedanom.
Posve nov glas progovori iz senke:
-O čemu ovaj put, sestro Margit?
Bio je to glas u kojem se nije moglo razabrati ništa osim dosade.
