Sestre su se opirale da preduzmu bilo šta konkretno, tvrdeći da je izbegavanje konflikta sa Šumom uvek na prvom mestu i od najvećeg značaja, i da se ne treba činiti ništa što bi to dovelo u pitanje. Mada nije mogla reći da se s njima ne slaže, Margit je svejedno osećala, kao i na desetinu puta pre toga, da uzimaju Zakone i Dogmu kao izgovor.
Rasprava ju je izmorila i iznervirala, i zato je namerno ceo dan provela u baštama. Kad je, mnogo posle, izašla iz kupatila, već se bilo sasvim smračilo, i, hodajući ušuškanom stazom između rododendrona visine čoveka, učinilo joj se da u daljini čuje neku buku. Bila je predaleko da bi uhvatila o čemu se radi, ali znala je da galama dolazi iz pravca sela, i to ju je zbunilo i pomalo uplašilo. Nije bilo razloga za buku iz sela u to doba godine ili dana: nije bio nikakav praznik, ni sajam.
Margit zastade posred staze i oslušne. U bašti nije bilo nikoga, bila je potpuno sama tamo u mraku, ili je barem tako mislila. Odjednom se grm tik uz nju zanjiše, i na stazu izađe Castor.
Nikada pre toga Castor nije dolazio u samostan, i njegovo je prisustvo sad toliko zapanji da je samo zblenuto zurila u njega. Zaboravila je na sva pravila ponašanja, pa čak i koliko neprilično izgleda. Do te je mere bila zbunjena.
Nakon što su par trenutaka prosto tako zurili jedno u drugo, i kad mu je postalo jasno da je ona previše zaprepaštena da progovori, blizanac reče:
-Margit.
S Castorom je uvek bila beskprekorno službena, i način na koji joj se obratio, bez da je oslovi sa "sestro", ili joj uputi tradicionalni pozdrav, još više je zbuni. Imao je neki čudan izraz na licu, otvoren pogled. Castor nikad nije imao otvoren pogled, i Margit u užasu shvati da ga po prvi put u životu vidi da se osmehuje.
I dalje je bila sposobna samo zuriti u njega. On opet progovori:
-Aedan me je poslao po tebe.
Dodao je, mirno, ali sasvim očigledno naglašavajući:
-Odmah.
Margit najzad uspe da se seti kako se govori.
-Ne razumem, kako to misliš poslao te po mene?..
Onda je s užasom postala svesna kako izgleda.
-Ali nisam obučena! Ja moram da...
-Tvoja odeća nije bitna. Hajde.
Bilo je kao dan očito da će je, ukoliko ga nastavi zadržavati, jednostavno prebaciti peko ramena i odneti sa sobom.
Margit očajno pogleda peškire u svojim rukama. Onda ih ćušne pod prvi grm. Kad su pošli, Castor se još uvek osmehivao.
Rasprava ju je izmorila i iznervirala, i zato je namerno ceo dan provela u baštama. Kad je, mnogo posle, izašla iz kupatila, već se bilo sasvim smračilo, i, hodajući ušuškanom stazom između rododendrona visine čoveka, učinilo joj se da u daljini čuje neku buku. Bila je predaleko da bi uhvatila o čemu se radi, ali znala je da galama dolazi iz pravca sela, i to ju je zbunilo i pomalo uplašilo. Nije bilo razloga za buku iz sela u to doba godine ili dana: nije bio nikakav praznik, ni sajam.
Margit zastade posred staze i oslušne. U bašti nije bilo nikoga, bila je potpuno sama tamo u mraku, ili je barem tako mislila. Odjednom se grm tik uz nju zanjiše, i na stazu izađe Castor.
Nikada pre toga Castor nije dolazio u samostan, i njegovo je prisustvo sad toliko zapanji da je samo zblenuto zurila u njega. Zaboravila je na sva pravila ponašanja, pa čak i koliko neprilično izgleda. Do te je mere bila zbunjena.
Nakon što su par trenutaka prosto tako zurili jedno u drugo, i kad mu je postalo jasno da je ona previše zaprepaštena da progovori, blizanac reče:
-Margit.
S Castorom je uvek bila beskprekorno službena, i način na koji joj se obratio, bez da je oslovi sa "sestro", ili joj uputi tradicionalni pozdrav, još više je zbuni. Imao je neki čudan izraz na licu, otvoren pogled. Castor nikad nije imao otvoren pogled, i Margit u užasu shvati da ga po prvi put u životu vidi da se osmehuje.
I dalje je bila sposobna samo zuriti u njega. On opet progovori:
-Aedan me je poslao po tebe.
Dodao je, mirno, ali sasvim očigledno naglašavajući:
-Odmah.
Margit najzad uspe da se seti kako se govori.
-Ne razumem, kako to misliš poslao te po mene?..
Onda je s užasom postala svesna kako izgleda.
-Ali nisam obučena! Ja moram da...
-Tvoja odeća nije bitna. Hajde.
Bilo je kao dan očito da će je, ukoliko ga nastavi zadržavati, jednostavno prebaciti peko ramena i odneti sa sobom.
Margit očajno pogleda peškire u svojim rukama. Onda ih ćušne pod prvi grm. Kad su pošli, Castor se još uvek osmehivao.