Posle celog dana nadgledanja rada pitomica u samostanskim vrtovima, Margit je otišla u kupatila. To je jutro naterala starije sestre da popričaju o događaju u selu, insistirajući da se nešto odmah preuzme. Red nije voleo reči kao što su "odmah" ili "sada", i nije postigla ništa. Čak ni sestra Ofelia nije bila na njenoj strani, mada je po pravilu na nju uvek mogla računati. Otkako su se vratile iz Šume, sestra Ofelia ju je namerno izbegavala. Margit se nadala da je u pitanju samo tipično žensko durenje, mada bi to bilo čudno ponašanje od trezvene, nogu čvrsto na zemlji sestre Ofelie. Iako nikad nije stekla prijateljicu u Redu, sestra Ofelia je bila nešto najsličnije toj kategoriji, i Margit je cenila njen um i njenu racionalnost.
Možda se naprosto radilo o tome da je sestra Ofelia bila jedna od retkih koja nikad nije gledala u nju s podozrenjem.
U principu, sestre je nisu mnogo volele. Dogma kojoj su bile podvrgnute celog života onemogućavala im je spletkare i budu otvoreno zle, ali ono što je Margit oavno naučila, bilo je da su žene - žene, čak i ako odenu belu sestrinsku haljinu.
Postojala je velika verovatnoća da nisu pravo ni shvatale zašto im nije draga. Nikad se nije smelo smetati s uma da su sve one došle u Red još kao deca, i da im je godinama pažljivo iz glavi uklanjano desetine patetičnih slabosti kojima obične seoske devojke svakodnevno podležu. Sve su sestre, ma koliko svaka na svoj način posebna ili drukče nasađena, bile logična bića operisana od predrasuda. Međutim, svojim ulaskom u Red, Margit je izazvala određenu pometnju koja je na neki način uspela da preživi do danas.
Sestra Ofelia nije govorila besmislice, ona je prosto iznela tu stvar u njenoj goloj srži. Poslednje što se u Redu cenilo, ili se, tačnije, nije cenilo uopšte, bilo je sestrino lice. Na svakom drugom mestu, to je bilo prvo i osnovno što je određivalo ženski status, međutim, ne u Redu. Biti lepuškast, bogovi ne dali lep, među sestrama se smatralo prokletstvom, ne darom.
Proučavajući knjige i Zakone, Margit je uvidela logiku usled koje je Red zauzeo takav stav. Maltene se kompletna dinamika između Šume i smrtnika vrtela oko lepote. Ma šta dve rase mislile jedna o drugoj, ma koliko se smrtnici plašili Šume a Šuma posmatrala ljude s visine, oholo; spona koja ih je povezivala oduvek - jedina spona, ako ćemo pošteno - bila je međusobna privlačnost. Kako je to seoska mudrost govorila prostim narodskim jezikom: između nas i njih, sve se tiče samo onoga.
Problem je bio u tome što su smrtnici u svojoj mladosti po pravilu bili seksualna bića, dok je Stariji Narod bio, pa, prosto seksualan. Ljudi su bili ti koji su imali desetine zabrana i tabua u vezi seksualnosti - ne Šuma. Takve su stvari u Šumi bile bukvalno nepoznate, i kod Starijeg Naroda izazivale smeh, porugu i prezir. Stariji je Narod bio najuže moguće skopčan s prirodom, i njima je bilo nemoguće povezati nešto tako prirodno kao što je seks s kakvim tabuom ili sramotom. Šuma ništa prirodno nije doživljavala sramotnim, niti je uopšte razumevala koncepciju toga a ponajmanje zašto ljudi to rade.
Nažalost, upravo ti oprečni stavovi dovodili su do najvećeg broja incidenata između dve rase.
Možda se naprosto radilo o tome da je sestra Ofelia bila jedna od retkih koja nikad nije gledala u nju s podozrenjem.
U principu, sestre je nisu mnogo volele. Dogma kojoj su bile podvrgnute celog života onemogućavala im je spletkare i budu otvoreno zle, ali ono što je Margit oavno naučila, bilo je da su žene - žene, čak i ako odenu belu sestrinsku haljinu.
Postojala je velika verovatnoća da nisu pravo ni shvatale zašto im nije draga. Nikad se nije smelo smetati s uma da su sve one došle u Red još kao deca, i da im je godinama pažljivo iz glavi uklanjano desetine patetičnih slabosti kojima obične seoske devojke svakodnevno podležu. Sve su sestre, ma koliko svaka na svoj način posebna ili drukče nasađena, bile logična bića operisana od predrasuda. Međutim, svojim ulaskom u Red, Margit je izazvala određenu pometnju koja je na neki način uspela da preživi do danas.
Sestra Ofelia nije govorila besmislice, ona je prosto iznela tu stvar u njenoj goloj srži. Poslednje što se u Redu cenilo, ili se, tačnije, nije cenilo uopšte, bilo je sestrino lice. Na svakom drugom mestu, to je bilo prvo i osnovno što je određivalo ženski status, međutim, ne u Redu. Biti lepuškast, bogovi ne dali lep, među sestrama se smatralo prokletstvom, ne darom.
Proučavajući knjige i Zakone, Margit je uvidela logiku usled koje je Red zauzeo takav stav. Maltene se kompletna dinamika između Šume i smrtnika vrtela oko lepote. Ma šta dve rase mislile jedna o drugoj, ma koliko se smrtnici plašili Šume a Šuma posmatrala ljude s visine, oholo; spona koja ih je povezivala oduvek - jedina spona, ako ćemo pošteno - bila je međusobna privlačnost. Kako je to seoska mudrost govorila prostim narodskim jezikom: između nas i njih, sve se tiče samo onoga.
Problem je bio u tome što su smrtnici u svojoj mladosti po pravilu bili seksualna bića, dok je Stariji Narod bio, pa, prosto seksualan. Ljudi su bili ti koji su imali desetine zabrana i tabua u vezi seksualnosti - ne Šuma. Takve su stvari u Šumi bile bukvalno nepoznate, i kod Starijeg Naroda izazivale smeh, porugu i prezir. Stariji je Narod bio najuže moguće skopčan s prirodom, i njima je bilo nemoguće povezati nešto tako prirodno kao što je seks s kakvim tabuom ili sramotom. Šuma ništa prirodno nije doživljavala sramotnim, niti je uopšte razumevala koncepciju toga a ponajmanje zašto ljudi to rade.
Nažalost, upravo ti oprečni stavovi dovodili su do najvećeg broja incidenata između dve rase.
I neću ništa obrisati, ju naopako 