Uče nas kako da volimo, kako da dišemo, kako da budemo deo
sistema koji ne zna za nežnost.
Ideologije se utiskuju u nas kao šabloni - nevidljivi, ali sveprisutni.
Naviknemo se na njih.
Naviknemo se na bol.
I kad bol postane svakodnevan, prestanemo da ga primećujemo.
On postaje deo nas.
Postaje prijatan.
Postaje naš...
Uče nas kako da razmišljamo, ali ne da mislimo.
Uče nas kako da budemo srećni, ali ne da prepoznamo slobodu.
Uče nas kako da čistimo vazduh, dok nam duša ostaje zatrovana.
I mi se smejemo...
Jer srećan je onaj koji ne vidi kavez.
Srećan je onaj koji ne zna da je zarobljen...
Ali ti?
Ti koji osećaš stezanje tih nevidljivih lanaca...
Da li imaš hrabrosti da ih skineš?
Da li bi menjao glavnu ulogu u kavezu za sporednu ulogu u
slobodi?
Da li bi živeo život u kojem si dovoljan sam sebi,
u kojem ti ne treba tuđa pohlepa, tuđa mržnja, tuđa ideologija?
Ili ćeš ostati u tom zatrovanom snu,
sanjajući o novcu koji hrani prazninu,
dok ne primećuješ koliko si ljudi zgazio da bi došao do njega?
Razmisli...
Jer krila su ti već data.
Ne moraš da ih kupiš.
Ne moraš da ih zaslužiš.
Samo moraš da poletiš...
“Ptice rođene u kavezu misle da je letenje bolest.”
Alejandro Jodorowsky
Poslednja izmena: