Птица што зна само једну песму,
не види,
не чује,
не осећа,
не уме,
у стрели свог јата да буде перо,
небу да кличе и крилом га сече.
Птица што од звезда крије наготу своју
за подсмех је,
чуђење,
суд…
јер ко је толико луд
да не жели да му се диве?
Птица што канџе своје у прах крије
ничија је.
Она не зна шта је то јато,
оне не зна да гине и воли,
она не зна шта су хероји,
казна је свака за њу лака,
за њу је само секира, рака.
О птицо луда!
Зашто си презрела Дрво познања
кад толика му се сила клања,
зар ти не знаш - у бездан падаш,
сновиђењу пустом ти се клањаш?
Ко те тамо, у срцу чека,
Човек, кажеш, од памтивека?
Онај што стрепњу руком брише,
Онај што истину по песку пише,
Онај што крчи коров душе,
Онај што,распет, благосиља,
Онај што тебе, света миљеницу, од света раставља.
не види,
не чује,
не осећа,
не уме,
у стрели свог јата да буде перо,
небу да кличе и крилом га сече.
Птица што од звезда крије наготу своју
за подсмех је,
чуђење,
суд…
јер ко је толико луд
да не жели да му се диве?
Птица што канџе своје у прах крије
ничија је.
Она не зна шта је то јато,
оне не зна да гине и воли,
она не зна шта су хероји,
казна је свака за њу лака,
за њу је само секира, рака.
О птицо луда!
Зашто си презрела Дрво познања
кад толика му се сила клања,
зар ти не знаш - у бездан падаш,
сновиђењу пустом ти се клањаш?
Ко те тамо, у срцу чека,
Човек, кажеш, од памтивека?
Онај што стрепњу руком брише,
Онај што истину по песку пише,
Онај што крчи коров душе,
Онај што,распет, благосиља,
Онај што тебе, света миљеницу, од света раставља.
