Psoglava iz Šalaburga

[Djika junior]

Cедамдесетак километара северозападно од Беча налази се замак Шалабург. Бије га глас да је један од најлепших ренесансних двораца у Доњој Аустрији, у крају који обилује романтичним и раскошним племићким резиденцијама и утврђењима прохујалих векова.
После тешких разарања у Другом светском рату, пустошења и запостављености, замак је темељно преуређен и у њему се данас налази један од угледних аустријских музеја који сваке године посете десетине хиљада туриста. Ретко коме од посетилаца промакне необичан детаљ: међу десетинама украсних мотива и ликова од црвене теракоте које красе велико унутрашње двориште замка налази се и биста особе одевене према моди из средњег века, с капом на глави. Необично је то што је глава те особе псећа!

A evo i legende o njoj:

Priča nas vodi u šesnaesti vek, kada su u ovom dvorcu živela dva brata Lozenštajn koja su se jako mrzela, a tu mržnju posebno je rasplamsavao stariji brat. Da bi izbegao neki veći sukob i sačuvao svoj život, mladji brat je sagradio svoj zamak i preselio se. Medjutim stariji brat je nastavio sa provokacijama koje su dovele do dvoboja. U tom dvoboju pucao je na mladjeg brata, omašio i samo ga ranio, a potom se latio mača, usmrtio ga i srušio mu zamak. Prijateljji preminulog su mu kao spomenik podigli crveni krst sa razapetim Hristom na jednom raskršću.
Starijeg brata je verovatno negde u dubini duše pekla savest, pa se posvetio lovu do te mere da je zapostavio imanje i svoju, tek venčanu, i trudnu suprugu. Jedne večeri, bio je po običaju u lovu sa svojih sedam pasa i slugama, pa je goneći jelena nabasao na ono raskršće gde se nalazilo raspeće posvećeno njegovom bratu. Zastavši ispred, potegao je pištolj, rekao da ovoga puta neće omašiti i pucao pravo Hristu u grudi. Odjednom iz raspeća začuo se bolan krik, naoblačilo se i krenula je strašna oluja.
Sluge i lovci su se razbežali a baron Lozenštajn je krenuo ka svom zamku sa psima. Kada je ušao primetio se da ga se svi klonu, uspeo je samo da čuje da mu se supruga porodila i rodila ćerku. Presrećan, odmah je otišao da vidi svoje dete i ostao zatečen prizorom. Dete je imalo glavu psa. Preneražen prizorom, uzjahao je konja i sa svojih sedam lovačkih pasa pobegao u šumu. Niko ga više nikada nije video, samo su se ponekad čuli bolni krici iz šume praćeni lavežom pasa.
Sirota devojčica provela je tridesetdve godine u porušenom zamku svog strica, gde je bila vezana u jednoj podzemnoj odaji, a potom je preminula.

Postoji i medicinsko objašnjene za ovakvu pojavu:

Појава урођене аномалије, познате у медицини као „вучја чељуст”, једна је врста непријатног физичког недостатка који се назива „зечјом усном”. Изразита длакавост може да буде последица обољења хипертрихозе, која је у ретким случајевима комбинована са тешком болешћу порфиријом (код које се јављају „вучје очи” и осетљивост на сучеву светлост), а са чим се повезују предања о ликантропима (или вукодлацима).

Izvor: ,,Politikin zabavnik" br 3117 http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/psoglava-iz-salaburga