rechner27
Domaćin
- Poruka
- 4.335
Tesko je sastaviti naslov koji bi odgovarao temi koja je, cini mi se, psiholosko pitanje 
Dugacka prica
Elem- Zamislite da ste zavrsili master studije, radite u struci od prvog dana, i imate izvore prihoda vece od dobrog dela stanovnistva. Dozivljavaju vas kao uspesnu osobu, ozbiljnu, nekoga ciji put treba slediti. Mnogi i prstom upiru u vas kada deci pokazuju kakav treba biti i sta se sve moze kada covek hoce. Na samom poslu vazite za top osobu, koja resava sve sto joj se da kao zadatak i koja ima poverenje svih. Posao kao posao, takodje interesantan sa strane kada se pogleda. Narod voli izraz "laganica". Svako malo neki put negde, tu su i mediji, cak i poznanstva sa poznatima i gomila kafana, restorana i zabave.
(Naravno, to kada se sa strane pogleda, samo vi znate kako vam je na poslu i koliko je "lagan")
A onda, malo po malo, shvatate da to niste zeleli, shvatate da je sve fejk, i shvatate da sebe vise ne mozete da vidite u tom svetu. Vratite se unazad i shvatite da je ceo proces bio pogresna odluka, od posla, pa sve nazad do skolovanja. Ceo sistem vas je ubedio da je svaki rad u Srbiji izlisan, a svako izlezavanje prilika za napredak. Kakve mense, inostrane stipendije, takmicenja, nagrade... sta vam
je to?
Vi ne mozete vise da podnesete to drustvo, sistem vrednosti, zaglupljivanje, jeftin moral, jeftin narod, bedu, prljavstinu, otpad, vlast, mesto u kome zivite i drzavu... Shvatite da ste mogli to isto da radite i sa mnogo manje zalaganja i ucenja, shvatate da ste roditelje ubedili da je "to zapravo to" i da trebaju da vas podrze, i oni su vas podrzali bezrezervno. U medjuvremenu, vi imate imidz. Vi ste to sto ste. Ta vasa odluka (pogresna) vam je grana na kojoj sedite i bez koje nema novca za dobru hranu, hobije, putovanja, tehniku, izlaske. Ali vi znate da je samo pitanje vremena kada ce stanje postati samo jos gore u svakom smislu, a posebno u ekonomskom.
Na pomen toga da bi ste zeleli promenu, niko ili veoma retko ko vas uzima za ozbiljno. Jer boze, sta to vama fali? "Vama fali jedna zenska, dve, tri, vama fali motka, vama fali vise slika gladnih, ima i gore, vi treba da cutite i da se pokrijete usima..."
Vi i ne znate da radite puno toga van svoje struke. Rado bi i naucili ali od koga? Prijatelji prave sprdnju od ideja, sve za vase dobro kazu. "A sta si gubio sve ove godine da ne radis taj posao? Ono sto si probao pre pa ti kovid zatvorio ambasade i sprecio da odes u inostranstvo, samo ti je srecna okolnost. Nisi ti ni za sta drugo osim za to sto sada radis." Takodje, znaju oni vas. "Ne mozes ti da spavas na klupi u praku ili u hostelu sa 14 kreveta, da radis neki fizicki tezak posao iako si u teretani cenjen, i da se nosis sa ljudima bez ikakvog obrazovanja." Kazu da znaju vasi prijatelji to, kao i porodica. Vi slusate bez nekog komentara, jer ne znate sta bi ste rekli a da ih ne uvredite. Da se obratite nekom od mocnih ljudi koje poznajete, takodje bi sve na salu okrenuli i u neverici ostali. Bilo bi ih sramota da razgovaraju na tu temu, a i vas je.
Neki novi ljudi, ili u drugoj zemlji- Dodjete i predstavite se, ljudi vas gledaju zbunjeno: "Vi imate VII stepen a radili bi ovo?", "Vama je bese taj clan porodice to i to, cudno je zaista", "Niste vi za ovo, verujte." Shvatate da sebi kopate jamu i cinite losu stvar po tzv. ugled dok vam je lose iz dana u dan, ponajvise od ljudi oko vas, suseda, familije, drustva, drzave, svega! U glavi vam odzvanja "pobeci negde, daleko sto dalje, gde ne trebaju pilule za spavanje," a pobeci se ne moze tako lako, jer je svuda u svetu muka ziva izaci na kraj sa ambasadama.
I onda se zapitate, da li je sve to normalno? Mozda svi zive tako svuda? Svima je muka od svega a opet nakace kez na lice. Muka je i kolegama vasim u drugim zemljama sirom planete, ali oni to dobro skrivaju. Nigde vi niste pogresili zapravo. Kakve pogresne odluke, sve je to ok. Vi ste nezahvalni a lose vam je jer ne gledate dovoljno goreg od sebe. Nabiju vam sumnju da zapravo mozda i ne mozete da se prilagodite nekoj novoj drzavi, u nekom novom poslu. Osecate da vam je kompas u pokretu, a ne znate vise gde je koja strana i sta ciniti. Ne znate, kako vreme ide, ni sta volite, ni sta zelite. Najvise se plasite vremena koje prolazi.
Da li se neko prepoznaje, makar i u "razbijenom" ogledalu?
Dugacka prica
Elem- Zamislite da ste zavrsili master studije, radite u struci od prvog dana, i imate izvore prihoda vece od dobrog dela stanovnistva. Dozivljavaju vas kao uspesnu osobu, ozbiljnu, nekoga ciji put treba slediti. Mnogi i prstom upiru u vas kada deci pokazuju kakav treba biti i sta se sve moze kada covek hoce. Na samom poslu vazite za top osobu, koja resava sve sto joj se da kao zadatak i koja ima poverenje svih. Posao kao posao, takodje interesantan sa strane kada se pogleda. Narod voli izraz "laganica". Svako malo neki put negde, tu su i mediji, cak i poznanstva sa poznatima i gomila kafana, restorana i zabave.
(Naravno, to kada se sa strane pogleda, samo vi znate kako vam je na poslu i koliko je "lagan")
A onda, malo po malo, shvatate da to niste zeleli, shvatate da je sve fejk, i shvatate da sebe vise ne mozete da vidite u tom svetu. Vratite se unazad i shvatite da je ceo proces bio pogresna odluka, od posla, pa sve nazad do skolovanja. Ceo sistem vas je ubedio da je svaki rad u Srbiji izlisan, a svako izlezavanje prilika za napredak. Kakve mense, inostrane stipendije, takmicenja, nagrade... sta vam
je to?
Vi ne mozete vise da podnesete to drustvo, sistem vrednosti, zaglupljivanje, jeftin moral, jeftin narod, bedu, prljavstinu, otpad, vlast, mesto u kome zivite i drzavu... Shvatite da ste mogli to isto da radite i sa mnogo manje zalaganja i ucenja, shvatate da ste roditelje ubedili da je "to zapravo to" i da trebaju da vas podrze, i oni su vas podrzali bezrezervno. U medjuvremenu, vi imate imidz. Vi ste to sto ste. Ta vasa odluka (pogresna) vam je grana na kojoj sedite i bez koje nema novca za dobru hranu, hobije, putovanja, tehniku, izlaske. Ali vi znate da je samo pitanje vremena kada ce stanje postati samo jos gore u svakom smislu, a posebno u ekonomskom.
Na pomen toga da bi ste zeleli promenu, niko ili veoma retko ko vas uzima za ozbiljno. Jer boze, sta to vama fali? "Vama fali jedna zenska, dve, tri, vama fali motka, vama fali vise slika gladnih, ima i gore, vi treba da cutite i da se pokrijete usima..."
Vi i ne znate da radite puno toga van svoje struke. Rado bi i naucili ali od koga? Prijatelji prave sprdnju od ideja, sve za vase dobro kazu. "A sta si gubio sve ove godine da ne radis taj posao? Ono sto si probao pre pa ti kovid zatvorio ambasade i sprecio da odes u inostranstvo, samo ti je srecna okolnost. Nisi ti ni za sta drugo osim za to sto sada radis." Takodje, znaju oni vas. "Ne mozes ti da spavas na klupi u praku ili u hostelu sa 14 kreveta, da radis neki fizicki tezak posao iako si u teretani cenjen, i da se nosis sa ljudima bez ikakvog obrazovanja." Kazu da znaju vasi prijatelji to, kao i porodica. Vi slusate bez nekog komentara, jer ne znate sta bi ste rekli a da ih ne uvredite. Da se obratite nekom od mocnih ljudi koje poznajete, takodje bi sve na salu okrenuli i u neverici ostali. Bilo bi ih sramota da razgovaraju na tu temu, a i vas je.
Neki novi ljudi, ili u drugoj zemlji- Dodjete i predstavite se, ljudi vas gledaju zbunjeno: "Vi imate VII stepen a radili bi ovo?", "Vama je bese taj clan porodice to i to, cudno je zaista", "Niste vi za ovo, verujte." Shvatate da sebi kopate jamu i cinite losu stvar po tzv. ugled dok vam je lose iz dana u dan, ponajvise od ljudi oko vas, suseda, familije, drustva, drzave, svega! U glavi vam odzvanja "pobeci negde, daleko sto dalje, gde ne trebaju pilule za spavanje," a pobeci se ne moze tako lako, jer je svuda u svetu muka ziva izaci na kraj sa ambasadama.
I onda se zapitate, da li je sve to normalno? Mozda svi zive tako svuda? Svima je muka od svega a opet nakace kez na lice. Muka je i kolegama vasim u drugim zemljama sirom planete, ali oni to dobro skrivaju. Nigde vi niste pogresili zapravo. Kakve pogresne odluke, sve je to ok. Vi ste nezahvalni a lose vam je jer ne gledate dovoljno goreg od sebe. Nabiju vam sumnju da zapravo mozda i ne mozete da se prilagodite nekoj novoj drzavi, u nekom novom poslu. Osecate da vam je kompas u pokretu, a ne znate vise gde je koja strana i sta ciniti. Ne znate, kako vreme ide, ni sta volite, ni sta zelite. Najvise se plasite vremena koje prolazi.
Da li se neko prepoznaje, makar i u "razbijenom" ogledalu?
Odnosno, ako ga ne stvorim 
