Bilo je to dosta davno. Moj unuk je imao nepune tri godine kada je negov otac a naš zet poginuo u saobraćajnoj nesreći. Živimo u maloj sredini gde se medjusobno relativno dobro poznajemo. Kada je unuk krenuo u vrtić imao je oko četiri godine. Jedan dan pozovu moju kćerku u vrtić na hitan razgovor u vezi unuka. I odmah sledeće jutro, pošto je vrtić u neposrednoj blizini naše stambene zgrade, spremim se i ja sa kćerkom i odemo u vrtić zabrinuti zbog hitnosti poziva.
Kad tamo deca bez vaspitačice sede u učionici nešto pišu, bojaju u bojankama pored upaljenog televizora, dok u hodniku nekoliko vaspitačica i psiholog (mladja žena) koja nas poznaje, sede pričaju i uz šalu pijuckaju jutarnju kafu. Prilazi nam mlada psihologica , pozdravljajući se sa nama povede nas u stranu, valjda vodeći računa o diskreciji i reče mojoj kćerki nešto što nas je dodatno šokiralo i zabrinulo.
- Znate gospodjo morate obratiti pažnju na vaše dete, jer se na crtežima izražava tamnim bojama, verovatno se to javlja kao posledica preživljene tragedije. I nastavi psihologica dalje. Recite mi molim vas da li vi malom uopšte pričate o njegovom ocu. Evo vaspitačica mi kaže da su neki dan deca pričala o svojim očevima, a vaše dete je pričalo o nekom Miki, ko vam je to u familiji? - Pa znate, moj sin Mikom zove svog dedu, moga oca - reče kćerka.
Dodjemo posle razgovora kući i kćerka i ja zabrinuti za dete. Ništa ne govorimo ćuti ona ćutim ja, ali osećam da o istom razmišljamo. Gde smo napravili grešku u pristupu prema detetu, ako već sada tako ispoljava znake „poremećene“ psihe. Razmišljam u sebi šta smo mogli detetu od četiri godine pričati o ocu koga je igubio sa dve i po godine. Sam sebe počnem prekorevati, možda sam ja krivac što najveći deo vremena dete provodi samnom, možda preterujem u nameri da mu na neki način, možda u nekim situacijama i zamenim oca. Pa je zbog toga juče umesto o ocu pričao o meni.
U tom mom razmišljanju, dolazi i unuk iz vrtića i kćerka i ja skoro u jedan glas tražimo od njega bojanku da vidimo šta su juče bojali. Kad na naše zaprepašćenje u bojanki su imali konture lika Deda mraza i to deda mraz sa okruglim naočarima (tzv. Lenonke). Gledamo mi, kapu je obojio crveno – uredu, obraze narumenio – uredu, naočare blago osenčio – uredu,
ali bradu Deda mraza obojio crno!?!? Smejao bi se a ne smem, više mi liči na pokojnog djenerala nego na Deda mraza. Priberem ja staloženosti i hrabrosti te ga upita: Je li bre, je si li ti kad video Deda mraza? – Pa Miko jesam. – reče. Pa reci mi onda kakvu Deda mraz ima bradu? A on će meni gotovo začudjen mojim pitanjem odgovoriti: - Pa kakvu bi Deda mraz imao bradu, nego belu. A ja ću na to sada već po malo ljut na unuka: - Pa što si ti onda njegovu bradu obojio u crno? A on onako malecak, kao grom iz vedra neba, kao da je već očekivao moje pitanje odgovori: - A Miko, kako da obojim u belo, bradu na belom papiru.
Tog momenta smo se krišom nasmešili i kćerka i ja i istovremeno ga u glas upitamo: - Dobro pa gde je bila vaspitačica kada ste vi bojali? – Ona je bila na hodniku pila kafu. - Reče unuk.
Kad tamo deca bez vaspitačice sede u učionici nešto pišu, bojaju u bojankama pored upaljenog televizora, dok u hodniku nekoliko vaspitačica i psiholog (mladja žena) koja nas poznaje, sede pričaju i uz šalu pijuckaju jutarnju kafu. Prilazi nam mlada psihologica , pozdravljajući se sa nama povede nas u stranu, valjda vodeći računa o diskreciji i reče mojoj kćerki nešto što nas je dodatno šokiralo i zabrinulo.
- Znate gospodjo morate obratiti pažnju na vaše dete, jer se na crtežima izražava tamnim bojama, verovatno se to javlja kao posledica preživljene tragedije. I nastavi psihologica dalje. Recite mi molim vas da li vi malom uopšte pričate o njegovom ocu. Evo vaspitačica mi kaže da su neki dan deca pričala o svojim očevima, a vaše dete je pričalo o nekom Miki, ko vam je to u familiji? - Pa znate, moj sin Mikom zove svog dedu, moga oca - reče kćerka.
Dodjemo posle razgovora kući i kćerka i ja zabrinuti za dete. Ništa ne govorimo ćuti ona ćutim ja, ali osećam da o istom razmišljamo. Gde smo napravili grešku u pristupu prema detetu, ako već sada tako ispoljava znake „poremećene“ psihe. Razmišljam u sebi šta smo mogli detetu od četiri godine pričati o ocu koga je igubio sa dve i po godine. Sam sebe počnem prekorevati, možda sam ja krivac što najveći deo vremena dete provodi samnom, možda preterujem u nameri da mu na neki način, možda u nekim situacijama i zamenim oca. Pa je zbog toga juče umesto o ocu pričao o meni.
U tom mom razmišljanju, dolazi i unuk iz vrtića i kćerka i ja skoro u jedan glas tražimo od njega bojanku da vidimo šta su juče bojali. Kad na naše zaprepašćenje u bojanki su imali konture lika Deda mraza i to deda mraz sa okruglim naočarima (tzv. Lenonke). Gledamo mi, kapu je obojio crveno – uredu, obraze narumenio – uredu, naočare blago osenčio – uredu,
ali bradu Deda mraza obojio crno!?!? Smejao bi se a ne smem, više mi liči na pokojnog djenerala nego na Deda mraza. Priberem ja staloženosti i hrabrosti te ga upita: Je li bre, je si li ti kad video Deda mraza? – Pa Miko jesam. – reče. Pa reci mi onda kakvu Deda mraz ima bradu? A on će meni gotovo začudjen mojim pitanjem odgovoriti: - Pa kakvu bi Deda mraz imao bradu, nego belu. A ja ću na to sada već po malo ljut na unuka: - Pa što si ti onda njegovu bradu obojio u crno? A on onako malecak, kao grom iz vedra neba, kao da je već očekivao moje pitanje odgovori: - A Miko, kako da obojim u belo, bradu na belom papiru.
Tog momenta smo se krišom nasmešili i kćerka i ja i istovremeno ga u glas upitamo: - Dobro pa gde je bila vaspitačica kada ste vi bojali? – Ona je bila na hodniku pila kafu. - Reče unuk.
ali to ne menja nista...
Tako da se uglavnom slazemo Arhi...
