У понедјељак ми је мој друг Мудрослав (иначе по вокацији психолог) дао савјет да одем код неког психо (лога, јатра, терапеута, свеједно) да мало рашчивија неке моје чворове и чвориће у глави. Суштински, злостављају ме моје сопствене мисли. Бар сам мислила да је то суштински проблем. Елем, закажем ја одмах у уторак поподне термин код психосавјетника (**бем ли га, не знам да ли је -лог, -јатар или -терапеут) у центру за ментално здравље. И дођем. 15 минута прије термина. Фина нека чекаоница. Таман што сам сјела, излази чика доцо из ординације и пита јесам ли ја Милица. ,,Јесам, мало сам поранила." ,,15 минута није неко рањење, уђите у ординацију слободно." И уђем. Ко у америчким филмовима, човјече. Сто, фотеља, табуре, апарат за кафу... Сједнем ја у фотељу, скинем наочале, сједне доцо у другу и почне испитивање.
Зашто си дошла?
- Зато што не знам да дефинишем проблем. Иначе своје битке бијем сама, али са овим не могу да изађем на крај.
И сад, около наоколо, поставио је доцо још пар питања, али сам ја причала, уз паузе за његова питања, скоро сат времена. У моменту сам чак и плакала. Углавном, некако смо дошли до тога, заправо то је његов закључак са којим нисам сагласна да су моје огромно (да не кажем дрско) самопоуздање, лудачка храброст и неутажива жеђ за знањем малчице (или мало више) проблематични јер у комбинацији дају лудачку амбицију и болесни перфекционизам. И, да, дају и минималну толеранцију за сопствене грешке. Тако је некако он то мени формулисао. Позитивно је што ме је похвалио што пишем дневник. Каже да је то добро за интроспекцију.
Осим тога, утврдили смо и да сам ја у животу доста тога пропустила, једним дијелом јер сам се трудила да преживим (2013), другим дијелом јер сам већ стекла навику да преживљавам много тога и живим на аутопилоту. Аутопилот је подешен на устајање у седам, на преживљавање посла, преживљавање семинарских, преживљавање недовољног сна, преживљавање повишеног кортизола, преживљавање свега. Суштински, преживљавам недјељу за недјељом и само је питање дана кад ће аутопилот да цркне.
Елем, на прву ме је наљутио психонешто (извини, доцо, заборавих ти титулу, не замјери). Оно, који му је фазон да ми каже да сам свакаква, а онда да ми закаже нови разговор за 15 дана?
А онда сам мућнула главом. Мудро збори овај чика доцо. Можда би требало да мало олабавим. Можда бих тад више проживљавала, а мање преживљавала живот.
Идем сад да видим како бих могла да уклопим мало више проживљавала у живот, а и да положим она три испита што су 30.9. Нешто ми се не обнавља друга година докторских. (Што је мој бивши рекао кад смо раскидали и кад су маске пале: Мица Амбиција)
П.С. Кортизол је још спао иако још није у референтним вриједностима.
Зашто си дошла?
- Зато што не знам да дефинишем проблем. Иначе своје битке бијем сама, али са овим не могу да изађем на крај.
И сад, около наоколо, поставио је доцо још пар питања, али сам ја причала, уз паузе за његова питања, скоро сат времена. У моменту сам чак и плакала. Углавном, некако смо дошли до тога, заправо то је његов закључак са којим нисам сагласна да су моје огромно (да не кажем дрско) самопоуздање, лудачка храброст и неутажива жеђ за знањем малчице (или мало више) проблематични јер у комбинацији дају лудачку амбицију и болесни перфекционизам. И, да, дају и минималну толеранцију за сопствене грешке. Тако је некако он то мени формулисао. Позитивно је што ме је похвалио што пишем дневник. Каже да је то добро за интроспекцију.
Осим тога, утврдили смо и да сам ја у животу доста тога пропустила, једним дијелом јер сам се трудила да преживим (2013), другим дијелом јер сам већ стекла навику да преживљавам много тога и живим на аутопилоту. Аутопилот је подешен на устајање у седам, на преживљавање посла, преживљавање семинарских, преживљавање недовољног сна, преживљавање повишеног кортизола, преживљавање свега. Суштински, преживљавам недјељу за недјељом и само је питање дана кад ће аутопилот да цркне.
Елем, на прву ме је наљутио психонешто (извини, доцо, заборавих ти титулу, не замјери). Оно, који му је фазон да ми каже да сам свакаква, а онда да ми закаже нови разговор за 15 дана?
А онда сам мућнула главом. Мудро збори овај чика доцо. Можда би требало да мало олабавим. Можда бих тад више проживљавала, а мање преживљавала живот.
Идем сад да видим како бих могла да уклопим мало више проживљавала у живот, а и да положим она три испита што су 30.9. Нешто ми се не обнавља друга година докторских. (Што је мој бивши рекао кад смо раскидали и кад су маске пале: Мица Амбиција)
П.С. Кортизол је још спао иако још није у референтним вриједностима.
