Uveče, postavismo deca i ja da se jede. Lepo je videti sve te ljude za stolom. Iako umorni, znojavi i prljavi prelepa su slika. Uz jelo ide smeh, razgovor, dogovor za sutra, ko dolazi, ko ne dolazi i normalno majstorova je poslednja. Društvo poče da se razilazi. Maca i majstor ostaše napolju da odmore i razgovaraju. Tek onda primetismo, od silnog meteža, da Maza nije žickala hranu. A moj Mazuljak je ceo dan presedela ispod oraha, u hladovini, okružena blokovima siporeksa i tresla se, tresla, da sam mislila da će svisnuti. Deca su sedela sa njom naizmenično, mazila je, tepala joj, ja sam sedela sa njom,ali ništa nije vredelo. Onog momka, vlasnika mužjaka sam zvala nekoliko puta i ceo dan nije dostupan na mobilnom telefonu. Ipak, imala sam i telefon gazdarice Mazine majke, za svaki slučaj. Pa njena Ada se štenila, ona sigurno zna šta treba da radim ali sam poziv za nju ostavila za samo štenjenje ako ovog momka ne uspem da dobijem. Poslednji čovek je otišao oko 22 sata i kako ga je Maza ispratila tako je jurnula u našu spavaću sobu i pravac na Macin i moj krevet gde je volela da spava. Bože blagi, kada je počela da se napinje ja glupača ne znam šta joj je. Maca napolju dovršava pivce natenane i ja pozovem sina, rekoh ćrći će Maza. A ona se u stvari šteni. Pozovem ovu ženu od koje smo uzeli Mazu i uputstvo je sledeće: ne radi ništa jer će ona sve sama, ne nudi je vodom i hranom već kad završi štenjenje ponudi joj vodu i da izadje napolje.Nakon toga ona će sama doći da ih podoji. Spremi veliku kutiju u koju i ona može da legne i obloži čistim duksevima ili krpama, peškirima i tu ćeš smestiti štence.
Izlete prvo kerče kao iz katapulta, ja unezverena ne znam šta treba da radim. Gledam u nju kao omadjijana, ona pregrize pupčanu vrpcu, skine posteljicu, pojede je i počne da liže i čisti štene. Obrće ga jezikom tamo amo, muva i posle te torture ono belo kao pucka (kokica). Ostavi ga na krevetu i poče opet da se napinje i sin kaže „Ide mama još jedno“ a ja se tek tada prisetih da nemam nikakve peškire ispod nje već samo naš čaršav, pa brzo po peškire. Dotrča i ćera, prekrismo krevet sa tim peškirima, izlete još jedno, ona opet isti postupak. E kad je bilo četiri komada vidim da će popadati sa kreveta pa ode ćera po kadicu za veš i obloži je peškirima i tu smo ih redjali kako je koje završavala. Kako su bili slatki i mali. Nikada u životu nisam prisustvovala nikakvom okotu tako da je ovo bilo fascinantno. Za sat vremena moj Mazuljak ošteni sedam komada. Kao što mi je rečeno, pustim je napolje, ponudim vodu. Ona se vrati maltene odmah i njuška bebe, njuška, prevrće. Kad li će da ih podoji? Ali je pustim da sama odluči i izadjem napolje da zapalim cigaru i izvestim o prinovi ostale ukućane.
Vratim se u sobu a ona se unervozila, nikako da legne kraj onih beba, vrti se, okreće, izlazi napolje, vraća se pa opet napolje. Ipak je legla da ih podoji, nespretno, trapavo jer joj je prvi put ali ih je nahranila koliko toliko.Na kraju legosmo obnevideli od umora a u našoj spavaćoj sobi sedam malih oranž-belih loptica spavkaju ušuškani u velikoj kutiji medju duksevima a njihova majka kod nas u krevetu. Maca se nabio uz zid a ja ležim na ivici kreveta dok se u sredini sa glavom na jastuku širi novopečena mama. Oko dva ujutru Maza me gura njuškom, podiže moj prekrivač. Ustanem, pitam je šta hoće a ona stoji ispred sobnih vrata. Hoće napolje. Ajd rekoh i izadjemo nas dve u toplu letnju noć. Nikada ona nije tražila da izadje noću napolje, sad se kotila, pa mora da je zbog toga. Ja zapalih cigaru i sedoh na trem a ona šmugnu medju čemprese.Nisam stigla ni do pola cigare kad ona samo protunja pored mene noseći nešto u zubima. Ja zaprepašćena brzo za njom u sobu a ona stavlja još jedno štene medju onih sedam . Ona je sirotica oštenila još jedno štene. Zato je bila tako nervozna. S jedne strane treba da podoji ovih sedam već oštenjenih a sa druge strane zna da nije završila štenjenje. Mukica moja prepametna. Tek nakon toga se smirila i legla da ih podoji kako treba, pila vode, tražila da jede i zaspala moja umorna dušica. Pored nje, padoh i ja obeznanjena od umora. Bože, kako li ću izdržati sutrašnji tj. današnji dan...beše poslednja moja misao pre nego što sam utonula u san. Raj.
I tako, taj dan, 05.08.2000. godine osta zapamćen po mnogo čemu. Divan dan u kome su se najdublje prijateljstvo, požrtvovanost, smeh i radost i mnogo,mnogo rada pod ruku sa malenim šarenim krznenim kevtavim lopticama nastanili u našem dvorištu. I danas žive na istoj adresi.
Ovo nije Maza, ali je baš ovako bilo
