Prve beogradske cvećare

[Nina]

Prvi naš cvećar, koji je držao dućan u kome je prodavao samo cveće, bio je Todor Mraović, sinovac mitropolita Teodosija, zvanog Mraša. Ta radnja je bila u Knez Mihailovoj ulici i ona je bila sasvim evropski organizovana, a prodavalo se cveće domaće proizvodnje, kao i cveće uvoženo iz Italije i Francuske, tako da je Mraović i zimi imao na lageru raskošne ruže i karanfil, a pred Novu godinu i velike količine mimoze, pariskih ljubičica, rascvetanih zumbula, šeboja, narcisa itd. Mraović je prodavao i semenje cveća i lukovice lala, ljiljana, amarilisa i čega sve ne, koje je uvozio iz Holandije, a svake godine je izdavao i ilustrovani cenovnik, koji je danas svakako bibliofilska vrednost. On se prvi u Beogradu primao aranžiranja banketskih stolova, svadbenih fijakera, kao i pogrebnih kola, balskih venaca od prirodnoga cveća. Mraović je imao vence u porcelanu i u staklu, dok je srebrne vence za glumačke jubileje i slične prilike prodavao juvelir Antonijević, kod koga su se mogli kupiti i lovorovi venci, čiji su tanki listovi bili od zlata, i koji su se zato odmah mogli i unovčiti.

 

[Nina]

 

[Nina]

Manje otmen cvećar, ali poznat celom starom Beogradu, bio je Ćira Trajković, koji je držao baraku na Velikoj pijaci, a koji je imao baštu u današnjoj Šantićevoj ulici. On je takođe prodavao i semeniju, koju je uvozio iz Erfurta, pa se kod njega nije kupovalo samo seme za cveće nego i seme od povrća. On nije pravio svadbene bukete od pomorandžinog cveta kao Mraović, nije pleo vence, ali je zato bio solidan i jeftin, jer je prodavao svoje sopstvene proizvode i bio glavni liferant ruzmarina za beogradske svadbe, na čemu je imao najslađu zaradu, kako je sam o tome iskreno govorio. On je bio jedan pun, crven u licu i sed čovek, priprost ali čestit, koji je imao vrlo lepu ženu i koji je živeo za svoje leje i rasade, za svoju baštu i za svoju pijacu. Njegov cvetnjak se širio prema onoj današnjoj pijaci koju svet zove Bajlonova, a koja je sve do 1918. godine bila prekrivena baštovandžinicama i bunarima, iz kojih je voda za zalivanje izvlačena dolapom i snagom magarića ili slepih konja. Tu i tamo bila je poneka koliba ili veliko đubrište. Čovek je na licu mesta mogao da kupi ne samo baštovanski rasad, nego i baštenske proizvode, kao što su babure, bamije ili krastavci, koje ste mogli brati svojom rukom.

 

[Nina]

Treći veliki cvećar starog Beograda je bio Tima (verovatno Timotije) Borisavljević, inače agronom, idealist i propagator veštačkog đubriva, prvi agrarni drogerist (poljoprivredni apotekar) u Beogradu, jedan tihi Vojvođanin, koji je manje prodavao cveće, a više seme raznoga cveća. Njegova radnja je kanda bila ekspozitura Mautnerove semenarije iz Pešte, a bila je preko puta knez Mihailovog spomenika, gde je sada palata zvana Riunione. Umro je u siromaštvu i potpuno zaboravljen.