Велики двокрилни кухињски прозор гледа на улицу. Погледом доминира стражња, северозападна страна, старе католичке цркве обложене браон каменом са високим звоником и високим витраж стаклима. Црква је углавном затворена и само понекад се огласе упорна звона за вечерњу мису за велике празнике.
Десно низ улицу која се стрмо спушта само су још две куће и иза се виде непрегледна поља.
Лево од цркве је ред гаража и прозор погледом обухвата још једну кућу.
Улица је, иако једна од две централне у селу, мала са свега неколико кућа. Куће су беле, двоспратне са оштрим крововима и маленим уредним двориштима без ограда.
Туда, поред тог прозора радним данима на сваких сат времена пролазе два аутобуса, најчешће празна тек по нека дечја глава се види у школском аутобусу.
Аутомобили прођу још ређе, а пешаци скоро никад.
Село нема ни продавницу, ни апотеку, само куће и њихове власнике. Све је окружено непрегледним пољима и високим ветрењачама које ноћу црвено светлуцају.
У кухињи је топло иако је велика просторија.Насупрот прозору су кухињски елементи стари, из времена кад је кућа направљена, али чисти, уредно одржавани. Десно од прозора исто тако стара тапацирана угаона клупа, велики сто понегде изгребане површине и неколико столица необично распоређених. Уз зид лево од прозора стоји комода коју заклањају две столице и мноштво кутија, корпи са ситницама и један огроман модеран фрижидер.
Рано је јутро и још није свануло, она седи у тишини, на ивици клупе и напето гледа кроз прозор. Призор улице изгледа као сценографија, нестварно и напуштено.
Често се нагиње да провери и другу страну улице, а повремено устане и поново седне сад на столицу са леве стране прозора.
На њега баца успутне погледе попут стрелица које не добаце до мете.
Чим је устала укључила је апарат за кафу. Сложила на ивицу стола две шоље, два тањира, један нож, једну кашичицу, млеко, посуду са путером и малу теглу са мармеладом од јагода.
Онда га је пробудила, испразнила катетер, пребацила га у колица и одвезла у купатило. Заврнула му је рукаве и пустила топлу воду. Док је он споро трљао руке под топлим млазом воде, она је оквасила рукавицу од фротира и обрисала му лице, онда га је очешљала, затворила воду и гурнула му пешкир у руке. Промрљала је како је довољно обрисао и вратила пешкир на место.
Одгурала је колица у кухињу и наместила у чело стола насупрот прозору. Готову кафу је сипала у бокал, апарат искључила и зазузела своје место крај прозора.
Као и свако јутро неколико година уназад.
Не зна зашто чека, патронажна сестра ће сигурно доћи као и годинама уназад, зашто тако напето и упорно посматра улицу када у том погледу зна сваку травку и неравнину на асфалту.
Више од пола живота је провела чекајући њега да дође. Данима са посла, ноћима са прослава на којима је свирао....
А сада је он ту, та руина коју не жели да погледа, па напето посматра улицу, чека моменат да још неко уђе и ослободи је те тишине и мучног погледа на тог човека који више није.
........
Десно низ улицу која се стрмо спушта само су још две куће и иза се виде непрегледна поља.
Лево од цркве је ред гаража и прозор погледом обухвата још једну кућу.
Улица је, иако једна од две централне у селу, мала са свега неколико кућа. Куће су беле, двоспратне са оштрим крововима и маленим уредним двориштима без ограда.
Туда, поред тог прозора радним данима на сваких сат времена пролазе два аутобуса, најчешће празна тек по нека дечја глава се види у школском аутобусу.
Аутомобили прођу још ређе, а пешаци скоро никад.
Село нема ни продавницу, ни апотеку, само куће и њихове власнике. Све је окружено непрегледним пољима и високим ветрењачама које ноћу црвено светлуцају.
У кухињи је топло иако је велика просторија.Насупрот прозору су кухињски елементи стари, из времена кад је кућа направљена, али чисти, уредно одржавани. Десно од прозора исто тако стара тапацирана угаона клупа, велики сто понегде изгребане површине и неколико столица необично распоређених. Уз зид лево од прозора стоји комода коју заклањају две столице и мноштво кутија, корпи са ситницама и један огроман модеран фрижидер.
Рано је јутро и још није свануло, она седи у тишини, на ивици клупе и напето гледа кроз прозор. Призор улице изгледа као сценографија, нестварно и напуштено.
Често се нагиње да провери и другу страну улице, а повремено устане и поново седне сад на столицу са леве стране прозора.
На њега баца успутне погледе попут стрелица које не добаце до мете.
Чим је устала укључила је апарат за кафу. Сложила на ивицу стола две шоље, два тањира, један нож, једну кашичицу, млеко, посуду са путером и малу теглу са мармеладом од јагода.
Онда га је пробудила, испразнила катетер, пребацила га у колица и одвезла у купатило. Заврнула му је рукаве и пустила топлу воду. Док је он споро трљао руке под топлим млазом воде, она је оквасила рукавицу од фротира и обрисала му лице, онда га је очешљала, затворила воду и гурнула му пешкир у руке. Промрљала је како је довољно обрисао и вратила пешкир на место.
Одгурала је колица у кухињу и наместила у чело стола насупрот прозору. Готову кафу је сипала у бокал, апарат искључила и зазузела своје место крај прозора.
Као и свако јутро неколико година уназад.
Не зна зашто чека, патронажна сестра ће сигурно доћи као и годинама уназад, зашто тако напето и упорно посматра улицу када у том погледу зна сваку травку и неравнину на асфалту.
Више од пола живота је провела чекајући њега да дође. Данима са посла, ноћима са прослава на којима је свирао....
А сада је он ту, та руина коју не жели да погледа, па напето посматра улицу, чека моменат да још неко уђе и ослободи је те тишине и мучног погледа на тог човека који више није.
........
Poslednja izmena:
