.
I najmračnijoj noći čeka se ona najgorčija zora u kojoj će ponovo plamteti žudnja za nekim odškrinutim prozorom.
I u njegovom oknu ocrtaće se,poput freske,slika nečijeg lika koji čeka na mene.
Ne jenjava nada da postoji Neko ko zebe od strepnje i drhti od straha zbog neizvesnosti mog dolaska..
Vidim taj prozor kao deo lavirinta staklenog mozaika na drugim zgradama, stisnutih nesrećnim arhitetktonskim rešenjem tesnih gradova.
Prozori poredjani poput paklica cigareta u boksu,osmišljeni jednostavnom kombinacijom dečje igre pazlama.
Prozor je ogledalo stana,stan je deo zgrade,zgrada se nalazi na železničkoj stanici.
Zgrada dočekuje i ispraća vozove.
Prozor gleda nestremice na peron...peron je ram za gvozdeni put kojim hodaju metalne skalamerije.
Prozor uporno čeka na dolazak jednog voza što već dugo se probija kroz brojne tunele večitog mraka.
Prozor želi da voz nikada više ne krene sa dolaznog perona,očekuje njegov trajni povratak.
To je tajna želja,nepoznata okolnom svetu ostalih prozora i vozova i oni je i ne slute.
To je ljubav koju ne mogu da prepoznaju...ne razumeju lepotu čežnje i draž čekanja.
Ne poznaju taj osećaj,jer su im pogledi zaustavljeni na slepom koloseku..
Negde na kraju jedne usamljene pruge,u zagrljaju krošnji kestenova,skrovita stanica jedna čeka na dolazak voza jednog.
I u ovoj najmračnijoj noći u kojoj još plamti žudnja,gorim od želje da te pitam:
Ocrtan na oknu prozora,da li to lik tvoj strpljivo čeka na moj dolazak?
Jesi li ti doista poslednja stanica moja?
...
I najmračnijoj noći čeka se ona najgorčija zora u kojoj će ponovo plamteti žudnja za nekim odškrinutim prozorom.
I u njegovom oknu ocrtaće se,poput freske,slika nečijeg lika koji čeka na mene.
Ne jenjava nada da postoji Neko ko zebe od strepnje i drhti od straha zbog neizvesnosti mog dolaska..
Vidim taj prozor kao deo lavirinta staklenog mozaika na drugim zgradama, stisnutih nesrećnim arhitetktonskim rešenjem tesnih gradova.
Prozori poredjani poput paklica cigareta u boksu,osmišljeni jednostavnom kombinacijom dečje igre pazlama.
Prozor je ogledalo stana,stan je deo zgrade,zgrada se nalazi na železničkoj stanici.
Zgrada dočekuje i ispraća vozove.
Prozor gleda nestremice na peron...peron je ram za gvozdeni put kojim hodaju metalne skalamerije.
Prozor uporno čeka na dolazak jednog voza što već dugo se probija kroz brojne tunele večitog mraka.
Prozor želi da voz nikada više ne krene sa dolaznog perona,očekuje njegov trajni povratak.
To je tajna želja,nepoznata okolnom svetu ostalih prozora i vozova i oni je i ne slute.
To je ljubav koju ne mogu da prepoznaju...ne razumeju lepotu čežnje i draž čekanja.
Ne poznaju taj osećaj,jer su im pogledi zaustavljeni na slepom koloseku..
Negde na kraju jedne usamljene pruge,u zagrljaju krošnji kestenova,skrovita stanica jedna čeka na dolazak voza jednog.
I u ovoj najmračnijoj noći u kojoj još plamti žudnja,gorim od želje da te pitam:
Ocrtan na oknu prozora,da li to lik tvoj strpljivo čeka na moj dolazak?
Jesi li ti doista poslednja stanica moja?
...
to je druga priča
