Proza - poezija - dnevnik

[vecic]

Čitajući knjigu dopao vam se neki odlomak, .... da li u vašem dnevniku ima neka zapisana misao koju ste sami napisali ili negde pročitali. Podelite sa nama ono što vam se dopalo. Naravno, romantično, nežno, osećajno tužno ili veselo



MEŠA SELIMOVIĆ: Tvrđava

U jesen sam joj predložio da se vjenčamo. Iskreno sam to želio, nisam mogao zamisliti da će biti nekako drukčije, ali sam pošteno rekao da sam rđava prilika, nemam ništa niti ima izgleda da ću ikad imati, i ne dobija mnogo udajom za mene. Možda nije pravo što joj to nudim, ali mi ljubav daje pravo da budem nepravedan. Voljeću je, i nećemo imati ništa, je li joj to dovoljno.
Ali ona je još luđa od mene. Voljećemo se, rekla je ozbiljno, a to je mnogo, to je sve. Ništa mi drugo ne treba.
Našalio sam se da će nam u početku sigurno biti lijepo, a poslije, kad joj dosadim, snalazićemo se kako znamo, osvježavaćemo našu ljubav, kao stari Džezar, koji se tri puta rastajao i ponovo vjenčavao sa svojo ženom.
- Bez potrebe je mučio i sebe i nju – pobunila se.
- Trebalo je da nađe ženu s kojom se neće nikada rastati. Ili da živi sam. Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav. Bolje je otići.
- Ti bi otišla?
- Otišla bih.
- Zato što me ne voliš?
- Zato što te volim.

 

[vecic]

Znate šta je lepše videti od mladog zaljubljenog para? - Stariji bračni par, koji je zajedno podneo sve životne udarce, spletke sudbine, koji je zajedno prošao sve bolove, proživeo srećne i tužne trenutke. Par koji se uprkos svemu još uvek voli. Dva stara tela u kojima kucaju dva mlada srca i ona ista ljubav kao na početku.

Mir-Jam

 

[Grof Vronski]

Mladi prave planove,
a stariji svode račun !

 

[Maha-maja]

 

[Suljo.L]

 

[vecic]

Srest ćemo se opet - Mary H. Klark


Njeno je lice bilo boje krede. Oči su tupo zurile. Ruke su joj se tresle dok je oslobađala kosu koja se prosula po ramenima. Još uvijek ne vjerujući, pokušala je otkriti razlike između njenog izgleda i izgleda ubijene žene. Sjetila se da je lice žrtve bilo punije, oči okrugle, a ne ovalne, a brada manja. Ali boja puti, kose i otvorene, mrtve oči toliko su nalikovale na njene. Znala je gdje se žrtva nalazi. U mrtvačnici gdje su ju fotografirali i uzimali otiske prstiju. Načinit će i otisak zuba. A onda autopsiju. Meghan se tresla. Pohitala je u kuhinju, otvorila hladnjak i izvadila mlijeko. Vruća čokolada. Možda to može pomoći. Sjela je na kauč i rukama obujmila koljena. Vrući se napitak pario ispred nje. Zazvonio je telefon.

 

[Tea]

Davno
je rečeno da je istinska ljubav snažna kao molitva. Ona čisti srca.
Okrepljuje duh. Pobedjuje taštinu. Ona doziva. Mami. I mora biti
uslišena. Učili su me da je strah odsustvo vere. Da se plaši čovek koji
nema čvrsto pouzdanje u Boga. Ja sam verovala da Bog zna šta je za mene
najbolje. I da će mi baš to dati. Verovala sam i da me neće opteretiti
više nego što mogu da podnesem. “Ali šta ako je
to što je najbolje za moju dušu neko strašno iskušenje? Neka težina od
koje neću pasti, ali ću posrtati savijena do tla? Neka muka koja me neće
ubiti, ali će me bolno ranjavati?” pitala sam se. Bojala sam se
budućnosti. Bojala sam se života, koji mi više nije izgledao kao niz
mogućnosti, već kao mračna šuma puna zamki, i zveri koje vrebaju sa svih
strana. Svaki dan činio mi se kao nova pretnja. Duša mi je treperila, a
srce neprestano drhtalo i tugovalo zbog onoga, nepoznatog, što bi se
moglo zbiti.

Ljiljana Habjanović – “Zapis duše”

 

[Lada]

Када отвориш очи,
Немој чекати,
Одбаци страх који те је везао,
И отвори кутију тајне,
Јер стара загонетка,
Још чека да буде решена,
У јасној речи коју ћеш изговорити,
Онда када други буду судили,
Свим твојим погледима,
Надањима и жељама,
Твојим уснама које ће љубити,
Један сан, недосањан,
Онај који си нашла,
На путу ка забораву дана.

 

[vecic]

Pod tuđim uticajem - Džejn Ostin

“Dala si ime mojoj duši. Na tren sam u agoniji, a na tren pun nade. Molim te reci mi da nisam zakasnio, i da su ova dragocena osećanja uzajamna. Nudim ti se opet, pružajući ti svoje srce sada još više nego pre kada si ga zamalo uništila, pre osam i po godina. I nemoj slučajno da kažeš da sam te zaboravio i da mi muškarci zaboravljamo lakše i pre od žena. Volim samo tebe. Tako je oduvek bilo.

 

[Lada]

O ljubavi…

Jer, ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici.Već u iskustvu.
Ne postoji nedostižna ljubav. Nije to zvezda u nekoj drugoj galaksiji, ili pak kapljica vode u nekom dalekom moru. Postoji samo neostvariva. Možda nekad, zbog tih čudnih ljudskih odnosa, ne treba stremiti ka ostvarenju. Ne moramo ubrati ružu da bi osetili njen savršeni miris.
Ljubav je nedorečena, uvek drugačija i nedefinisana. Ako bi neko uspešno definisao ljubav, pronašao neku opštu formulu i podelio je sa nama, pitanje je koliko bi onda život uopšte imao smisla. Mnoge knjige, pesme i umetnička dela su nastali iz ljubavi. Plašim se da će pisci, ukoliko neko sutra objavi definiciju ljubavi, ostati bez posla, jer koja je svrha pisati o njoj ako svi znaju šta je.
Slaviša Pavlović

 

[Lada]

1.
Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio… i ovo sam već stvorio. Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle možeš da mu zatražiš aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu. On sve može, jer njegovo je stvaranje drukčije nego naše. Od njega sam naučio to što ti danas kazujem kao tajnu.
2.
Gospodine, kažem ja njemu, video sam ljude koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji čemu je dokazivati? On samo ćuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mač visi sa zenita, govori glasom belim poput zgužvane hartije. Iz toga će, kaže, proizići velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrećan je, siromašan i gladan.
3.
Gospodine, kažem mu ja, video sam čoveka koji preskače neverovatne visine. Kako to čini kad nije jači od drugih, ne trči brže od drugih, niti je umešniji i lukaviji? Taj čovek, kaže mudrac, uzima zalet kao da će preskočiti oblake. Stoga i ne primećuje to što mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najveću želju pa će sve druge same od sebe biti ispunjene.
4.
Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u bašti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaže: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronašao.
5.
Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, može da stane u jednu običnu kapu? Zatečeni sasvim slučajno, kaže on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao što se grana nastavlja na granu, a ipak živi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava žumance nekog još neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u običnu ljusku.
6.
Gospodine, kažem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i čelik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u šaku običan mali šljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga neću razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaže on, bili su u početku neznalice, kao što je reka bila potok ili tajfun – tišina. Najveće hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni mališani. Himalaji su bili para. Nešto čvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblično i meko. Zato je šljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljuštena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Čeprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandžara; stavljam na leđa obično kristalno zrnce, ali padam pod teretom.
7.
Gospodine, kažem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi ništa ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovećuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamišljen i događa se nešto čudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo poželeo u snovima.
I – izmislio.
Miroslav Antić

 

[vecic]

Pismo Džonija Keša koje je “Čovek u crnom” poslao svojoj voljenoj Džun Karter Keš za njen 65. rođendan, 1994.

Srećan rođendan, princezo. Ostarili smo zajedno i navikli smo se jedno na drugo. Isto razmišljamo. Čitamo jedno drugom misli. Znamo šta jedno drugo želi bez pitanja. Ponekad malo idemo na živce jedno drugome. Možda se ponekad uzimamo zdravo za gotovo.

Ali s vremena na vreme, baš kao danas, razmišljam o svemu i postaje mi jasno koliko sam srećan što sam život delim sa najboljom ženom koju sam upoznao. Još uvek me fasciniraš i inspiriraš. Tvoj uticaj me čini boljim. Ti si predmet mojih želja i glavni razlog zbog kojeg postojim. Jako te volim.

 

[Aalegro]

Pesnik Moli Svoju Ljubav Da Mu Piše
Ljubavi moje krvi, smrti živa, nema, zalud očekujem reč pisanu tvoju i mislim s cvetom koji gubi boju, kad živim bez sebe, bolje da te nemam. Uzduh je besmrtan. Stena, mira puna, ne poznaje senu nit se od nje krije. Srcu unutrašnjost od upotrebe nije onaj med smrznuti što ga toči luna. No ja to potrpeh. Razdreh vene za te, a tigar i golub u tvojem struku od bola ujeda i ljiljana pate. Stog rečima ispuni moju ludu muku, ili me pusti da živim u tišini, u noći moje duše večnoj pomrčini.
F.Lorka