Svetla u selu videla su se i sa samostanskih okana, bilo ih je naprosto previše, i samo mesto nikad nije potpuno spavalo. Ležalo je u dolini, prostrano, široko, kao da je kakav ogroman roj svitaca sleteo između krakova planina, i popunio svaki pedalj. Međutim, kako su se približavali, Margit jee bilo sve jasnije da je, čak i za mesto koje nikad sasvim ne spava, u njemu noćas previše popaljenih baklji i lampi. Graja prošarana uznemirujućim zvucima, uzdasima, i, najčudnije od svega, smehom; sa svakim korakom koji bi učinila postajala je sve glasnija. Delovalo je kao proslava, ili više kao da je kakav putujući cirkus neočekivano stigao.
Toliko se čudila da je ubrzo sasvim smetnula s uma kako nije propisno obučena, kamoli da je van samostana noću, bez znanja ostalih sestara, što je bilo veliko kršenje propisa. Postojao je razlog zašto se ceo život iskradala s Aedanom, i to uvek noću, a taj razlog nije bio prosto zato što bi dolazak nekoga iz Šume, usred bela dana i naočigled svih a bez ceremonijalnog poziva i realne svrhe, izazvao skandal. Sestre, prosto, nisu mogle izlaziti iz samostana kako bi kojoj palo na um, i gde god bi namerile.
Ali sad nije imala vremena da o tome brine.
Kako su zašli u prve sokake, Margit je primetila dve stvari: činilo se da svi istrčavaju iz kuća i žure na trg, i: niko nije obraćao ni najmanju pažnju na Castora, kamoli na nju. Sam po sebi taj bi osećaj bio čudan i pod mnogo normalnijim okolnostima. Ljudi su uvek obraćali pažnju na sestre kad bi sišle iz samostana, a u nju su ionako zurili otkad za sebe zna. Način na koji su se sestre odevale - njihove snežnobele, do zemlje duge haljine skopčane do grla, to kako su se češljale, identično, spličući kose u stroge punđe - po pravilu je privlačilo svačiji pogled na ulici ma koliko prometna bila. Uvek kad bi dolazila u selo, deca su pravila rep za njenim leđima, sledeći je gde god pošla, i sve su se glave naklanjale u poštovanju. Uvrediti sestru, bilo je kažnjivo delo. Margit je do te mere bila sviknuta na sve to, da se sad osećala upravo gola, kao da je napustila spavaonicu bez odeće ili glave. Nije ni shvatala, zapravo, koliko je bila sviknuta. Morala je doživeti izostanak toga, da bi najzad postala svesna.
Uopšte joj nije bilo jasno šta se dešava, jer nije bila sposobna pojmiti nikakvu pretpostavku šta bi se dešavati moglo. Sve što je u životu poznavala, najednom se činilo izvrnuto naglavačke.
Ljudi su ih prestizali i gurali hitajući ka trgu, ni ne primećujući da to rade. Svima su lica bila upaljena i zabrinuta. U mnogim je očima prepoznala užas. Od tog ju je počinjao hvatati sve jači strah.
Kad su najzad ispali na trg, trebalo joj je nekoliko minuta da shvati šta, zapravo, vidi.
Trg je bio centar svih dešavanja u selu. Bio je prostran, sa svih strana zatvoren kružećim kućama: zanatskim radnjama, trgovinama svega mogućeg i nemogućeg, pabovima i privatnim kućama bogataša. Centar trga bio je jedino popločeno mesto u selu, i to belim mramorom. Tog proleća, starešine su počele u centru graditi fontanu. Graditeljske skele, daske, alat, sve je to sad bilo zgomilano posred mramornih ploča, goreći plamenom koji se, urlajući, propinjao u noćno nebo. Vrata najbližeg paba bila su izvaljena iz šarki, i kroz njih je bar petorica poput jablanova visokih i snažnih Šumskih stvorova na lomaču izbacivalo stolice, klupe, štokove prozora i sav preostali inventar. Zapravo, na celom je trgu bilo više Starijeg Naroda nego bi ga se okupilo tokom nekih sajamskih dana. Odmah su upadali u oči svojom građom, nadvišavajući ljude za glavu, svojim ogoljenim mišicama išaranim čudnim, misterioznim crtežima: crnim, zelenim, modrim, crvenim - svojom divljom kosom u svim nijansama plave i riđe - svojim lepim licima oštrih jagodica i kosih očiju zbog kojih su uvek delovali uznemirujuće opasni, zli, i pomalo animalni.
Majstorski upletene vitice (Šuma je bila čuvena sa svoje veštine splitanja kose i griva), široko, veselo cerenje u kojem su im bleskali oni istaknuti očnjaci, iznenadne provale oduševljenog smeha, praskanje pesme - činilo se da se provode kao retko kad u životu. S druge strane, ljudi, stisnuti u senkama trga i uza zidove, prestravljeni i nemi - svet je prekonoć poludeo.
Pokušavajući uvesti bar malo smisla u taj haos i ludilo, Margit prepozna jedno lice pored lomače, prvo ljudsko lice koje joj je uopšte upalo u fokus. Bila je to devojka za koju su im starešine pre nepunih nedelju dana došle i rekle da je silovana u poljima. Pre tog trenutka, Margit je devojku videla samo jednom, s praga sobe u kući njenog oca. Majka i tetke nisu čak ni njoj, sestri, dozvolile da priđe bliže, izvinjavajući se da je devojka previše napaćena i ozleđena, i da se ne usuđuju da je uznemiravaju. Rekle su joj da ne znaju kad će biti dovoljno jaka da se poveri sestrama, svakako je još rano. Margit se složila i nije insistirala, zgrožena onim što je čula da se devojci dogodilo, gnevna zbog uplakanih očiju tetaka i postojanja Šume u celini.
Međutim, čak i taj kratak pogled s praga bio je dovoljan da zapamti devojčino lice, i odmah ga je prepoznala. Ali, nešto je bilo čudno. Kao i kad ju je videla taj jedini put, lice joj je bilo obliveno suzama i oči prepune straha. Međutim, ništa se drugo nije uklapalo u priču. Činilo se da devojka puca od zdravlja. Na trg su je dovukli u noćnoj haljini - nije htela da misli kako, mada najverovatnije tako što su joj razvalili vrata sobe i za kosu izbacili iz kreveta - i gola su joj ramena i mišice bile savršeno glatke i čiste, nepovređene, bez ikakvih tragova nasilja. Sestre se svega nagledaju tokom života, i Margit je dobro znala kako izgleda napastvovana i zlostavljana žena. Svakako ne ovako, stojeći bez ikakvog nagoveštaja bola ili nelagode ni pet dana posle teškog silovanja.
Najednom je pomislila: bogovi, zar sam to rekla naglas?
Jer, neko je upravo ponavljao maltene od reči do reči sve što je ona sekundu ranije pomislila.
-Priđite bliže, ljudi! Priđite, smrtni! Pogledajte kako izgleda kad Šuma siluje!
Margit zapekoše oči i ona ih sklopi. Iz nekog razloga, u trepavicama su joj se počele kupiti suze vruće kao žeravice.
Ona nije htela da sluša dalje, ali nije imala izbora.
Toliko se čudila da je ubrzo sasvim smetnula s uma kako nije propisno obučena, kamoli da je van samostana noću, bez znanja ostalih sestara, što je bilo veliko kršenje propisa. Postojao je razlog zašto se ceo život iskradala s Aedanom, i to uvek noću, a taj razlog nije bio prosto zato što bi dolazak nekoga iz Šume, usred bela dana i naočigled svih a bez ceremonijalnog poziva i realne svrhe, izazvao skandal. Sestre, prosto, nisu mogle izlaziti iz samostana kako bi kojoj palo na um, i gde god bi namerile.
Ali sad nije imala vremena da o tome brine.
Kako su zašli u prve sokake, Margit je primetila dve stvari: činilo se da svi istrčavaju iz kuća i žure na trg, i: niko nije obraćao ni najmanju pažnju na Castora, kamoli na nju. Sam po sebi taj bi osećaj bio čudan i pod mnogo normalnijim okolnostima. Ljudi su uvek obraćali pažnju na sestre kad bi sišle iz samostana, a u nju su ionako zurili otkad za sebe zna. Način na koji su se sestre odevale - njihove snežnobele, do zemlje duge haljine skopčane do grla, to kako su se češljale, identično, spličući kose u stroge punđe - po pravilu je privlačilo svačiji pogled na ulici ma koliko prometna bila. Uvek kad bi dolazila u selo, deca su pravila rep za njenim leđima, sledeći je gde god pošla, i sve su se glave naklanjale u poštovanju. Uvrediti sestru, bilo je kažnjivo delo. Margit je do te mere bila sviknuta na sve to, da se sad osećala upravo gola, kao da je napustila spavaonicu bez odeće ili glave. Nije ni shvatala, zapravo, koliko je bila sviknuta. Morala je doživeti izostanak toga, da bi najzad postala svesna.
Uopšte joj nije bilo jasno šta se dešava, jer nije bila sposobna pojmiti nikakvu pretpostavku šta bi se dešavati moglo. Sve što je u životu poznavala, najednom se činilo izvrnuto naglavačke.
Ljudi su ih prestizali i gurali hitajući ka trgu, ni ne primećujući da to rade. Svima su lica bila upaljena i zabrinuta. U mnogim je očima prepoznala užas. Od tog ju je počinjao hvatati sve jači strah.
Kad su najzad ispali na trg, trebalo joj je nekoliko minuta da shvati šta, zapravo, vidi.
Trg je bio centar svih dešavanja u selu. Bio je prostran, sa svih strana zatvoren kružećim kućama: zanatskim radnjama, trgovinama svega mogućeg i nemogućeg, pabovima i privatnim kućama bogataša. Centar trga bio je jedino popločeno mesto u selu, i to belim mramorom. Tog proleća, starešine su počele u centru graditi fontanu. Graditeljske skele, daske, alat, sve je to sad bilo zgomilano posred mramornih ploča, goreći plamenom koji se, urlajući, propinjao u noćno nebo. Vrata najbližeg paba bila su izvaljena iz šarki, i kroz njih je bar petorica poput jablanova visokih i snažnih Šumskih stvorova na lomaču izbacivalo stolice, klupe, štokove prozora i sav preostali inventar. Zapravo, na celom je trgu bilo više Starijeg Naroda nego bi ga se okupilo tokom nekih sajamskih dana. Odmah su upadali u oči svojom građom, nadvišavajući ljude za glavu, svojim ogoljenim mišicama išaranim čudnim, misterioznim crtežima: crnim, zelenim, modrim, crvenim - svojom divljom kosom u svim nijansama plave i riđe - svojim lepim licima oštrih jagodica i kosih očiju zbog kojih su uvek delovali uznemirujuće opasni, zli, i pomalo animalni.
Majstorski upletene vitice (Šuma je bila čuvena sa svoje veštine splitanja kose i griva), široko, veselo cerenje u kojem su im bleskali oni istaknuti očnjaci, iznenadne provale oduševljenog smeha, praskanje pesme - činilo se da se provode kao retko kad u životu. S druge strane, ljudi, stisnuti u senkama trga i uza zidove, prestravljeni i nemi - svet je prekonoć poludeo.
Pokušavajući uvesti bar malo smisla u taj haos i ludilo, Margit prepozna jedno lice pored lomače, prvo ljudsko lice koje joj je uopšte upalo u fokus. Bila je to devojka za koju su im starešine pre nepunih nedelju dana došle i rekle da je silovana u poljima. Pre tog trenutka, Margit je devojku videla samo jednom, s praga sobe u kući njenog oca. Majka i tetke nisu čak ni njoj, sestri, dozvolile da priđe bliže, izvinjavajući se da je devojka previše napaćena i ozleđena, i da se ne usuđuju da je uznemiravaju. Rekle su joj da ne znaju kad će biti dovoljno jaka da se poveri sestrama, svakako je još rano. Margit se složila i nije insistirala, zgrožena onim što je čula da se devojci dogodilo, gnevna zbog uplakanih očiju tetaka i postojanja Šume u celini.
Međutim, čak i taj kratak pogled s praga bio je dovoljan da zapamti devojčino lice, i odmah ga je prepoznala. Ali, nešto je bilo čudno. Kao i kad ju je videla taj jedini put, lice joj je bilo obliveno suzama i oči prepune straha. Međutim, ništa se drugo nije uklapalo u priču. Činilo se da devojka puca od zdravlja. Na trg su je dovukli u noćnoj haljini - nije htela da misli kako, mada najverovatnije tako što su joj razvalili vrata sobe i za kosu izbacili iz kreveta - i gola su joj ramena i mišice bile savršeno glatke i čiste, nepovređene, bez ikakvih tragova nasilja. Sestre se svega nagledaju tokom života, i Margit je dobro znala kako izgleda napastvovana i zlostavljana žena. Svakako ne ovako, stojeći bez ikakvog nagoveštaja bola ili nelagode ni pet dana posle teškog silovanja.
Najednom je pomislila: bogovi, zar sam to rekla naglas?
Jer, neko je upravo ponavljao maltene od reči do reči sve što je ona sekundu ranije pomislila.
-Priđite bliže, ljudi! Priđite, smrtni! Pogledajte kako izgleda kad Šuma siluje!
Margit zapekoše oči i ona ih sklopi. Iz nekog razloga, u trepavicama su joj se počele kupiti suze vruće kao žeravice.
Ona nije htela da sluša dalje, ali nije imala izbora.
