Promene unutar vremena

Vreme je niz promena neophodnih za razvoj svesti/smisla/života. Promene se manifestuju kao sadašnje, prošlo i buduće. Medjutim, sadašnjost se veštim izlaganjem mistifikovala i izdvojila iz vremena i fizičkih zakonitosti iako je normala fizička pojava.

Ranije sam to objasnila primerom putovanja od tačke A (rodjenje) do tačke B (smrt). Kada se putuje od tačke A do tačke B uvek postoji aktivni moment putovanja (sadašnost) kao i predjeni put (prošlost) i put koji se treba preći (budućnost) dok se ne stigne do tačke B. Sva ta dešavanja su vremenske promene koje čine proces kretanja ili putovanje.

Današnji tempo života je preterano brz. Nagli razvoj tehnologije je udaljio ljude od prirode. Zbog toga je povremena meditacija izuzetno korisna i blagotvorna, a naročito odlazak u prirodu bez tehnoloških rekvizita. Kroz konekciju s prirodom se lakše oslobadja štetnih spoljašnjih uticaja i vraća vlastitoj autentičnosti.

Ali, i nedovoljna aktivnost, isto kao i preterana, može biti štetna za razvojih fizičkih i mentalnih sposobnosti, pa ne treba u ničem preterati.

Do prosvetljenja i osvešćivanja koje će rezultirati funkcionalnijim načinom života, boljim karakterom, rešavanjem problema i srećnijom egzistencijom se ne može doći samo kroz pasivno upuštanje u sadašnji trenutak. Za to je potrebno i mišljenje. S tim da se zna napraviti razlika izmedju funkcionalnog i disfunkcionalnog.

Da bi se koristio i razvijao puni potencijal neophodna je refleksija i introspekcija, odgovornost, organizacija i zalaganje. I pored toga što je život nepredvidljiv i ne dodje uvek do ispunjenja planova, bolje je imati neki plan i organizaciju nego potpunu neorganizovanost, besciljnost i inertnost.

Bez cilja nema svrhe, entuzijazma, nade i radosnog iščekivanja budućnosti, a time ni potpunog uživanja u životu. Naravno, drugačije situacije/promene zahtevaju i drugačije prilagodjavanje, pa treba biti fleksibilan i imati meru kojom balansiramo pasivnost i aktivnost.

-------------

Sadašnjost je žarište života/vremena/promena tokom fizičkog i psihičkog razvoja. Shodno tome imamo je od rodjenja do smrti. Za nju je karakteristična stalna aktivnost, dinamičnost i promenljivost. Ali, pored nje smo, s razlogom, svesni prošlosti i budućnosti. Prošlost je realizovana, završena promenena i kao takva je pasivni, statični i solidni oslonac koji nam pomaže da u trenutnim dešavanjima sagledamo potencijal buduće promene.

Drugim rečima, sadašnjost je aktivno središte koje spaja prošli moment s budućim. Dok novi nastaje stari prelazi u prošlost; u postojani, nepromenljivi trag vremena. Pretvara se u kolekciju sećanja i iskustava na osnovu kojih predočavamo buduće promene.

Sadašnje, prošlo i buduće su sastavni elementi istog procesa osvešćivanja, pa su podjednako važni. Ne mogu se odvojiti, a da ne dodje do umne degradacije i gubitka smisla. Dokaz su ljudi koji su izgubili pamćenje i vezu s prošlošću. Oni nemaju punu svesnost/razumevanje sadašnjosti i budućnosti. Za to je potrebno integrisanje ili sjedinjavanje svih vremenskih promena, a ne njihovo razdvajanje.

 

[Ната Ли]

Današnji tempo života je preterano brz.

Да ли јесте, суштински да ли је?
Како брз, зашто брз?
Кратак нам је дан? А на шта потрошимо највећи део дана?

Ако размислимо о томе, није темпо брз, него време бацамо немилице трошимо на бесмислено.

 

[Zakasneli]

Vreme je kao paljenje kola na guranje.
Guranje je proślost, onaj trenutak kad pustite kvačilo i auto poskoči samo to je sadsšnjost
kad auto primi gas zalaufa to je već budućnost
Ovo mu dođe kao zen objašnjenje A moram priznari da bi mi tog Bihejviorizma malo prijalo

 

[domatrios]

Ne bih se mogao složti sa naslovom ovog teksta za kojeg ne znam u koju kategoriju spada. Da li u esej o filozofiji života sa preporukama i ukazivanjem na mane? Sve to može da se prihvati, ali promene unutar vremena ne mogu ako gledamo na objektivnost tog izraza. Ako je to neka pesnička forma opet je ne razumem. Vreme nije naduvani balon pa da se u njemu nešto dešava. Vreme je konstanta u fizici, a izrazi kao promenjivost vremena su samo stilske figure.
Promene u vremenu čak nisu ni to. Mogao bih se složiti da su promene sadržane u čoveku ali one nisu vezane za vreme. Nije ni čovek vezan za vreme. To su dva antonima koji egzistiraju nezavisno.

 

[sofija06]

Да ли јесте, суштински да ли је?
Како брз, зашто брз?
Кратак нам је дан? А на шта потрошимо највећи део дана?

Ако размислимо о томе, није темпо брз, него време бацамо немилице трошимо на бесмислено.

Dobro si uvidela da vreme trosimo na besmisleno. Besmisleno bih okarakterisala kao nepotrebno. Kada se vreme trosi na nepotrebno ostaje ga malo za potrebno ili ono sto je vazno.

Pitanje je zasto je tako?

Tempo je uslovljen nacinom zivota. Ranije, bez elektricne energije i tehnologije, ljudi su bili blize prirodi. Ziveli su po njenom ritmu. Spoljasnji svet je bio jednostavniji. Nije bilo toliko desavanja i promena.

To je ostavljalo vremena za unutrasnju refleksiju kojom su pronalazili centar snage i mudrosti u sebi. Zato su i bez obrazovanja imali ostar, praktican um ili zdrav razum i logiku.

Razvojem tehnologije spoljasnja desavanja i promene su postale mnogobrojne. Paznja se usmerila samo na spoljasnju interakciju, a zanemarena je dublja, unutrasnja. Zbog toga su se i prihvatile spoljasnje vrednosti. Ljudi su se poceli procenjivati po odeci, izgledu, materijalnoj imovini itd.

To je postalo merilo srece i licnog uspeha, pa se vreme pocelo trositi samo da se dodje do takvih (nepotrebnih) stvari, a ne da se razvijaju istinske ljudske vrednosti i kvaliteti, kao npr. humanost, postenje, empatija... Medjutim, kroz povrsne i materijalne vrednosti se ne moze stici do stvarnog zadovoljenja, mira ni trajne srece, vec samo razvojem unutrasnjeg, konstruktivnog ili duhovnog potencijala.

 

[sofija06]

Vreme je kao paljenje kola na guranje.
Guranje je proślost, onaj trenutak kad pustite kvačilo i auto poskoči samo to je sadsšnjost
kad auto primi gas zalaufa to je već budućnost
Ovo mu dođe kao zen objašnjenje A moram priznari da bi mi tog Bihejviorizma malo prijalo

Vozio, vozi, vozice. Proslo, sadasnje, buduce. Sto je proslo desilo se kada je bilo sadasnje, a sto ce se desiti desice se kada bude sadasnje.

Sve se desava u sadasnjosti. Jedino je ona uvek aktivna. Samo se u njoj uvek deluje ili moze nesto uciniti. U proslosti vise ne moze kao ni u buducnosti dok ne stigne ili dok ne postane sadasnjost.

Medjutim, u vremenu postoji i kairos (grc.). Kairos je pravo vreme delovanja ili pogodan trenutak, prilika. Mada je kairos uvek u sadasnjem momentu nije svaki sadasnji moment kairos ili pravo vreme delovanja. Ponekad je prerano, a ponekad prekasno. Kairos je izuzetno kratak, sudbonosni trenutak kompleksiji od sadasnjosti.

 

[sofija06]

Ne bih se mogao složti sa naslovom ovog teksta za kojeg ne znam u koju kategoriju spada. Da li u esej o filozofiji života sa preporukama i ukazivanjem na mane? Sve to može da se prihvati, ali promene unutar vremena ne mogu ako gledamo na objektivnost tog izraza. Ako je to neka pesnička forma opet je ne razumem. Vreme nije naduvani balon pa da se u njemu nešto dešava. Vreme je konstanta u fizici, a izrazi kao promenjivost vremena su samo stilske figure.
Promene u vremenu čak nisu ni to. Mogao bih se složiti da su promene sadržane u čoveku ali one nisu vezane za vreme. Nije ni čovek vezan za vreme. To su dva antonima koji egzistiraju nezavisno.

Pojam vremena je izuzetno kontroverezan, ne samo u razlicitim religijama, filozofiji, vec i u fizici. Dok je Njutn smatrao vreme apsolutnim, Ajnstajn ga je okarakterisao kao relativno.

U fizici je vreme jedna od osnovnih fizickih velicina koja se odredjuje pomocu kretanja nebeskih tela. Fizicari, uglavnom, ne definisu vreme, vec ga mere. Navodno, kada su Ajnstajna pitali sta je vreme, on je rekao: " Vreme je ono sto pokazuje sat."

Vreme se obicno shvata kao trajan, neprekidan niz dogadjaja koji se odvijaju u nepovratnom smeru od proslosti, KROZ SADASNJOST ka buducnosti.

Heraklit je odredio vreme kao cisto menjanje. Sve se neprestano menja, nista nije stalno osim same promene. Prema tome, jedina konstanta ili ono sto uvek postoji je promena.

Upravo je ta promena vreme. Zato bi naslov mogao biti i promene unutar promene (vremena). U vremenu postoje tri promene ili faze: proslost, sadasnjost i buducnost. Proslost je promenjeno, sadasnjost ono sto se menja, a buducnost potencijal promene.

Prema tome, sadasnjost je uvek srediste vremena ili AKTIVNOSTI/DESAVANJA/PROMENE. U njoj se sve DESAVA. Nista se ne moze DESITI izvan sadasnjosti. U njoj sve nastaje i nestaje. Zato uvek jeste, ali i nije, jer je uvek drugacija.

Dakle, u sadasnjosti postoji samo ono sto je aktivno, sto nastaje ili sto se realizuje. Cim je realizovano nestaje iz aktivnog momenta sadasnosti i prelazi u pasivni, prosli moment. Proslost je zavrseno, realizovano ili promenjeno.

Italijanski fizicar Carlo Rovelli je rakao: "Ideja da širom svemira postoji tačno definisano sada je iluzija, neopravdana ekstrapolacija našeg vlastitog iskustva."

Mi smo skloni da nase razumevanje proglasavamo apsolutnim. To je arogantno i stetno posto nikada nemamo apsolutno razumevanje zivota, vec uvek ucimo. Danasnja istina se cesto pokaze kao sutrasnja zabluda. Zato uvek treba imati otvoren um za nove ideje i shvatanja. Jedino to vodi naprektu. Zaustavljanje je siguran znak da se upalo u zamku dogme. S vremena na vreme treba, kao Dekart, isprazniti korpu i pregledati jabuke.

Sadasnjost za koju mi znamo, na ovoj planeti, ne postoji u svemiru. Zato ga i ne vidimo onakvim kakav jeste, vec kakav je bio. Dok je za nas to sto vidimo sadasnji moment u svemiru je odavno prosli.

Medjutim, razmatranjem vremena ili sadasnjosti, proslosti i buducnosti ostaje se u pojavi postojanja. Da bi se proniklo dublje mora se zapitati sta je sustina vremena?

Sustina je zivot ili svest. Sve postoji zato sto postoji svest ili nevidljivi, zivi smisao iza fizickih pojava. Svest/zivot ima jedinstvenu karakteristiku samorazvoja i samoobnavljanja. Neprestano se spaja i razdvaja. Postoji kao apsolutno Jedno i kao troje ili osecanje (dusa), misao (um), razum (duh).