Srboskizborim
Veoma poznat
- Poruka
- 10.581
| Miroslav Samardžić |
| nedelja, 22. avgust 2021. |
Poznato je da strukturne krize nastaju kad se poremete hijerarhije u međunarodnim odnosima. Tada dolazi do nove podele teritorija i uticaja, ekonomskih pozicija, formalnih i neformalnih pravila sistema. Menja se distribucija moći, nastaju jaki rivali. U takvim situacijma često izbijaju ratovi za kontrolu sistema. Sukobi ekonomskih interesa dovode do geopolitičkog takmičanja i, često, do ratova. Hegemonija Zapada počivala je na sposobnosti da drugima nameće svoje modele razvoja, da utvrđuje socijalnu moć i ekonomske aranžmane u drugim državama. Takođe, hegemona može biti samo ona sila koja je u stanju da drugima nameće svoje ideološke, kulturne i političke norme. Ako su kultura i ideologija neke sile atraktivne, drugi će ih radije slediti, nego što će im se suprotstaviti. U zapadnoj društvenoj teoriji dugo je preovladavao stav da je uspon Zapada bio posledica kulturne superiornosti Evrope. Smatralo se da azijska društva ne mogu da napreduju zbog toga što njihove tradicionalne kulturne i religiozne norme ne omogućavaju napredovanje kapitalizma. Uspon azijskih privreda osporio je ne samo ekonomsku i političku dominaciju Zapada, nego i mnoge teorije Rast Kine i promena odnosa moći u svetu Poslednjih godina glavna geopolitička tema u svetu su kinesko-američki odnosi. Ekonomisti uglavnom smatraju da su privrede dveju sila toliko isprepletene da bi eventualni sukob naneo ogromnu štetu obema. Privredne referome u Kini bile su uspešne zbog toga što su zapadna tržišta bila otovorena za kinesku robu. Ekonomije su bile komplementarne. Finansijalizacija na Zapadu ne bi bila moguća bez istovremenog premeštanja industrijske proizvodnje u zemlje u razvoju. Globalizacija je omogućila slobodno kretanje kapitala po celoj zemljinoj kugli, a zapadne kompanije došle su do mogućnosti da dobiju neuporedivo jeftiniju radnu snagu. Za njih je Kina bila kapitalistički eldorado. Tzv. neoliberalna revolucija na Zapadu stvorila je povoljne međunarodne okolnosti za dinamičan privredni razvoj Istočne Azije. Za uspon Kine zaslužni su i Margaret Tačer i Ronald Regan. Realne nadnice radničke klase u zapadnim društvima su stagnirale ili opadale, ali je nivo potrošnje održavan zaduživanjem, sve dok protivurečnosti nisu eskplodirale u velikoj krizi 2007-2009. Kina je ostvarivala veliki suficit u trgovini sa SAD, a viškove je plasirala tako što je kupovala američke državne obveznice. Tako je stabilizovan američki federalni budžet. Interesi obe strane bili su zadovoljeni. Kineski ekonomski razvoj stabilizovao je svetski kapitalistički sistem. Ovakav razvoj događaja u Kini omugućen je znatno ranije od početka ekonomskih reformi 1978. Tokom Maovog perioda (1949-1976) obezbeđen je politički okvir unutar koga je kineska vlada mogla autonomno da donosi strateške odluke o uređenju ekonomskog sistema. Stvoreni su: suverena država, koja je mogla da onemogući strano mešanje u unutrašnje odnose, i vojska koja je bila kadra da odbrani zemlju od eventualne agresije. Okončan je period “stogodišnjeg poniženja”. (Kina je faktički izgubila suverenitet posle Opijumskih ratova, vođenih između zapadnih sila i Kine, od 1839. do 1842. i od 1856. do 1860.). Kineska revolucija je bila nacionalistička i socijalistička. Prvobitna akumulacija u socijalističkoj Kini obezbeđena je transferom sredstava iz poljoprivrede. U Maovom periodu stvoren je socijalni kapital, neophodan za dinamičan privredni razvoj. Kada je Mao došao na vlast udeo pismenih u stanovništvu bio je 15 odsto, obim imunizacije je bio nula; kada je on 1976. umro, 80 odsto stanovništva je bilo pismeno, a udeo imunizovanih bio je 100 odsto; udeo industrije u BDP-eu porastao je sa 20.9 odsto 1952. na 40,7 odsto u godini Maove smrti; očekivna dužina života 1960.je bila 43,5 godina, a 1978- 66,5. 
Posle posete američkog predsednika Niksona Kini 1972. normalizovani su odnosi dve zemlje. Naročito od tada, Kina je bila američki saveznik u suzbijanju sovjetskog uticaja u Trćem svetu, što je olakšalo i njeno privredno otvaranje prema Zapadu posle 1978. Kinesku agresiju na Vijetnam 1979. treba tumačiti u tom kontekstu. Naime, SAD su priznale Narodnu Republiku Kinu 1. januara 1979. U decembru prethodne godine Vijetnam je napao Kambožu.Usledio je kinesko-vijetnamski rat koji je trajao od 17. februara 1979. do 16. marta. Kineska vojska prodrla je na vijetnamsku teritoriju, a potom se povukla. Cilj agresije je bio da se pokaže svetu kako SSSR nije sposoban da brani svoje saveznike ako ih neko napadne. Bez sumnje, protržišne reforme u Kini počele su, i decenijama trajale, uz dozvolu i podršku SAD. Bez antisovjetske politke Pekinga pristup zapadnim tržištima ne bi bio moguć. SSSR je uvek bio sam i izolovan. Kineski model rasta posle 1978. počivao je na tržišnim reformama, paralelnom postojanju državnog i privatnog vlasništva u privredi, postepenim promenama sistema, ograničenoj potrošnji domaćinstava, velikom investiranju u infrastrukturu i oslanjanju na izvozni sektor. Reforme su započete najpre na marginama ekonomskog sistema, u poljoprivredi. Privredna aktivnost u prvom periodu razvoja počivala je na proizvodima sa malom dodatom vrednošću. U poslednjih dvadesetak godina kineska privreda se razvija i u visokotehnološim sektorima. Ipak, Kina još uvek nema mnogo firimi visoke tehnologije, kao što su Huavej i Lenovo. U samoj Kini i dalje strane firme dominiraju u najproduktivinijim delatnostima, sa najvećom dodatom vrednošću. Autoritarni politički sistem uspevao je da održi nadnice na niskom nivou i da spreči proteste. Kineske ekonomske reforme uspešno su sprovedene jer nije postojao strah da bi leve političke organizacije i sindikati mogli da artikulišu socijalno nezadovoljstvo. A kada je ono izbijalo, kao 1989. gušeno je u krvi. Glavni organizator privrednog buma bila je država pod potpunom kontrolom Komunističke partije Kine (KPK). Država dominira nad društvom i kontroliše sve moćne grupe. Autoritarni sistem vlasti obuzdavao je i novonastalu kapitalističku oligarhiju. Kaptalisti mogu slobodno da deluju u svim ekonomskim oblastima, ali komandne pozicije u ekonomiji zadržava država, tj. KPK. Razvoj kapitalizma u periodima provobitne akumualcije uvek se odvijao unutar autoritarnih političkih sistema. Kina u tom pogledu nije nikakav izuzetak. 
O propadanju SAD govori se još od vremana Korejskog rata. One su još uvek dominantna sila i imaju mnogo više resursa na raspolaganju da odbrane svoju međunarodnu poziciju nego što Kina može da mobiliše da bi je osporila. Kina ima jake i moćne susede, koji su saveznici SAD. Mnoge od tih zemalja su takođe uplašene od rastućeg uticaja Kine u Istočnoj Aziji i smatra se da će se one priključiti antkineskoj koaliciji koju će obrazovati SAD. Ekonomska i vojna moć te potencijalne koalicije daleko nadamaša kinesku. Za razliku od Kine, SAD su teritorijalno bezbedne. One se graniče sa Kanadom na severu, Meksikom na jugu i ribama na istoku i zapadu, kako primećuje DŽon Miešajmer. (Autor je politikolog iz Zrenjanina) |
Nastavak, na linku.
http://www.nspm.rs/savremeni-svet/p...-uspon-kine-i-zapadni-odgovor.html?alphabet=l
Mislim da nije pametno biti saveznik Kine u okruženju NATO pakta i američkoj interesnoj sferi.
Lično nama u Evropi Kina ne znači ništa, niti nam šta može pomoći, jer je Evropu poklopio NATO pakt.
U Evropi je Zapad gazda i to se neće promeniti, nikakvim jačanjem Kine.
Poslednja izmena:
