Vuče me ovo proleće ponovo, gde nezaborav guta mi daljine,
ruši mi zidove koje drugim godisnjim dobima marljivo zidam,
ni paučina međuprostora ne stigne da raspe svojih niti grinje -
kad s mirisom cveca i mladim suncem - svoje zidove izdam.
Da ih sazidam od olova, da zasadim gustiš od najgorčeg ploda
opet čuću zvuke davno utihle gitare. Jači od daljina i od zaborava
kidaju me, bolesnom tamom boje mi zidove od plafona do poda
a znam da nisu uzroci mojih padova, ni koreni mojih promašaja...
Ne spiraju kiše, sve još jače buja, kao sto bujaju pečurke i trave,
sapinjalo me i saplelo vreme. Nema ni mirisa a ni takvih kiša
da Gordijev čvor u sebi razmrsim: Da li prošla ili nova tuga prave
taj kovitlac u noćima bez zvezda? Da ih nova zora zauvek utiša.
Ne želim zidove od plodova gorkih, hoću mirise cvetnih jorgovana,
i da pesmu ptica slušam. Neću okamenjene note išcezle gitare...
Nisu sve istine s onim koji ode, ne gasi se sunce u smiraje dana,
niti su sve laži onome što osta... Neke nove rane zaceljuju stare...
Saljem ti grančicu starog jorgovana u oblak skrivenu,ne vracaj je više,
pusti moje pčele i medeno saće.Kad s proleća novog zamiše cveće,
da kliknem u nebo, da pevam i plačem i da mi duša slobodom prodiše.
Nije vreme naše, ali jesu naše i suze i tuge, i naše su radosti i sreće...
(Biljana)
ruši mi zidove koje drugim godisnjim dobima marljivo zidam,
ni paučina međuprostora ne stigne da raspe svojih niti grinje -
kad s mirisom cveca i mladim suncem - svoje zidove izdam.
Da ih sazidam od olova, da zasadim gustiš od najgorčeg ploda
opet čuću zvuke davno utihle gitare. Jači od daljina i od zaborava
kidaju me, bolesnom tamom boje mi zidove od plafona do poda
a znam da nisu uzroci mojih padova, ni koreni mojih promašaja...
Ne spiraju kiše, sve još jače buja, kao sto bujaju pečurke i trave,
sapinjalo me i saplelo vreme. Nema ni mirisa a ni takvih kiša
da Gordijev čvor u sebi razmrsim: Da li prošla ili nova tuga prave
taj kovitlac u noćima bez zvezda? Da ih nova zora zauvek utiša.
Ne želim zidove od plodova gorkih, hoću mirise cvetnih jorgovana,
i da pesmu ptica slušam. Neću okamenjene note išcezle gitare...
Nisu sve istine s onim koji ode, ne gasi se sunce u smiraje dana,
niti su sve laži onome što osta... Neke nove rane zaceljuju stare...
Saljem ti grančicu starog jorgovana u oblak skrivenu,ne vracaj je više,
pusti moje pčele i medeno saće.Kad s proleća novog zamiše cveće,
da kliknem u nebo, da pevam i plačem i da mi duša slobodom prodiše.
Nije vreme naše, ali jesu naše i suze i tuge, i naše su radosti i sreće...
(Biljana)
