Osećam večeras dok posmatram laste
i pupoljke rane
kao srce moje polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako čezne za svim što bi život mog’o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo;
tako su velike čežnje mu i nade.
Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela.
Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni’,
da bih srce mogla poklanajti svima
i da opet mnogo ostane ga meni.
Desanka Maksimović
i pupoljke rane
kao srce moje polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako čezne za svim što bi život mog’o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo;
tako su velike čežnje mu i nade.
Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela.
Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni’,
da bih srce mogla poklanajti svima
i da opet mnogo ostane ga meni.
Desanka Maksimović
...i Desanku i ovu pesmu!