Proleće bez proleća

Voleo bih da uz život daju i neka uputstva...
Mora postojati i lakši put do ništavila...
I ne, ne bojim se igre.
Bojim se pravila koja ne znam.
I ne, nije život taj od kojeg zazirem,
Ni ljudi ti koje rado volim,
Ni Mesec, ni zvezde!
Ništa, ništa od toga nije dovoljno
Da nebo ne bude tamno.
Ništa od toga nije dovoljno
Za nova jutra
Za nove snove
Za nove jeseni.

Postoji samo jedan svet i jedna prolaznost...
Lice u pesku obliveno vodom...
Petrarka koji traži svoju Lauru...
Nisu li tužne samotnjačke zore?
I nisu li svi na kraju jednako sami
U svom beznađu?

Silovite ptice mašu nam krilima...
Ali ni one ne mogu daleko...
I nema proleća u proleću...
Ni sreće u prahu mog vetra...
Samo prolaznost koja ne prolazi,
Samo prozor ka prozoru
I dan ka drugim danima.

Davno si sebe nazvao strancem
A ipak je voliš.
Sve teže trpiš sebe bez nje
I želiš sebe sa njom.
Kako?
Kako je sustići?
Kako joj pokazati put?
Kako pronaći svoj?
O kako, kako ih spojiti?

Kažite mi, šapnite mi pravu reč.
Hoću opet da volim plavu planetu
Hoću opet da znam čemu buđenja.
I ne, nisu dovoljna sećanja...
Ništa nije dovoljno
Kada ona nije tu.

 

[hirajgoagain]

...

 

[MathPhysics]

....