Uzdah,tuga..kao krhotina slupan.
Ne slušam jer ne želim iako tu sam.
Ruža je budna, smeje se zbog sunca,
Lepota nevina, a ja.. kao krhotina slupan.
Večni nemir u krvotoku. Sad reci reci
Da ne trči nizvodno toliko brzo, odoše reči
Ka dnu, šteta.. mnogo ih beše.
Nit' znam reke, niti znam sebe.
Paučinastim rukopisom pišem suicidno pismo.
Možda ne poslednje, ko zna kakav je ishod.
Nije čitko, niti bitno- pa, to je život:
Mreža koju pletemo svojim portretom,
apstraktnom slikom.
Ukleti grad me gleda ponizno,
Tužno..ozbiljno, jauk stvara novi ton.
I čudim se. Dođe mi da slomim sto
nota tog glasa.
Odmah!Sada!
Da ostavim trag kao u blatu kopito.
Oskudno odeven a i bez rita se razlikujem,
Ne možeš ubiti naviku jer
su veoma bliski pad i uspeh.
Sad izujem navike, izlizane đonove,
Želim da zgrabim druge,
nove cipele.. a opet su iste sve.
Isto ću trčati a senka će da stigne me.
