“Jednoga dana leteće po zraku glave, ruke, noge i utrobe naših žena i dece,a iz zidina starodrevnog smederevskog grada pojaviće se prokletstvo Proklete Jerine…”
Ove reči upozorenja napisao 1923. godine Živojin Ružić, veliki župan Podunavske oblasti, a prokletstvo se obistinilo I rastrglo nekoliko hiljada ljudi tog nesretnog 5. Juna 1941. Godine.
U to vreme Smederevo je bilo sedište Dunavske banovine, a blagajna Banske uprave je isplaćivala tri zaostale plate svim zaposlenim u tom delu Srbije… Bio je četvrtak, pijačni dan, hiljade ljudi bilo je tog dana na ulicama Jerininog grada…Grad je bio pun pun seljaka, đaka koji su podizali svedočanstva, 1.200 putnika iz pristiglog voza 4714 među kojima skoro ceo ansambl Narodnog pozorišta dunavske banovine iz Novog Sada, čitava plejada glumaca od 20 do 45 godina…
U 14 sati I 14 minuta začuo se prasak sličan pucnju… pojavio se gust dim… čula se druga eksplozija, zatim najmoćnija… celo skladište municije skriveno u starim zidinama grada Proklete Jerine je odletelo u vazdug… tone odbačenih sanduka municije, granate, baruta, eksploziva, mazuta, benzina, nafte unutar kamenih zidova je imalo snagu atomske bombe…serija eksplozija je bacala kamenje tvrđave u vazduh, kuće, kompoziciju voza, drveće, ljude… deset kilometara unaokolo je sve bilo sravnjeno… eksplozije su rušile sve pred sobom uz užasnu pucnjavu, tresak, lomljavu, zvižduk, fijukanje, a gust mrak od sagorelog eksploziva, baruta, municije, pepela, zemlje I maltera je još vise prestrašilo stanovništvo. Vreo vazdušni udar je strgao odeću sa ljudi, a preživeli su potpuno goli tražili zaklon I pomoć…vrisak I jauci ogromnog broja osakaćenih, psihički
traumatizovanih ljudi za ceo život opterećuje I danas…
Sakupljanje tela poginulih
Molitva za mrtve...
U vreme nesreće, jedini preživeli glumac novosadskog pozorišta, Milan Ajvaz, sedeo je u samom uglu smederevske kafane I ručao. U trenu, cela kafana, kuće, kvart, sve je bilo porušeno, zbrisano…kada su se dim I prašina slegli, kao iz magle su izronili netaknuti zidovi ćoška kafane na koji je naslonjen leđima sedeo Milan Ajvaz… u toj pustoši štrčao je ćošak koji je spasao život glumcu…
A on? Sedeo je sa kašikom u ruci pogleda uprtog u daljinu…Zanemelog... Nemog… Šta je video? Šta je čuo? Šta to nije smeo da izgovori nikada? Koje su to istine istinitije od drugih?
Prokletstvo Proklete Jerine je zavezalo jezik svedoku tragedije, Milanu Ajvazu, koji nikada o tom događaju nije ni reč prozborio…O tom stradanju nije ni reč izustio ni novinarima, ni kolegama, ni prijateljima, niti svojoj porodici… Tajnu koju možda nije umeo da ispriča, ili nije smeo da izgovori, niti napiše, odneo je u svoju večnu kuću u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
Milan Ajvaz
portret
rad akad. slikara, prof. Milenka Šerbana
Ove reči upozorenja napisao 1923. godine Živojin Ružić, veliki župan Podunavske oblasti, a prokletstvo se obistinilo I rastrglo nekoliko hiljada ljudi tog nesretnog 5. Juna 1941. Godine.
U to vreme Smederevo je bilo sedište Dunavske banovine, a blagajna Banske uprave je isplaćivala tri zaostale plate svim zaposlenim u tom delu Srbije… Bio je četvrtak, pijačni dan, hiljade ljudi bilo je tog dana na ulicama Jerininog grada…Grad je bio pun pun seljaka, đaka koji su podizali svedočanstva, 1.200 putnika iz pristiglog voza 4714 među kojima skoro ceo ansambl Narodnog pozorišta dunavske banovine iz Novog Sada, čitava plejada glumaca od 20 do 45 godina…
U 14 sati I 14 minuta začuo se prasak sličan pucnju… pojavio se gust dim… čula se druga eksplozija, zatim najmoćnija… celo skladište municije skriveno u starim zidinama grada Proklete Jerine je odletelo u vazdug… tone odbačenih sanduka municije, granate, baruta, eksploziva, mazuta, benzina, nafte unutar kamenih zidova je imalo snagu atomske bombe…serija eksplozija je bacala kamenje tvrđave u vazduh, kuće, kompoziciju voza, drveće, ljude… deset kilometara unaokolo je sve bilo sravnjeno… eksplozije su rušile sve pred sobom uz užasnu pucnjavu, tresak, lomljavu, zvižduk, fijukanje, a gust mrak od sagorelog eksploziva, baruta, municije, pepela, zemlje I maltera je još vise prestrašilo stanovništvo. Vreo vazdušni udar je strgao odeću sa ljudi, a preživeli su potpuno goli tražili zaklon I pomoć…vrisak I jauci ogromnog broja osakaćenih, psihički
traumatizovanih ljudi za ceo život opterećuje I danas…
Sakupljanje tela poginulih
Molitva za mrtve...
U vreme nesreće, jedini preživeli glumac novosadskog pozorišta, Milan Ajvaz, sedeo je u samom uglu smederevske kafane I ručao. U trenu, cela kafana, kuće, kvart, sve je bilo porušeno, zbrisano…kada su se dim I prašina slegli, kao iz magle su izronili netaknuti zidovi ćoška kafane na koji je naslonjen leđima sedeo Milan Ajvaz… u toj pustoši štrčao je ćošak koji je spasao život glumcu…
A on? Sedeo je sa kašikom u ruci pogleda uprtog u daljinu…Zanemelog... Nemog… Šta je video? Šta je čuo? Šta to nije smeo da izgovori nikada? Koje su to istine istinitije od drugih?
Prokletstvo Proklete Jerine je zavezalo jezik svedoku tragedije, Milanu Ajvazu, koji nikada o tom događaju nije ni reč prozborio…O tom stradanju nije ni reč izustio ni novinarima, ni kolegama, ni prijateljima, niti svojoj porodici… Tajnu koju možda nije umeo da ispriča, ili nije smeo da izgovori, niti napiše, odneo je u svoju večnu kuću u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
Milan Ajvaz
portret
rad akad. slikara, prof. Milenka Šerbana
