Uzaludno je bilo uveravati ljude u nemerljive koristi prohibicije: smanjeni troškovi lečenja, ometanje slobodnog protoka netaksativnim klicama, a da ne govorimo o humanosti načela ne-zadiranja u poslove drugih vrsta - ako to nije nužno, kao i o opštoj moralnoj nakaradnosti same ideje o "najboljem čovekovom 'prijatelju'".
Niko u to nije verovao. Masovno kršenje zabrane držanja pasa ugrozilo je sigurnost cele zemlje. Uzaludne su bile dve racije dnevno na deset hiljada stanovnika i jedna velika sedmično; štenad iz šverca pristizali su svakodnevno, preko moldavske granice koja se od silnog prigušenog laveža više nije mogla ni videti, čak ni iz vazduha. Naravno, na svemu tome profitirala je pasja mafija, a siroti ljudi koji nisu mogli živeti bez svojih ljubimaca izlagali su se opasnosti hapšenja i odvođenja, daleko...
Toliko puta sam u usijanju vlastite nesanice s prozora promatrao maskirane vlasnike kako svoje ljubimce - takođe maskirane: u grm, romobil ili plišanog pandu - izvode u park, da obave svoje i da, uz strašan rizik, protrče malo po travnjaku. Jer policije je noću bilo i više nego danju. Baš sam preksinoć imao neugodnu čast da sa tog svog prozora, sa sigurne visine, promotrim veliku noćnu raciju. Hitna pomoć, crna marica, šinterski šinobusi, zaglavljene rotirke, narandžasti snop svetla koji je prošao kroz rupicu u roletni i zagnezdio se u mojoj očnoj duplji... Na kraju svega, štene retrivera, neprimećeno, ispod kontejnera za smeće. Kad je sve završilo, sišao sam dole, u najvećem oprezu i strahu, pokupio drhturavo mokro štene koje mi je odmah polizalo lice izraubano dugogodišnjim strahovima od nečega... Nisam mogao doći k sebi: odakle mi sad hrabrost za ovo!
***
Neka vrši nuždu u sobi moje .... koja je davno otišla i ne javlja mi se više, a i kako bi kad... Tako ćemo izbeći sve opasnosti, strahove, rizike, crne i bele marice. Dao sam joj ime - bila je kujica - Lesi, pa Lajka, a kad mi je i to dosadilo, ostavio sam je bez imena. Ionako nije moglo biti zabune: ako sam nekoga zvao, nju sam zvao. Jela je sve što bih joj dao. Nakon desetodnevnog bolovanja ipak sam morao na posao. Napravio sam joj sklonište od nekadašnje smočnice; stara vrata sam zagradio knaufom preostalim od davne adaptacije, ostavio jedva vidljiva vratašca na šifru.
Prvoga dana, kad sam se vratio s posla, sve je bilo u redu: veselila se mom povratku, lizala me, uživala u maženju...
Već drugoga dana, komšinica Mirela pozvala me u stranu:
"Čuje se", rekla je.
Trećega dana, kad sam otključavao vrata, i ja sam je čuo. Zavijala je, duboko i tužno, niko je nije mogao prečuti. Čim sam ušao u stan, zavijanje je prestalo. Nisam znao šta bih.
***
Kasno poslepodne. Bilo ih je troje: jedan policajac u civilu, šinter i mlada policajka. Nisam želeo odgovoriti ni na jedno pitanje. Ćutao sam i pio vodu iz plastične flaše. Kad je počelo kuckanje po zidovima, znao sam da je gotovo. Pip, pip, pip, a onda dublje tup - znači, iza je šuplje. Pa su proradile vatrogasne sekire.
Začudo, nisu me uhapsili na licu mesta, nego su došli usred noći, vezali me i izneli na rukama, poput trofeja.
***
Logorski čuvar probudio me plamenom iz upaljača; osetio se miris spaljenih dlaka. Oči su mi se teško navikavale na svetlo.
"Kako se zove?", pitao je.
Tek tada sam video da u rukama drži nju.
"Nisam joj dao ime."
"Piizda ti materina džukačka, kad već toliko ljubiš tog slinavca mogao si mu barem dati ime!"
I dade mi je u ruke.
***
Mesec dana kasnije pušteni smo u park, a već na proleće bilo nam je dopušteno viđati ostale "kučkare i njihove beštije".
I tako, jednog majskog jutra zatekao sam sebe i svoju već poodraslu kujicu u šetnji golemim perivojem kojemu se visoka ograda jedva nazirala. Ona je veselo protrčavala oko mene, povremeno bi se zaigrala se drugim psima; ostali su se vlasnici okupljali po hladovitim klupama i razgovarali, po blistavim ružičnjacima iskrili su nevini flertovi, ali meni nije bilo do razgovora i nije mi bilo ni do čega. Udisao sam jorgovanski vazduh, slušao žubor vodoskoka i slabo se obazirao na oblaporne glasine o potoku najfinijeg frapea koji je u planu već za sledeće tromesečje...
Kujica je već po navici skrenula desno kod starog kestena, iza visoke živice, u "Raj za pse" kako smo ga već zvali. Vratila se ni sat kasnije, podmlađena, pomalo iscrpljena, ali vesela i nasmejana. Niko nije znao šta im tamo rade - tamo gde je nama bio zabranjen pristup. Parenje, pomno osmišljene igre ili nekakva nadpseća hrana; ne, niko nije znao.
I niko nije znao koliko će sve to skupa trajati. Pričalo se da će trajati zauvek. Pričalo se da će završiti sutra...
Nazad u ćeliju, moja kujica i ja. Vreme je da joj dam ime.
