О свету који заборавља Бога. О свету који дише у сенци апокалипсе...
Човечанство је ушло у век без светлости, век у коме технолошки напредак није донео спасење, него нове облике поробљавања. Стварајући машине које мисле, човек је заборавио да мисли о себи. Док лети у орбиту, не зна ко му је брат.
Уместо царства Божјег, гради се "царство звери", како је то пророчки описао Свети Јован Богослов:
> „И виде звер како излази из мора, и даде јој се власт над сваким племеном и народом“ (Откр. 13, 7).
Звер није само сила зла споља - то је унутрашње стање човека који је изгубио способност да разликује добро и зло. Свети Григорије Богослов каже:
> „Када човек изгуби свест о Богу, он постаје бог сам себи, и тада почиње ад у њему.“¹
Судан – земља живо-сахрањених
Судан је постао гробница савести. Извештаји сведоче да су људи закопавани живи, да су жене и деца спаљивани у кућама, да су тела остављана непогребена. И то не у неком мраку средњег века, већ у доба „дигиталне цивилизације“.
Хришћани, којих је тек око четири процента, постали су мета и једних и других зараћених страна. Они су, како би рекао Свети Јефрем Сиријски, „пшеница Божја коју жваћу звери, али из које ниче нови хлеб живота“.²
> „Када се мржња обруши на невине, не гледај у људе него у Бога, јер Он не оставља ниједну сузу ненаплаћену.“²
У том ужареном паклу човек више не убија другог човека, већ убија самога себе.
---
Сирија – гроб тишине и сведочанства
Сирија је колевка хришћанства, земља у којој је свети апостол Павле био ослепљен и прогледао. Данас је то земља у којој људи умиру јер одбијају да се одрекну Крста. У граду Маалула, где се још говорио арамејски - језик којим је говорио сам Христос - жене су сахрањиване живе јер нису хтеле да изговоре "шахаду" - исламско сведочанство вере, или изјава вере, која представља први од пет стубова ислама.
> Свети Исак Сирин каже:
> „Бог не заборавља ниједну сузу, али свет заборавља људе који плачу.“³
Монаси и монахиње из рушевина Хомса и Алепа нису напустили своје манастире:
--- „Ако ми одемо, ко ће се молити за оне који нас убијају?“
Ту, у мраку, открива се суштина вере - љубав према непријатељима. Оно што је за свет лудост, за Бога је спасење.
---
Нигерија, Индија, Кина – глобални логор
У Нигерији се цркве пале, у Индији се верници линчују, у Кини се иконе скидају и замењују сликама политичких вођа. Црква је протерана из јавног простора, али се враћа у срца људи.
> Свети Јован Златоусти:
> „Ниједна сила не може уништити Цркву. Када би се укинули храмови, остао би човек као живи олтар.“⁴
И заиста, тамо где се спаљују храмови, људи постају живе иконе. Тамо где се гаси свећа, моли се у тами. Тамо где је немогуће говорити, вера се преноси шапатом.
---
Европа и ново безбожје
Док се Исток гуши у крви, Запад тоне у духовни мрак. Цркве су празне, храмови претворени у тржне центре, док се религија замењује култом тела и новца.
> Свети Јустин Ћелијски:
> „Када човек постане мера свих ствари, он постаје мера сваког пакла.“⁵
Свако време има своју звер, али наше време има нешто горе: обесвешћеног човека. Човека који све зна, али ништа не осећа. Човека који снима злочин телефоном, а не осећа бол.
То је оно што Свети Серафим Саровски назива „гашењем Духа“:
> „Где нема Духа Божјег, тамо влада страх и лудило.“⁷
Када се благодат повуче, остаје празнина — и у тој празнини човек почиње да обожава себе. То је суштина антихристовог духа: не рушење споља, већ обожење себе уместо Бога.
---
Откривење Јованово – књига страха и наде
Свети Андреј Кесаријски, најзначајнији византијски тумач Апокалипсе, каже:
> „Откривење није књига ужаса, него утехе: јер у њој Јагње побеђује звер.“⁸
Антихрист, по Светом Иполиту Римском, неће доћи као звер, него као човек мира који све оправдава.⁹ Он ће „уништавати истину под изговором љубави“. Зар није то већ постало стварност - када се грех назива слободом, а убиство „хуманитарном интервенцијом“?
Откривење није само визија о будућности, већ и о садашњости. Оно нас подсећа да свако време може постати „последње време“ ако човек престане да има однос са својим Творцем.
---
Литургијски смисао страдања
Црква не одговара на зло мржњом, него Литургијом. У свакој Чаши, у сваком приношењу хлеба и вина, налази се сва крв мученика света.
> „И видех душе оних посечених за сведочанство Исуса... и даде им се беле хаљине.“
> *(Откр. 6,9–11)*
Свети Максим Исповедник каже:
> „Мученик није само онај који пролива крв, већ и онај који остаје у љубави кад све гори око њега.“¹⁰
Тако је свака Литургија победа над смрћу, сваки храм у пламену нова Голгота, свака молитва у тишини ново Васкрсење.
---
Над безданом стоји Крст
Да, над светом се надвила страшна сенка. Да, људи се закопавају живи, жене силују, деца умиру гладна. Али и у том ужасу, "Бог није одсутан" - Он је распет у сваком страдалнику.
> Свети Григорије Богослов:
> „Када те свет назове лудим због вере, знај да си постао мудар у очима Бога.“¹¹
Историја је убрзала свој корак, али крај света није календарски догађај. Крај света почиње у срцу човека који престане да љуби.
А спасење почиње онда када један једини човек опрости.
Док год једна свећа гори у тами Судана, док год једна монахиња у Сирији чита Псалтир, док год једна мајка у Украјини крсти дете - свет није изгубљен.
> „Да, доћи ћу ускоро. Амин. Дођи, Господе Исусе!“
> *(Откр. 22, 20)*
_______________________________________________________________________
1. Свети Григорије Богослов, "Беседа 27: О теологији" (PG 36, 14).
2. Свети Јефрем Сиријски, "Homilia de novissimis diebus", 9–11.
3. Свети Исак Сирин, "Слова подвижничка", слово 36.
4. Свети Јован Златоусти, "Homilia in Matthaeum" 82.
5. Свети Јустин Ћелијски, "Философске урвине", Сабрана дела, т. 3.
6. Свети Николај Жички, "Српски народ као теодул", 1939.
7. Свети Серафим Саровски, "Разговори са Мотовиловом".
8. Свети Андреј Кесаријски, "Тумачење Апокалипсе, гл. 1."
9. Свети Иполит Римски, "О крају света и о Антихристу, 2–5."
10. Свети Максим Исповедник, "Ambigua, 41."
11. Свети Григорије Богослов, "Беседа 32: О љубави према Богу".
Човечанство је ушло у век без светлости, век у коме технолошки напредак није донео спасење, него нове облике поробљавања. Стварајући машине које мисле, човек је заборавио да мисли о себи. Док лети у орбиту, не зна ко му је брат.
Уместо царства Божјег, гради се "царство звери", како је то пророчки описао Свети Јован Богослов:
> „И виде звер како излази из мора, и даде јој се власт над сваким племеном и народом“ (Откр. 13, 7).
Звер није само сила зла споља - то је унутрашње стање човека који је изгубио способност да разликује добро и зло. Свети Григорије Богослов каже:
> „Када човек изгуби свест о Богу, он постаје бог сам себи, и тада почиње ад у њему.“¹
Судан – земља живо-сахрањених
Судан је постао гробница савести. Извештаји сведоче да су људи закопавани живи, да су жене и деца спаљивани у кућама, да су тела остављана непогребена. И то не у неком мраку средњег века, већ у доба „дигиталне цивилизације“.
Хришћани, којих је тек око четири процента, постали су мета и једних и других зараћених страна. Они су, како би рекао Свети Јефрем Сиријски, „пшеница Божја коју жваћу звери, али из које ниче нови хлеб живота“.²
> „Када се мржња обруши на невине, не гледај у људе него у Бога, јер Он не оставља ниједну сузу ненаплаћену.“²
У том ужареном паклу човек више не убија другог човека, већ убија самога себе.
---
Сирија – гроб тишине и сведочанства
Сирија је колевка хришћанства, земља у којој је свети апостол Павле био ослепљен и прогледао. Данас је то земља у којој људи умиру јер одбијају да се одрекну Крста. У граду Маалула, где се још говорио арамејски - језик којим је говорио сам Христос - жене су сахрањиване живе јер нису хтеле да изговоре "шахаду" - исламско сведочанство вере, или изјава вере, која представља први од пет стубова ислама.
> Свети Исак Сирин каже:
> „Бог не заборавља ниједну сузу, али свет заборавља људе који плачу.“³
Монаси и монахиње из рушевина Хомса и Алепа нису напустили своје манастире:
--- „Ако ми одемо, ко ће се молити за оне који нас убијају?“
Ту, у мраку, открива се суштина вере - љубав према непријатељима. Оно што је за свет лудост, за Бога је спасење.
---
Нигерија, Индија, Кина – глобални логор
У Нигерији се цркве пале, у Индији се верници линчују, у Кини се иконе скидају и замењују сликама политичких вођа. Црква је протерана из јавног простора, али се враћа у срца људи.
> Свети Јован Златоусти:
> „Ниједна сила не може уништити Цркву. Када би се укинули храмови, остао би човек као живи олтар.“⁴
И заиста, тамо где се спаљују храмови, људи постају живе иконе. Тамо где се гаси свећа, моли се у тами. Тамо где је немогуће говорити, вера се преноси шапатом.
---
Европа и ново безбожје
Док се Исток гуши у крви, Запад тоне у духовни мрак. Цркве су празне, храмови претворени у тржне центре, док се религија замењује култом тела и новца.
> Свети Јустин Ћелијски:
> „Када човек постане мера свих ствари, он постаје мера сваког пакла.“⁵
Свако време има своју звер, али наше време има нешто горе: обесвешћеног човека. Човека који све зна, али ништа не осећа. Човека који снима злочин телефоном, а не осећа бол.
То је оно што Свети Серафим Саровски назива „гашењем Духа“:
> „Где нема Духа Божјег, тамо влада страх и лудило.“⁷
Када се благодат повуче, остаје празнина — и у тој празнини човек почиње да обожава себе. То је суштина антихристовог духа: не рушење споља, већ обожење себе уместо Бога.
---
Откривење Јованово – књига страха и наде
Свети Андреј Кесаријски, најзначајнији византијски тумач Апокалипсе, каже:
> „Откривење није књига ужаса, него утехе: јер у њој Јагње побеђује звер.“⁸
Антихрист, по Светом Иполиту Римском, неће доћи као звер, него као човек мира који све оправдава.⁹ Он ће „уништавати истину под изговором љубави“. Зар није то већ постало стварност - када се грех назива слободом, а убиство „хуманитарном интервенцијом“?
Откривење није само визија о будућности, већ и о садашњости. Оно нас подсећа да свако време може постати „последње време“ ако човек престане да има однос са својим Творцем.
---
Литургијски смисао страдања
Црква не одговара на зло мржњом, него Литургијом. У свакој Чаши, у сваком приношењу хлеба и вина, налази се сва крв мученика света.
> „И видех душе оних посечених за сведочанство Исуса... и даде им се беле хаљине.“
> *(Откр. 6,9–11)*
Свети Максим Исповедник каже:
> „Мученик није само онај који пролива крв, већ и онај који остаје у љубави кад све гори око њега.“¹⁰
Тако је свака Литургија победа над смрћу, сваки храм у пламену нова Голгота, свака молитва у тишини ново Васкрсење.
---
Над безданом стоји Крст
Да, над светом се надвила страшна сенка. Да, људи се закопавају живи, жене силују, деца умиру гладна. Али и у том ужасу, "Бог није одсутан" - Он је распет у сваком страдалнику.
> Свети Григорије Богослов:
> „Када те свет назове лудим због вере, знај да си постао мудар у очима Бога.“¹¹
Историја је убрзала свој корак, али крај света није календарски догађај. Крај света почиње у срцу човека који престане да љуби.
А спасење почиње онда када један једини човек опрости.
Док год једна свећа гори у тами Судана, док год једна монахиња у Сирији чита Псалтир, док год једна мајка у Украјини крсти дете - свет није изгубљен.
> „Да, доћи ћу ускоро. Амин. Дођи, Господе Исусе!“
> *(Откр. 22, 20)*
_______________________________________________________________________
1. Свети Григорије Богослов, "Беседа 27: О теологији" (PG 36, 14).
2. Свети Јефрем Сиријски, "Homilia de novissimis diebus", 9–11.
3. Свети Исак Сирин, "Слова подвижничка", слово 36.
4. Свети Јован Златоусти, "Homilia in Matthaeum" 82.
5. Свети Јустин Ћелијски, "Философске урвине", Сабрана дела, т. 3.
6. Свети Николај Жички, "Српски народ као теодул", 1939.
7. Свети Серафим Саровски, "Разговори са Мотовиловом".
8. Свети Андреј Кесаријски, "Тумачење Апокалипсе, гл. 1."
9. Свети Иполит Римски, "О крају света и о Антихристу, 2–5."
10. Свети Максим Исповедник, "Ambigua, 41."
11. Свети Григорије Богослов, "Беседа 32: О љубави према Богу".
супер идеја... а није могао да помогне сам себи - завршио лупетајући најглупље глупости.