Meni se sviđa tvoj nick.
KLOVN
Zabavljač, estradni umetnik poznat još i kao „pajac“. Obučen u šareno odelo i obuven u prevelike cipele, a lica skrivenog iza teške šminke. Zbog ovog poslednjeg, klovnovi često uplaše malu decu koju roditelji odvode u cirkus. Deca identifikuju ljudske osobine po izrazu lica, a pošto je to, u konkretnom slučaju, nemoguće (iako šminka treba da nagovesti klovnovski karakter, na primer, da li je tužan ili veseo), ona se, neretko, rasplaču.
U kinematografiji je bilo nekih bledih i neveštih pokušaja da se sadističke ubice, tj. manijaci, preobuku u klovnove. Uglavnom, filmska publika je dovedena do apsurda: nije znala kad treba da se smeje, a kada da se uplaši.
Jedan drugi, ali uspešan filmski i stripski lik (a nema veze sa hororom) zaslužuje da bude pomenut: to je Džoker iz „Betmena“.
U novijoj književnosti, apsolutni primat među klovnovima-monstrumima drži Penivajz, lik iz romana „To“, Stivena Kinga, koji grgolji iz šahtova grada Derija, u državi Mejn. On je inkarnacija zla, i to vanzemaljskog porekla. Izvorno je u obliku džinovskog paukolikog stvorenja. Po potrebi, Penivajz se preobražava u mumiju, vukodlaka, gubavca... u sve horor-likove, zavisno od skrivenih strahova i predstava unutar dečijih glava. Svoje morbidne poruke ispisuje na balonima. Vešto zavodi decu, nudeći im šarene laže, a cilj mu je da ih proždere. On i jeste „žderač Univerzuma“, duh Ništavila, konačnost sveta... kako god mi želeli da ga protumačimo. Sve je stvar naše mašte, baš kao i Penivajzove (ili Kingove).
Drugi klovn, opisan u priči „Užas“, Klajva Barkera („Knjiga krvi“), nema te fantastične elemente svog porekla. On je realni čovek, poludela žrtva koja ubija svog tlačitelja. I, uopšte nije pravi klovn; njega, kao takvog, vidi njegov rival, koji od detinjstva ima fobiju od klovnova. Poruka priče: ono čega se najviše plašite, na kraju vas i dokrajči.
Kad-tad.
isto misle.
