2.
Pauk Spiro Aranjas
Nakon što je u slast proždrao tustu muhu, koja je nesmotreno uletela u vešto postavljenu mrežastu zamku, pauk Spiro Aranjas se udobno smesti na rub prozora iznad kog je živeo i uze da promatra neobično vedro noćno nebo, vareći svoj obrok. Da je bio čovek, a ne pauk, verovatno bi sada pripalio cigaretu tako lenčareći.
"Pun stomak i zgodno mesto za život, skoro nedostupno onim groznim ptičurinama", mislio je Spiro. "Šta još jedan pauk može da poželi u životu?"
Tako premišljajući posmatrao je svod na kom su treptale hiljade i hiljade zvezda. Svetlo u sobi na čijem je prozoru živeo bilo je ugašeno, pa se nebo videlo još jasnije no inače.
"Gle, ono je Mlečni put", reče Spiro samome sebi, zadovoljan svojim, za jednog člankonošca, osebujnim znanjem. "A eno i Venere! Oh, kako si lepa, Venero, ti, kraljice među paučicama neba!"
Protivno verovanju mrava, koje je pauk Spiro Aranjas prezrivo smatrao za najobičnije fašiste, dokolica ume da porodi lepe i vredne misli, iz kojih se mogu izroditi lepa i vredna dela. Naš pauk, kojem se nije spavalo, premda se već približavala zora, odjednom shvati da njegov život ima neki viši smisao, da njegova uloga na svetu nije samo pletenje mreža u koje će hvatati tuste muhe.
"Obične mreže su za obične paukove", skoro uzviknu, osećajući u stomaku napetost koja prati stvaralački zanos. "Moje će mreže ubuduće biti preslika nebeskog svoda!"
I Spiro Aranjas započe tkanje. Prvo je istkao četiri dugačke niti koje su se doticale na krajevima, čineći savršen kvadrat. Potom je sa svake od te četiri pružio po sedam niti koje su vodile ka središtu četvorougla. (O, nemojte misliti da se paukovi ne razumeju u pitagorejski nauk.) Kada je snovao potku, poče da ispreda poprečne niti koje su odražavale kretanje zvezda i planeta. Pažljiv posmatrač s lakoćom je mogao, prateći tačke na kojima su se niti preplitale, da uoči poznata i manje znana sazvežđa. Kreativna strast ga nije popuštala. Kada je dovršio Kasiopeju, već je počelo da sviće, a na tkanju su zablistale retke kapi jutarnje rose.
Prožet strastvenim zanosom stvaranja i žureći da dovrši posao pre nego što izblede slike Perzeja i Berenikine kose, pauk Spiro Aranjes nije osećao ni umor ni glad. Sa sunčevim zrakama iz svojih noćišta izašli su dnevni insekti. Dve bubamare prve su primetile veličanstveno delo u nastajanju i udivljeno stadoše da posmatraju paukov ples iz kog je, kao u kakvoj kosmogenezi, izrastao prikaz zvezdanog neba. Uskoro su im se pridružilo nekoliko muha, četiri-pet komaraca, jedan svitac koji, premda umoran od celonoćnog fenjerdžijskog posla, nije mogao da odvoji oči od čudesnog prizora. Dozujaše tu i pčele, ose, čak i jedan gundelj. A kada je sunce već odskočilo od obzorja, pojavi se i par radosnih leptirova.
Članovi šarenog publikuma širili su svoje facetovane oči i uzdisali kao jedan. Jedna pčela, koja je zaboravila na susret sa mirisnom kaduljom, tiho i sa dubokim poštovanjem reče:
"Ovo je zzzz-pre-zzzz-divno! Prosto ne-zzzz-vero-zzzz-vatno!"
Pauk Spiro Aranjes je dovršio tkanje i iscrpljen se strovalio na rub prozora. Nenaspavan i umoran, nije primećivao ništa osim svog dela.
"Uhvatio sam nebo u svoju mrežu! Smeo bih se opkladiti da će se prva muha upetljati baš u Velikog medveda."
Muhe, međutim, kao i ostatak insektarijuma, ostadoše nepomične. A nakon nekog vremena provedenog u divljenju paukovom remek-delu, počeše se razilaziti. Vest o umetničkom podvigu malenog i nadahnutog člankonošca očas se proširila unaokolo i celi dan su brojni insekti leteli, skakutali i gmizali ka prozoru da uživaju u paučinastoj slici nebeskih sfera. Ali nijedan od njih nije prilazio odviše blizu, baš kao da su se svi plašili da nepažljivim zamahom krila ili pomeranjem ticala ne nagrde jedno besprekorno delo.
Iscrpljeni pauk je za to vreme nepomično ležao na rubu prozora i čekao da obrok padne na Velikog medveda ili na Andromedu, svejedno. Zadovoljstvo zbog majstorski obavljenog posla i uznositost zbog stvaralačkog čina uzmicali su pred sve silovitijim osećanjem gladi.
"Oh, Kante, prokletniče", više za sebe izusti Spiro, "propustio si reći da između zvezdanog neba nad nama i moralnog zakona u nama stoji glad!"
Stiglo je veče i insekti se raziđoše po svojim skloništima. Pauk Spiro Aranjas nije imao snage da se pomeri, a grčevi u stomaku terali su san. Ležao je ispod svog tkanja i posmatrao čas njega, a čas nebo koje je i ove noći bilo vedro i zvezdano.
"Prirodo, nadmašio sam te! Moja je mreža lepša od neba koje si stvorila." Sa tom oholom mišlju pauk Spiro Aranjas konačno utonu u katatonični san.
Probudilo ga je sunce koje se već uveliko odaljilo od obzora i čiji su zraci popili svu jutarnju rosu sa mreže, koja je i dalje bila netaknuta. Za Spiru je to značilo samo jedno – u njoj nije bilo obroka. Skupina znatiželjnih insekata uživala je u njegovom delu, neki su čak izgovarali i veoma pohvalne i estetički utemeljene ocene, ne primećujući žalosno stanje u kom se umetnik nalazio.
Spiro Aranjas još jednom pogleda kosmos kog je istkao u času božanskog nadahnuća i izdahnu. Časak posle toga, otvori se prozor na kom je čudesna umetnina bila razapeta i iz njega se pomoli ženska ruka koja je držala dugački partviš.
"Do kad ću više biti rob ove kuće, kao da nemam pametnija posla nego da stalno čistim", začu se kreštavi glas, a ruka mahnu portvišem i od brižljivo istkanog neba ne ostade više ni traga
, hajde da zajedno osmislimo temu. Možda neku sa dve, naizgled nespojive ideje u naslovu.
, za vreme zlatnih devedesetih, tokom kojeg sam pola letovanja proveo u vozu, koji je putovao preko 30 sati u jednom pravcu.
nisam platio kartu.
) 
/ 30.03.2012. u 18:02 
