Priča br. 11 i, donekle, Sanjina priča, jedine su koje bi se mogle podvesti pod „horor“. Njih dvoje bi mogli da pišu horor, i to vrlo dobro. Naravno, iz MOG ugla. Jer horor je individualno osećanje užasa, pa je tako, npr, za Peru, Miku i Lazu strašno ono što za mene nije. Fora je u tome što horor žanr ima mnogo pod-kategorija: slešer, psihološki horor, „realni“ horor, sci-fi horor ... i nije ga uvek lako identifikovati. Okreni-obrni, u svakom od ovih pod-žanrova čuči, ipak, psihološka igrarija sa vašim/našim najdubljim strahovima. I u filmskom slešeru tipa „Teksaški masakr motornom testerom“ ima malko više psihologije nego što se to na prvi pogled čini. A kada i ako odgledate neki od slešera iz posebne pod-pod-kategorije „Rape&Revenge“ (npr.„I spitt on your grave“) shvatićete da se, iza užasnih kasapljenja, krije još više od obične poruke da ne postoji nikakva „kosmička“ pravda, tj. da neće biti pravde dok je ne uzmete u svoje ruke. Neki od horor filmova predstavljaju odu feminizmu, neki odu mačizmu, neki su sa filozofsko-religioznom porukom. U svakom od njih, kao po šablonu, pojedinac se bori da opstane ... što ovaj žanr ne čini suštinski drugačijim od „obične“ drame. Poenta je u načinu prikazivanja/opisivanja te borbe. Svi gotski romani, po difoltu, pripadaju hororu. Grimove bajke, pa i neke Andersenove (mada one nisu uvek bajke u pravom smislu te reči) imaju elemente horora. Stari Zavet, grčka tragedija, grčka mitologija, Šekspirove tragedije, Dostojevski ... ne bi bili ono što jesu da nemaju notu „mračnog“ i „strašnog“. Za nekog, međutim, teško je shvatljivo da, kad god se u literaturi ili filmu pojavi Zlo – u bilo kom obliku – takva literatura i takvi filmovi mogu biti okarakterisani kao hororični. Drugim rečima, čim mu prišijete atribut „strašno“, već ste ga kvalifikovali kao horor (shodno sopstvenom senzibiltetu).
Problem je – mislim – u samoj reči „horor“. Mnogima je ona odbojna, jer isuviše asocira na američke tinejdž horore jeftine produkcije. Prosto, zamenite je terminom „strava i užas“. Međutim, i u tim filmovima ima, jelte, korisnih stvari. Jer, gledanje ili čitanje sličnih itekako donosi katarzu ... ili vam barem pomogne da upoznate sopstvene skrivene strahove. Niko ne tvrdi da treba dobrovoljno da budete podvrgnuti psihoterapiji filmom u kome psihotični anti-junak teroriše neku američku vukojebinu, ali se takvoj terapiji podvrgavate – svesno ili nesvesno – svakodnevno, čitajući ili slušajući vesti i crnu hroniku. U čemu je razlika između filma/priče o zombi apokalipsi i širenja „krokodila“; između filmskih priča o serijskom ubici ili sadističkom silovatelju i stvarnosti u kojoj (ovde) neki ludak ubije svoju majku i iseckanu je drži u zamrzivaču? Ne želite da se, pored takve stvarnosti, dodatno opterećujete? Stvar afiniteta. Ali, setite se samo koliko puta ste zbog nekog filma navukli strah ili ga postali svesni („Jaws“ je milionima ljudi usadio fobiju od peraja koje izranja na površinu vode), pa ćete videti da je horor izvrsno sredstvo za ambivalentne ciljeve: da vas izleči ili istraumira.
E sad, pisanje DOBRE horor priče je zeznuta rabota. Ako se pitate zašto, odgovori su jednostavni:
- Treba imati zaista originalnu ideju
- Treba imati sposobnost dočaravanja napete, jezive atmosfere koja neće odbiti čitaoca
i, najvažnije
- Treba imati mooda pa se „mračno razotkriti“ , odnosno pokazati čitaocima čemu vaša tamna strana teži. Ovo je, naravno, uobičajena predrasuda o piscu koji uvek piše jednu jedinu priču – priču o sebi.
Vrlo sličan problem postoji i u slučaju erotske priče: potencijalni pisci se često plaše da će ih čitaoci prepoznati kao homoseksualce, nimfomanke, mazohiste ... ukoliko opisuju bilo koga iz navedenog dijapazona. Imala sam iskustvo da me ljudi pitaju: „Pa zar ti se to desilo, to si ti, ti pričaš kroz glavnu junakinju, zar ne?“ Zaboga, NE.
Imam romančić za decu (i odrasle) u kome je glavni junak majmunče, a ja zaista nikada nisam bila u koži majmuna. Samo pokušavam da se stavim u tuđu kožu. Ne mogu stalno pisati o sopstvenim iskustvima i razmišljanjima, niti to želim; želim da eksperimentišem, želim da stvaram ljude i svetove, pokušavam da budem i neko drugi.
Tako i u hororu: pisci-početnici misle da će, ukoliko budu pisali o masakru,biti okvalifikovani kao pritajene psihopate koje sopstveni poriv za masakrom jedva kontrolišu pisanjem o njemu. I dok god tako misle ostaće na nivou početnika. Da vam kažem prostim rečima – takav strah je sranje, kočničar. Pisac mora biti oslobođen od razmišljanja šta će se o njemu misliti nakon pročitanog dela.
Zato je najlakše i najjeftinije po živce napisati ljubavnu priču. Svi su doživeli ljubav, svi poznaju to osećanje. Svi će rado doživeti katarzu, bez straha od strahova. Čak i ako nekome niste razumljivi, neće vam zameriti ako ste ih očarali lepim rečima i lirskim aporijama. Ljubavna priča – ma koliko loša – lakše će biti proglašena umetničkom nego horor-priča.
„Mizeri“ je, afkors, horor.
Ovi pojedoše gibaju bez mene ...
