Е па да се огласим и ја. Моје искрене честитке победнику а исвим осталима. Пре свега, да се захвалим и онима којима се допала моја прича а исто толико да се захвалим и онима који су моју причу критковали и коментарисали. Увек се научи много из тих критика и ја критике поздрављам свом својом ведрином и захваљујем се свим својим срцем. За мене је посебан комплимент то што је моја прича изазвала реакцију и што се о њој дискутовало.
Анђелија је заиста постојала и била је рођена сестра мог деде, који је ратовао и окитио се у том рату Обилићевом медаљом за храброст. Он се вратио, мада искасапљен. О њој знам само са једне једине фотографије и из неколико мршавих реченица најстаријих из моје породице, већ одавно мртвих. Дете женско, на фотографији, насмејано, са крупним очима које одише ведрином, као свако дете тог узраста, а обучено сељачки, једноставно, са струком босиока за уветом. Сви мушкарци из куће били су у рату, а њој је запало да побегне са мајком испред Бугара, који су такве девојчице у стотинама отимали, одводили, па преко преко Турске продавали у робље, а све по оној максими бугарског србофоба, а генерала, која гласи: " Ако хоћемо да уништимо српство, морамо да уништимо српску жену, јер оне на своје синове шире српство. " То је био повод отимања девојчица, нарочито у Топлици. Авај, уместо у ропство, отишла је у смрт, са стотинама друге деце која су страдала у том рату а многа управо на том путу. Тежиште приче није на њој, управо из разлога, што о њој тако мало знам, а кад се прича о стварним људима, нема много места за машталачку креативност. У исто време, употребио сам један трик, који је моја инвенција, како би се избегла патетика и избегло да цела прича буде слинаво нарицање за мртвим дететом, као и да се избегне рефлекс сажаљења код читаоца, о чему је прозорљиво и унапред говрио мудри Дон Хосе. Тежиште приче је на свему другом. Она је само једна од многих, али баш моја, као што је била и моја прабаба, која је скончала поред ње.
Обзиром да се ради о првом светском рату, последњем заиста чисто српском, одбрамбеном рату, нисам очекивао негатнвне конотације везане за четнике, јер су они у том рату били несумњиво хероји. Нема Стветог рата. ( тешко да има и Светог мира, а камо ли Светог рата). Рат је резултат палости човека. Али с друге сране, супротстављање злу силом и жртва поднета у ту сврху, ипак представља подвижништво, по мом схватању ствари. И не само по мом, наравно. О томе су далеко ученији људи од мене писали читве студије и књиге. Има једна која се тако и зове. " О супротстављању злу силом. Написао је чувени филозоф Илија Иљин. Ја самтрам да смо у том рату били она праведна страна. Отуд и толико добровољци на нашој страни, са свих страна. На супротној страни, добровољаца није било, баш из тих разлога. И тако даље.
Што се наслова приче тиче, немам обичај да дајем наслове који се директно тичу оног што је написано. У овом случају уместо наслова Бува, ( јер онако црнпураста, са великим очима, заиста је личила на буву) одабрао сам за минут да се прича зове по њеном имену. Ја се иначе ретко ослањам на наслов и мало о наслову мислим, сем кад пишем наручене рекламне текстове... Но сасвим могуће да грешим и да је то једна од мојих многобројних мањкавости.
Још једном, хвала свима. Дали сте ми дивне комплименте, кроз те оштроумне критике, које заиста ценим.
Што се тиче непристрасности у односу на први светски рат, у коме су учетвовли сви мишки чланови моје породице, од којих се кући вратио сваки пети, а половина жена из моје породице је страдала, морам дећи да ни мало нисам непристрасан. Ја ту не морам никог да сматрам за свога. Тачно знам , који су моји у том рату, у коме су наше куће гореле, а ми нисмо ишли тамо да палимо њихове. Сматрам да би непристрасност у том случају била заправо лоше прикривена незаинтерсованост. А по мом схаватњу живота и света, незаинтересованост за страдање сопственог народа је грех. Ја, дакле јесам заинтересован за патње свог народа у целини. Због мале Анђелије туговао сам, наравно. А туговао сам и због оне чете шумадијских добровољаца, од којих је најстарији имао 21 годину, који су су у Бегораду, на Дорћолу, окитили белим зумбулима, из разбијене цвећаре, па тако окићени извршили јуриш на немачке митраљезе и сви до једног погинули. Млади, лепи и окићени белим зумбулима, а мртви у својој престоници. Не у некој туђој. Касније је Макензен, написао " БОРИЛИ СМО СЕ СА ЈУНАЦИМА ИЗ БАЈКЕ". Не могу да будем равнодушан према томе, нити да то посматрам као треће лице. А тек, никако не могу да тај мој осећај љубави према својим сународницима, сврстам у архаично осећање које не припада данашњим генерацијама. У осталом, нисам у том осећању баш тако ни усамљен, мада сам свестан да има другачијих трендова.
