Kako čovek postaje samosvestan, tako nestaju primarne spone koje mu garantuju sigurnost i zaštitu (roditeljska briga), pa ovaj, osećajući se nemoćnim da ponese teret slobode, od slobode beži u okrilje novog autoriteta, gradeći tako sekundarne spone kojima nastoji zameniti primarne. Naravno, u tome ne uspeva. Kada jednom primarne spone puknu, nema povratka nazad.
Dakle, kad se pojedinac nađe pred beskrajnim svemirom indiferentnim prema čoveku i njegovim malim brigama, biva uplašen sopstvene beznačajnosti i nemoći. Da bi povratio snagu i moć, čovek se oslobađa vlastite slobode i ličnosti i postaje deo vanlične tvorevine koja ga nadrasta: države, nacije, verske grupe, političkog pokreta i sl. Sve su to pokušaji izgradnje sekundarnih spona. I, naravno, sve su to samozavaravanja slobodi i životu nedoraslih ljudi.
Ne treba bežati od slobode, već graditi vlastitu ličnost tako da se sloboda očuva, a smisao i snaga pronađu upravo u samoizgradnji, odnosno u produktivnosti svojstvenoj čoveku: produktivnom radu i produktivnoj ljubavi. Pripadati treba samo sebi, sa drugima treba graditi odnos.
Da li su ljudi koji podnose slobodu opasni po sebe? Naravno da nisu, jer je to jedini način da se sopstvo očuva. Po vlastiti identitet su opasni oni koji ga se odriču zarad sekundardnih spona.
Da li su ljudi koji podnose slobodu opasni po društvo? Po društvo nisu, jer se njihov odnos prema društvu zasniva na produktivnom radu i ljubavi. Ali, opasni su po one elemente društva koji nastoje iskoristiti ljudsku slabost. Opasni su po autoritete koji se hrane ljudskom nemoći i dobrovoljnim ropstvom - vlastodršce, nacionalističke protagoniste, crkvu i sl.
