Посао о коме говорим се углавном своди на то да некога научите нечему као и да његово знање након тога оцените. Звучи једноставно а вероватно би и било тако да не постоји читав низ ометајућих фактора.
Основни предуслов да би некога научили нечему јесте да тај неко има жељу да нешто научи. То се наравно не дешава. Професор се најчешће суочава са особама које имају психичких проблема изазваних или проласком кроз пубертет или разним другим спољњим факторима. Те се тако међу онима који похађају наставу могу срести малолетни деликвенти, недовољно социјализоване особе, деца чији је испод 90, чак и они који поседују подебљи картон у психијатријској установи. Неби све то на шта предавачи наилазе било толико црно да се за евентуални неуспех не окривљују управо они, док се друга страна оправдава на све могуће начине.
Тако је рецимо предавач принуђен да након радног времена остаје дуже и држи додатну наставу за најтеже случајеве који често ни након тога не покажу жељене резултате. Након тога предавач је принуђен да спушта критеријум оцењивања не би ли задржао посао и избегао непријатности са надређенима, родитељима поремећеног ученика а понекад и са самим учеником. Јер систем је замишљен тако да образовање није добровољно већ обавезно. Уместо да систем образовања буде замишљен као сито које одстрањује лење и малоумне а пропушта вредне и интелигентне, да наставе даље кроз систем селекције све до најважнијих функција у друштву.
Овај посао је такође и веома лоше плаћен. Школа је једина институција у земљи која је апсолутно бесплатна. Чак и у здравству се наплаћује некаква партиципација. Сложићете се да је здравље ипак важније од знања, но ипак школа и предавач немају законско право на партиципацију оних којима пружају своје услуге. Деца у школи поред образовања морају имати и мокре чворове и обезбеђено грејање, човека који ће поправљати поломљене прекидаче и полупана стакла, жене које ће за њима чистити говна и опушке из тоалета, секретара да брине о њиховим документима и податцима, бесплатног библиотекара и библиотеку како не би морали да иду негде другде да узимају књиге... За свој посао наставник зарађује данас једва 500 евра... Интересантно је и то да законско право на штраик просветних радника изазива одређени анимозитет јавности. Вероватно из разлога што остатак популације који се бави другим делатностима школу и просвету сматра дневним боравком или установом за збрињавање њихове деце у тренутцима када сами немају идеју шта би с њима. Када до такве друштвене појаве некад и дође она је изизетно медиски пропраћена а између осталог говори се и о бројевима школа чија су врата затворена као и о црним рупама које настају у главама ученика због нередовног праћења наставе. Ученици наводно остају ускраћени али зато има ко о томе да брине... На крају ће професори добити ( понекад и не добију ) своје мало повећање плате али ће зато све то да одрађују долазећи на посао и током суботе да држе наставу у полупразним оделењима. Али никада рецимо нисам приметио да када железничари штрајкују због тога морају да раде прековремено, возе брже него што је предвиђено или да имају пола викенда уместо целог након завршеног штрајка. Ни лекари због штрајка брже обављају операције или имају појачана дежурства.
Дешава се а и по закону је обавезно да разредни старешина ( наставник са додатном одговорношћу и смањеним овлашћењима ) мора позивати родитеље своих ученика како би им положио рачуне или поднео рапорт као својим надређенима. Они онда очекују од њега да правда изостанке и друге пиздарије њихове деце. Очекују и то да он исправи грешке које су сами починили при васпитању малолетног деликвента. Међу тих 70 људи има и таквих који имају одређени друштвени положај или моћ да смењују кога им се не свиђа од наставног кадра као и да донацијама директору купују диплому за својоу поремећену децу. Родитељи од недавно имају право да учествују у раду школског одбора ( можете мислити како ли их бирају у школски одбор – вероватно су то угледни другови и другарице из наше локалне средине... ). Те тако они могу да учествују чак и у бирању директора. Добро, може се рећи да они људи плаћају порез и да тако финансирају образовни систем. Ако је већ тако као што јесте због чега онда порески обвезници не могу на тако непосредан начин да постављају судије или директоре домова здравља?
У нашој се земљи од недавно појавила тенденција у педагогији да све у школовању мора бити прилагођено ученику. Не ретко се дешава да се незреле пубертетлије позивају да оцењују наставни план и програм министарства. Тако као резултат тих тенденција имамо тежњу ка смањењу обима градива или обради истог кроз игру и забаву.Обим градива се смањује али зато не и радно време односно дужина трајања школског часа или школске године.
Основни предуслов да би некога научили нечему јесте да тај неко има жељу да нешто научи. То се наравно не дешава. Професор се најчешће суочава са особама које имају психичких проблема изазваних или проласком кроз пубертет или разним другим спољњим факторима. Те се тако међу онима који похађају наставу могу срести малолетни деликвенти, недовољно социјализоване особе, деца чији је испод 90, чак и они који поседују подебљи картон у психијатријској установи. Неби све то на шта предавачи наилазе било толико црно да се за евентуални неуспех не окривљују управо они, док се друга страна оправдава на све могуће начине.
Тако је рецимо предавач принуђен да након радног времена остаје дуже и држи додатну наставу за најтеже случајеве који често ни након тога не покажу жељене резултате. Након тога предавач је принуђен да спушта критеријум оцењивања не би ли задржао посао и избегао непријатности са надређенима, родитељима поремећеног ученика а понекад и са самим учеником. Јер систем је замишљен тако да образовање није добровољно већ обавезно. Уместо да систем образовања буде замишљен као сито које одстрањује лење и малоумне а пропушта вредне и интелигентне, да наставе даље кроз систем селекције све до најважнијих функција у друштву.
Овај посао је такође и веома лоше плаћен. Школа је једина институција у земљи која је апсолутно бесплатна. Чак и у здравству се наплаћује некаква партиципација. Сложићете се да је здравље ипак важније од знања, но ипак школа и предавач немају законско право на партиципацију оних којима пружају своје услуге. Деца у школи поред образовања морају имати и мокре чворове и обезбеђено грејање, човека који ће поправљати поломљене прекидаче и полупана стакла, жене које ће за њима чистити говна и опушке из тоалета, секретара да брине о њиховим документима и податцима, бесплатног библиотекара и библиотеку како не би морали да иду негде другде да узимају књиге... За свој посао наставник зарађује данас једва 500 евра... Интересантно је и то да законско право на штраик просветних радника изазива одређени анимозитет јавности. Вероватно из разлога што остатак популације који се бави другим делатностима школу и просвету сматра дневним боравком или установом за збрињавање њихове деце у тренутцима када сами немају идеју шта би с њима. Када до такве друштвене појаве некад и дође она је изизетно медиски пропраћена а између осталог говори се и о бројевима школа чија су врата затворена као и о црним рупама које настају у главама ученика због нередовног праћења наставе. Ученици наводно остају ускраћени али зато има ко о томе да брине... На крају ће професори добити ( понекад и не добију ) своје мало повећање плате али ће зато све то да одрађују долазећи на посао и током суботе да држе наставу у полупразним оделењима. Али никада рецимо нисам приметио да када железничари штрајкују због тога морају да раде прековремено, возе брже него што је предвиђено или да имају пола викенда уместо целог након завршеног штрајка. Ни лекари због штрајка брже обављају операције или имају појачана дежурства.
Дешава се а и по закону је обавезно да разредни старешина ( наставник са додатном одговорношћу и смањеним овлашћењима ) мора позивати родитеље своих ученика како би им положио рачуне или поднео рапорт као својим надређенима. Они онда очекују од њега да правда изостанке и друге пиздарије њихове деце. Очекују и то да он исправи грешке које су сами починили при васпитању малолетног деликвента. Међу тих 70 људи има и таквих који имају одређени друштвени положај или моћ да смењују кога им се не свиђа од наставног кадра као и да донацијама директору купују диплому за својоу поремећену децу. Родитељи од недавно имају право да учествују у раду школског одбора ( можете мислити како ли их бирају у школски одбор – вероватно су то угледни другови и другарице из наше локалне средине... ). Те тако они могу да учествују чак и у бирању директора. Добро, може се рећи да они људи плаћају порез и да тако финансирају образовни систем. Ако је већ тако као што јесте због чега онда порески обвезници не могу на тако непосредан начин да постављају судије или директоре домова здравља?
У нашој се земљи од недавно појавила тенденција у педагогији да све у школовању мора бити прилагођено ученику. Не ретко се дешава да се незреле пубертетлије позивају да оцењују наставни план и програм министарства. Тако као резултат тих тенденција имамо тежњу ка смањењу обима градива или обради истог кроз игру и забаву.Обим градива се смањује али зато не и радно време односно дужина трајања школског часа или школске године.
