Ja Rab Božji
Srbin sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
silom, mukom i nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!
Kriv sam što sam neko
a ne niko i netko
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše poretko
i sto se krstim ovako
s tri prsta!
Kriv sam što jesam
a treba da nisam
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu
Kriv sam što se drznuh protiv krivde
kriv sam što opet slavim svoju krsnu slavu!
Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom
kriv sam što pevam, smejem se i psujem
a ponekad i lajem
Kriv sam i priznajem
da ne znam što znam i da znam što ne znam
Kriv sam, i da zavrsim
s najvećom krivicom
(pre nego što se zacenem od smeha)
Kriv sam tvrdoglavac
sto sam Pravoslavac
i Svetosavac i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!
Kriv sam i grešan dakle što postojim
i kad već postojim i još drsko stojim
što bar ne priznam da ne postojim!
Ako to priznam da sacuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam crno mi se piše
ceo svet će na moju Zemlju da kidiše
Rulje bivših ljudi lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju tresnje, jabuke i sljive.
Pa evo
priznajem i to
za spas roda
Ja vise ne postojim
skinite me s liste
Ja sam od sad samo
vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste.
A ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!
Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
to je slika vaše svesti i podsvesti
to nisam ja, spolja
to ste vi – iznutra!
Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost čistu ko bulku u raži.
Moji će potomci piti jed i čemer
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš čemer
rasprodajući moju đedovinu.
Usud će ti ludačku košulju obući
i tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!
Mnogo ste važne
Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule
krivda i nepravda.
Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju lipe, jabuke i šljive.
Šta će ovde dzihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.
Gospodo tužioci suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama najfinijem staklu
Što teže živim, lakše ću umreti.
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srce
čudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!
Mi se ne plašimo smrti
crne vuge
već ropskog života i bolesti duge
Smrt je česta pojava međ nama Srbima
kao što su proleće, leto, jesen, zima.
I nije strašnije
pogotovu danju
od suse, poplave, zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza.
Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!
Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vaši praoci što su mog Praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.
Ja ću da gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, požurite
što pre me razapnete
pre ću vaskrsnuti!
Ovu pesmu Dobrice Erića recitovala je Ivana Žigon
Srbin sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
silom, mukom i nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!
Kriv sam što sam neko
a ne niko i netko
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše poretko
i sto se krstim ovako
s tri prsta!
Kriv sam što jesam
a treba da nisam
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu
Kriv sam što se drznuh protiv krivde
kriv sam što opet slavim svoju krsnu slavu!
Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom
kriv sam što pevam, smejem se i psujem
a ponekad i lajem
Kriv sam i priznajem
da ne znam što znam i da znam što ne znam
Kriv sam, i da zavrsim
s najvećom krivicom
(pre nego što se zacenem od smeha)
Kriv sam tvrdoglavac
sto sam Pravoslavac
i Svetosavac i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!
Kriv sam i grešan dakle što postojim
i kad već postojim i još drsko stojim
što bar ne priznam da ne postojim!
Ako to priznam da sacuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam crno mi se piše
ceo svet će na moju Zemlju da kidiše
Rulje bivših ljudi lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju tresnje, jabuke i sljive.
Pa evo
priznajem i to
za spas roda
Ja vise ne postojim
skinite me s liste
Ja sam od sad samo
vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste.
A ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!
Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
to je slika vaše svesti i podsvesti
to nisam ja, spolja
to ste vi – iznutra!
Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost čistu ko bulku u raži.
Moji će potomci piti jed i čemer
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš čemer
rasprodajući moju đedovinu.
Usud će ti ludačku košulju obući
i tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!
Mnogo ste važne
Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule
krivda i nepravda.
Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju lipe, jabuke i šljive.
Šta će ovde dzihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.
Gospodo tužioci suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama najfinijem staklu
Što teže živim, lakše ću umreti.
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srce
čudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!
Mi se ne plašimo smrti
crne vuge
već ropskog života i bolesti duge
Smrt je česta pojava međ nama Srbima
kao što su proleće, leto, jesen, zima.
I nije strašnije
pogotovu danju
od suse, poplave, zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza.
Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!
Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vaši praoci što su mog Praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.
Ja ću da gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, požurite
što pre me razapnete
pre ću vaskrsnuti!
Ovu pesmu Dobrice Erića recitovala je Ivana Žigon
