Присуство у одсуству...

Мислим да нећу рећи ништа ново говорорећи о овој теми будући да је Сартр то урадио давних дана али ипак осећам потребу да изразим и сопствено искуство.

Наиме, како тренутно не боравим у мом граду осећам сву тежину просторне отуђености од битних и драгих људи с којима ми се комуникација и ту сводила на нет или на телефон или повремено виђање.

Но, док сам био "код куће" (питање је да ли човек као ја игде има кућу, или их, пак, има на многим местима у која може да оде) увек је постојала могућност личног контакта који се могао договорити у року од сат или два, или, у горем случају, у року од дан или два.

Сада та могућност не постоји и то је оно што ми, на неки начин, удаљеност чини неподношљивом иако се овде заиста лепо осећам и налазим се у пријатној средини.

Знам да нећу ништа оригинално рећи ако кажем да није битно ГДЕ је човек, већ са КИМ је ту где јесте али осећам потребу да то поновим себи и другима.
Више себи.

Зато треба неговати односе и не запостављати људе, особито онда кад их узимамо здраво за готово.

Под људима подразумевам пријатеље. Остали су странци. Јер кад "Нема Петра, нема никога." иако је кафић пун...
 

Prilozi

  • P8080608.jpg
    P8080608.jpg
    119 KB · Pregleda: 9
Хвала свима на лепим коментарима.
Ларо, не ради се овде о односу с људима које срећемо и тек упознајемо, већ о онима који су део нашег живота, битан део нашег живота.
А људи су увек странци док не постану пријатељи.
И сваком странцу треба дати шансу да то не буде...

И још нешто, ја сам дечак... ;)
 

Back
Top