Софија
Legenda
- Poruka
- 54.611
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: TRI POGLEDA I JEDAN NAROD ILI KUDA IDE SRBIJA POSLE BRISELSKE KAPITULACIJE
- - - - - - - - - -
STPLJENJE ZA VLAST Moje veće strpljenje sa ovom nego sa prethodnom vladom nije samo proizvod činjenice da je Srbija neuporedivo urušenija 2013. nego 2009. godine, i da su samim tim resursi vlasti za otpor strancima i ološ-elitama neuporedivo manji. Na stranu što je, sugerišući da je prošle godine Tadić bio bolji izbor od Nikolića – pored onog opravdanog – deo otpora današnjoj vlasti, kada nije glup i iracionalan, snažno partijski motivisan, a ne državno i nacionalno, tek, činjenica je da, za razliku od prethodne vlade, interesi Nikolića, Dačića i Vučića nisu istovetni sa interesima ološ-elite. Oni nisu deo te elite, koja im se nameće kao kontrolor, doživljavajući ih kao oruđe za svoje političke i statusne ciljeve. A, kako njihov međusobni odnos ne uređuje podudarnost interesa, on se obavlja isključivo u kontekstu zahteva koje vlast ispunjava strancima, dok u svemu drugom između vlasti i elita postoji trenje, koje, uz trenje unutar same vlasti, danas i čini gotovo sav spektar političke dinamike.
S razlogom smo skloni da osudimo pristanak vlasti na Briselski sporazum, kojim se Srbi sa Kosova izručuju kriminalnoj albanskoj vlasti, ali bi naša osuda bila mnogo utemeljenija samo da smo se suočili sa posledicama koje bi izazvao srpski otpor Zapadu. Jednako smo, na primer, skloniji da osudimo vlast kada važna mesta u diplomatiji dodeljuje bivšim Tadićevim savetnicima poput Ognjena Pribićevića, ali ne i kada na važnom mestu direktora javnog servisa iznuruje Tijanića, što će se u dogledno vreme završiti njegovim odlaskom, ili kada „Večernje novosti“ prepušta Ratku Dmitroviću i Slobodanu Reljiću, za koje ovde i nije najvažnije da li su i koliki su patriote, već da su ljudi od profesionalnog integriteta, kojima se neće moći upravljati iz kabineta. Vidimo kako vlast nailazi na aplauze ološ-elita, vodeći servilnu poliitku prema SAD i EU, ali ne vidimo da u istom tim elitama stvara ozbiljan bes zato što je otvorila vrata Južnom toku i Rusiji.
To, naravno, ne znači da zastupam tezu kako Nikolić, Dačić i Vučić vode dvostruku politiku i da će sutra iz njihovih koža iskočiti tri Obilića. Ali zastupam tezu da ta politike nije jednoznačna, posebno ne u ideološkom smislu, makar po tome što će svojim trenjima sa elitama i među sobom i ubuduće povećavati političku entropiju, koja jeste plodnije tle za klijanje zrna otpora. To konkretno znači da će, na primer, Dačić morati da pronađe put svom nezadovoljstvu ako ga stranci ove jeseni ili zime nateraju na izbore, kao što će ga naći i Vučić ako mu ih ne daju. Ili mu ih pak daju, ali ga pripreme za njih tako što će mu obarati rejting jer nije praksa da se u zemljama poput Srbije u vlast ulazi sa 40 i više odsto osvojenih glasova budući da je to teže za kontrolisanje. Podsećanja radi, na visokom rejtingu, doduše ličnom, stvar je pukla i između stranaca i Vuka Jeremića, kada se ovome popularnost ne samo dopala nego je počela i da ga obavezuje i utiče na njegove političke poteze, pa je Zapad izgubio sposobnog pitomca koji je danas u UN samo zahvaljujući jakoj ruskoj podršci. Naravno, situacija u kojoj će i Dačić i Vučić u zimu ući podjednako zadovoljni nije moguća, kao što nije moguće da škrtarenje na korišćenju predsedničkih resursa Tome Nikolića nije povezano sa činjenicom da da je trošenje Dačića i Vučića za ovih manje od godinu dana bilo prekomerno i za njih veoma opasno.
- - - - - - - - - -
.....OSUDA VLASTI Naravno, tu smo i na rušenju pretposlednje demokratske dogme unutar neautonomnog poretka – one da je otpor stranim i uticajima ološ-elite tek stvar političke odluke, da je dovoljno hteti i da je za uspeh nacionalne politike dovoljno ne biti izdajnik, kako svet ovde voli da misli. Naravno, to što je otpor u zemljama (vrlo) ograničenog suvereniteta poput Srbije često teško vidljiv, nejavan, prekriven debelim naslagama ketmana ili odlagan, to što se vlast tako često pokaže potpuno nedostojnom – ne daje nam za pravo da svako malo budalasto urlamo o izdaji, kao što nam ne daje za pravo ni da otporom proglašavamo situaciju kada ga suštinski nema ni u tragovima.
U konkretnoj srpskoj praksi mi nije jednostavno da mirne duše optužim vlast izdaju zbog briselskog potpisa, posebno ne za izdaju sa predumišljajem, bez obzira što će taj sporazum, po svoj prilici, imati dalekosežne posledice, ne samo po Srbe sa Kosova nego i za samu Srbiju, koja je tim potpisom otvorila vrata svog ustavno-pravnog razaranja. Istovremeno, pragmatični nalozi kazuju da, ako nekoga proglasimo izdajnikom, iza toga nema više ničega – izdajnik se ima oterati po svaku cenu i na svaki način. Šta u ovom momentu dobijamo oteravši ovu vlast? Ponovo nju? Žute? Patriotski blok, spreman da preporodi Srbiju? Na kraju, da li bi skidanjem ove vlasti izdaja bila iskorenjena, da li je uopšte veća koncentacija izdaje u vlasti ili u ološ-elitama?
Naravno, nismo u elitama videli ni blizu toliko otpora otimanju Kosova kao, na primer, u Nikolićevom pokušaju sa prvom verzijom njegove platforme. Taj otpor, kao jedan od važnih aspekata srpske politike, mogao bi da nas zabavi poredeći ko je veći a ko manji izdajnik u Srbiji. Reč je, međutim, o nečem drugom. Taj nacrt platforme, naivan i unapred osuđen na neuspeh, svedočio je o pogubnom nedostatku ideje i pregovaračkog koncepta na srpskoj strani. A to je, kada se radi o stvarima koje su prošle, za osudu, a, što je još važnije, za brigu za stvari koje tek treba da dođu, utoliko pre što su se samo ozbiljnim nacionalnim i državnim konceptom koliko-toliko mogu umanjiti štetne posledice sporazuma.
Isto tako, moglo bi se razumeti vođenje srpske regionalne politike kao uterivanje u „Jugosferu“ jedne slabe vlasti i još slabije države, kada bi ona taj nedostatak makar malo pokrila ozbiljno razrađenim državnim kulturnim modelom i kada bi, ako već mora da ide u neželjenom pravcu, čuvala svoje pozicije snagom kulture u najširem smislu. Jer samo snagom koncepta uspeo je Alesandar Dubček iako je mnogo Čehoslovaka tog doba u njemu videlo izdajnika; samo tako mogao se završiti ketmanski ples Ignacia Lule sa zapadnim kreditorima Brazila, kao što je samo suštinski nedostatak koncepta od perestrojke napravio geopolitičku katastrofu, a od Gorbačova jednog najvećih političkih gubitnika prošlog veka.
To što ne vidimo ozbiljan koncept čini se najpogubnijom karakteristikom nove vlade jer će u njegovom nedostatku svaki njihov ustupak strancima, poput Briselskog sporazuma – a biće ih još – po pravilu pokazivati svoje najgore lice, dok će njihovo odbijanja o tabue ekonomske politike (kao što je, na primer, zauzdavanje stranih banaka) bez jasnog ekonomskog koncepta stvoriti još jednu ekonomsku tragediju na kontinentu. Činjenica je međutim i to da svaki od nosilaca srpske vlasti – posmatran izolovano od ostalih – ima u sebi više tog koncepta nego kada deluju zajedno. Zapadne sile toga su bile svesne, igrajući veoma vešto među njima. Ne bi Dačićev otpor strancima bio ravan nuli da u njima nije prepoznao zaštitu od moćnog Vučića, kao što ni Vučić ne bi udario da Dačića tom silinom da ga na njega nisu poslali isti ti stranci. Na bi se ni Nikolić toliko sklanjao da nije svestan da bi mu se moglo desiti da bude skrajnut i na javnoj sceni zamenjen Vučićem i Dačićem.
Tamo gde se ne možemo pouzdati u snagu koncepta vlasti, uzdamo se u njene slabosti, u činjenicu da će vladajuća trojka svojim međusobnim sukobima i nemoći da do kraja sledi put koji im je određen početi da stvaraju entropiju u sistemu i pukotine, koje će biti male za one željne promena, ali i dovoljno velike za svakog ko će na ozbiljnom razumevanju strpljivim radom graditi otpor. A ta entropija je, šta god mislili o njima trojici, više od bilo čega što danas objektivno može da uradi opozicija.
Sta bi ti uradio, kada ti stranci prezivljavaju 1500K penzionera, da im NE igras pipirevku? Ko ce da vrati 27 milijari ojra duga? Ti? Hajde da im ne vratis kamate barem, pa da se uskopistis i pokazes im *****?! Da vidis, bajo, kako ce te tek onda, i ovu jadnu zemlju vezati u cvor... I to gori od Gordijevog! 
