- Poruka
- 7.025
-
- Popularno:
- "Moć je krhka": ruske obaveštajne...
- Šta znači biti uspešan?
- Tramp proglasio Antifu terorističkom...
- Muškarci iz Beograda se nerviraju da im...
- Droga nije sreća
- Pokvarila mi se kobaja?
- Predsedniče, imate li i vi saznanja da...
- Bakić: Studentska lista je formirana...
- Studenti organizuju skup na dan Vojne...
- Da li je situacija razvodnjena?
Priče
- Začetnik teme Dzo Moler
- Datum pokretanja
Taksista
Na glavnom putu za Astoriju zvanom Severni bulevar vozio sam nekog pijanog rusa. Tek sto sam dobio ovaj posao sofera limuzina kompanije, trudio sam se da ugodim musterijama I steknem reputaciju. Vracao sam im kusur u cent, isao do odredista najkracim putem, iznosio im kofere I kartonske kutije, cekao ih ispred prodavnica I robnih kuca I jednom reciju gledao da budem profesionalac prvog reda. Neka vrsta taksi sampiona. Plata je kao I uvek za ovakve poslove bila mala I ocekivalo se da covek zaradi na baksisu. Desavalo se da se u kolima neko dete ili kuce uneredi, musterija prospe kafu, povraca I slicno. Ja bih sa osmehom parkirao na neki prikladan I dobro osvetljen parking, velikom hartijom I sprejom ocistio kola , ponmilovao kucu ili usranog klinca I nastavio voznju. Zacudo, svi su izneverili moja ocekivanja I nijedna pohvala ne stize u glavnu centralu, cak sta vise neki su se zalili da sam obilazio, zastajkivao, cistio kola dok je taksimetar radio I slicno. Glavni dispecer me je ukorio uz napomenu da napolju cekaju jos stotinu vozaca zeljnih da sednu u moj taksi I zaradjuju za zivot. Uzeo sam taj ukor sa tacno navedenim prijavama I zalbama zbog lose voznje I zastajkivanja I izasao iz kancelarije. Nisam mogao da verujem da se svet toliko pokvario a ljudska nezahvalnost ojacala I dominirala ulicama ovog velikog grada. Nije valjda da oni ljudi vole da se voze u uneredjenom taksiju I da nisu srecni kada umeasto da ih isteram sto su mi usrali radno mesto, ja im se smeskam. Smetalo je baksuzima sebicnim to sto je taksimetar radio dok sam brisao govna njihovog ljubimca, nekog nestasnog klinca posranka ili sklanjao prosipanu kafu I brisao pod. Iskljuci te taksimetar kad cistite taksi,vristala je baba koja je isipala citav kontejner neke smrdljive kineske supe sa rezancima I jajima. Sto me ne odvezete kuci pa posle cistite vas ogavni taksi. Htedoh naboranoj babi koja je sva vrvila od zlobe da odgovorim da su mi taksi uprljali takvi kao ona ali se blago nasmejah I rekoh da to nece uzeti ni dva minuta a gospodja nemora da da napojnicu ako nije zadovoljna. Nisam ni mislila da vam dam napojnicu, gde pise da moram da vas napojnicarim, zna se kolika je cena to pise na taksimetru, toliko cu vam platiti I ni cent vise. U redu gospodjo, rekoh sa osmehom I nastavih da vozim. Divio sam se samom sebi kako uspevam da nekog putnika ne bacim u ist river ili hadson river kad prelazim preko tih reka a onda pomislih da sve to spada u posao I dadoh gas smeskaju ci se sam sebi u retrovizor.Sada sam vozio nekog pijanog rusa. Isao je u grin point gde obicno zive poljaci I ja uzeh manhatan most kako bih stigao u taj deo kvinsa. Rus je cutao I ja pokusah da mu se izjadam. Pijani ljudi ponekad mogu da budu prijatni sagovornici , zavisno od toga kako podnose alcohol. Pricao sam mu sve te moje price sa musterijama jadao se I psovao ih, tek da olaksam sebi dusu. Rus mi je odobravao, tako da smo zajedno psovali na sva usta musterije drcne, halapljive, nezahvalne I cicije. Rus me je lupkao po ramenu, trazio mi ruku da se rukujemo u znak podrske I slaganja samnom pa me cak jednog trenutka na moje iznenadjenje zagrli protinjuci se kroz ono prozorce koje deli vozaca I musteriju u njujorskim taksijima. Dobro, pomislih, covek je pijan I verovatno uzbudjen nepravdom na koju sam nailazio baveci se ovim zajebanim poslom I to bi se mozda I meni desilo u pijanom stanju. Ulazili smo polako u sivilo Grin Pointa I ja stadoh kraj jednog bara na Manhatan aveniji gde je I bilo odrediste. Izadjoh da mu otvorim vrata i da se pozdravimo. Dok smo se zdravili , Sasa , kako rece da se zove ; ponovo me zagrli , poljubi nekoliko puta u obraze I rasplaka se nad mojom soferskom sudbinom. Ocekivao sam debeli dzeparac nekog ko je potpuno shvatio moj zivotni slucaj I trljah dlanove. Sasa poce da pretura po dzepovima I izvadi jedan dolar. Dugo ga je gledao kao da ne veruje, a zatim poce ponovo da pretura po dzepovima. Mislio sam da imam dvadeset dolara, a ono samo dolar, rece iznenadjen. ******* , desava se to , pomislih, moglo je I meni da se desi. Izgledao je kao da mu je vrlo neprijatno I ponovo poce da se samnom zdravi I izvinjava. Mislio sam da je dvadeset dolara, veruj mi druze, mislio sam…Ok, Sasa rekoh, nemajuci izbora. Ok, nevrmaind, zajebi, I ja sam mogao da budem u slicnoj situaciji. Nego srecan put, laku noc, pa ko zna , mozda se I vidimo ponovo u ovom ludom gradu, a onda ces se sigurno setiti ove voznje.
Sigurno da cu se setiti, rece Sasa I suze mu podjose , verovatno ganut mojom dobrotom. Pozdravismo se po ko zna koji put I ja sedoh u taksi I podjoh nazad u Manhatan u nadi da cu zakaciti nekoga I bar u povratku uzeti koju kintu. Na zadnjem sedistu primetih kapu. Da, jadni Sasa, zaboravio je kapu, ima samo dolar u dzepu I verovatno je svratio u onaj bar da vidi ima li koga poznatog ili mozda samo pisa. Okrenuh taksi na Grin stritu I podjoh nazad. Kroz izlog bara videh Sasu kako sedi za barom. Pridjoh drzeci kapu u ruci. Ispred Sase stajao je konjak I celih celcatih pedeset dolara. Nije me primetio. Spustih kapu na onu novcanicu I samo mu kratko rekoh; ovo je tvoje Sasa. Ja brinem za moje dobre musterije. Sasa me je gledao zabezeknuto sa poluotvorenim ustima spremnim za sladunjavi skupi konjak. Nisam ga gledao prezrivo, valjda mi je bio pun ***** svega, svih tih zajebanih musterija I jos jednom se samo nasmesih.
Vozio sam preko Manhatan mosta I razmisljao o ljudima I o tome; sta ih to tera da budu tako zajebani, sopstveni neuspeh, razocaranje, naneseno zlo, nedostatak ljubavi….da ovo poslednje mi je nekako najbolje zvucalo, izgleda da je to dijagnoza, nedostatak ljubavi. Neka sitna prolecna kisica poce da pada I ja ukljucih brisace…….
PS
Cudni su ljudi, uvek im nesto fali, pa cak i kad im jednog dana nista ne fali, opet im fali to sto im nista ne fali....bas cudni. neznam sta vi mislite, sta je razlog ljudskog neraspolozenja, ili ti nesrece..
pozdrav
Dzo
Na glavnom putu za Astoriju zvanom Severni bulevar vozio sam nekog pijanog rusa. Tek sto sam dobio ovaj posao sofera limuzina kompanije, trudio sam se da ugodim musterijama I steknem reputaciju. Vracao sam im kusur u cent, isao do odredista najkracim putem, iznosio im kofere I kartonske kutije, cekao ih ispred prodavnica I robnih kuca I jednom reciju gledao da budem profesionalac prvog reda. Neka vrsta taksi sampiona. Plata je kao I uvek za ovakve poslove bila mala I ocekivalo se da covek zaradi na baksisu. Desavalo se da se u kolima neko dete ili kuce uneredi, musterija prospe kafu, povraca I slicno. Ja bih sa osmehom parkirao na neki prikladan I dobro osvetljen parking, velikom hartijom I sprejom ocistio kola , ponmilovao kucu ili usranog klinca I nastavio voznju. Zacudo, svi su izneverili moja ocekivanja I nijedna pohvala ne stize u glavnu centralu, cak sta vise neki su se zalili da sam obilazio, zastajkivao, cistio kola dok je taksimetar radio I slicno. Glavni dispecer me je ukorio uz napomenu da napolju cekaju jos stotinu vozaca zeljnih da sednu u moj taksi I zaradjuju za zivot. Uzeo sam taj ukor sa tacno navedenim prijavama I zalbama zbog lose voznje I zastajkivanja I izasao iz kancelarije. Nisam mogao da verujem da se svet toliko pokvario a ljudska nezahvalnost ojacala I dominirala ulicama ovog velikog grada. Nije valjda da oni ljudi vole da se voze u uneredjenom taksiju I da nisu srecni kada umeasto da ih isteram sto su mi usrali radno mesto, ja im se smeskam. Smetalo je baksuzima sebicnim to sto je taksimetar radio dok sam brisao govna njihovog ljubimca, nekog nestasnog klinca posranka ili sklanjao prosipanu kafu I brisao pod. Iskljuci te taksimetar kad cistite taksi,vristala je baba koja je isipala citav kontejner neke smrdljive kineske supe sa rezancima I jajima. Sto me ne odvezete kuci pa posle cistite vas ogavni taksi. Htedoh naboranoj babi koja je sva vrvila od zlobe da odgovorim da su mi taksi uprljali takvi kao ona ali se blago nasmejah I rekoh da to nece uzeti ni dva minuta a gospodja nemora da da napojnicu ako nije zadovoljna. Nisam ni mislila da vam dam napojnicu, gde pise da moram da vas napojnicarim, zna se kolika je cena to pise na taksimetru, toliko cu vam platiti I ni cent vise. U redu gospodjo, rekoh sa osmehom I nastavih da vozim. Divio sam se samom sebi kako uspevam da nekog putnika ne bacim u ist river ili hadson river kad prelazim preko tih reka a onda pomislih da sve to spada u posao I dadoh gas smeskaju ci se sam sebi u retrovizor.Sada sam vozio nekog pijanog rusa. Isao je u grin point gde obicno zive poljaci I ja uzeh manhatan most kako bih stigao u taj deo kvinsa. Rus je cutao I ja pokusah da mu se izjadam. Pijani ljudi ponekad mogu da budu prijatni sagovornici , zavisno od toga kako podnose alcohol. Pricao sam mu sve te moje price sa musterijama jadao se I psovao ih, tek da olaksam sebi dusu. Rus mi je odobravao, tako da smo zajedno psovali na sva usta musterije drcne, halapljive, nezahvalne I cicije. Rus me je lupkao po ramenu, trazio mi ruku da se rukujemo u znak podrske I slaganja samnom pa me cak jednog trenutka na moje iznenadjenje zagrli protinjuci se kroz ono prozorce koje deli vozaca I musteriju u njujorskim taksijima. Dobro, pomislih, covek je pijan I verovatno uzbudjen nepravdom na koju sam nailazio baveci se ovim zajebanim poslom I to bi se mozda I meni desilo u pijanom stanju. Ulazili smo polako u sivilo Grin Pointa I ja stadoh kraj jednog bara na Manhatan aveniji gde je I bilo odrediste. Izadjoh da mu otvorim vrata i da se pozdravimo. Dok smo se zdravili , Sasa , kako rece da se zove ; ponovo me zagrli , poljubi nekoliko puta u obraze I rasplaka se nad mojom soferskom sudbinom. Ocekivao sam debeli dzeparac nekog ko je potpuno shvatio moj zivotni slucaj I trljah dlanove. Sasa poce da pretura po dzepovima I izvadi jedan dolar. Dugo ga je gledao kao da ne veruje, a zatim poce ponovo da pretura po dzepovima. Mislio sam da imam dvadeset dolara, a ono samo dolar, rece iznenadjen. ******* , desava se to , pomislih, moglo je I meni da se desi. Izgledao je kao da mu je vrlo neprijatno I ponovo poce da se samnom zdravi I izvinjava. Mislio sam da je dvadeset dolara, veruj mi druze, mislio sam…Ok, Sasa rekoh, nemajuci izbora. Ok, nevrmaind, zajebi, I ja sam mogao da budem u slicnoj situaciji. Nego srecan put, laku noc, pa ko zna , mozda se I vidimo ponovo u ovom ludom gradu, a onda ces se sigurno setiti ove voznje.
Sigurno da cu se setiti, rece Sasa I suze mu podjose , verovatno ganut mojom dobrotom. Pozdravismo se po ko zna koji put I ja sedoh u taksi I podjoh nazad u Manhatan u nadi da cu zakaciti nekoga I bar u povratku uzeti koju kintu. Na zadnjem sedistu primetih kapu. Da, jadni Sasa, zaboravio je kapu, ima samo dolar u dzepu I verovatno je svratio u onaj bar da vidi ima li koga poznatog ili mozda samo pisa. Okrenuh taksi na Grin stritu I podjoh nazad. Kroz izlog bara videh Sasu kako sedi za barom. Pridjoh drzeci kapu u ruci. Ispred Sase stajao je konjak I celih celcatih pedeset dolara. Nije me primetio. Spustih kapu na onu novcanicu I samo mu kratko rekoh; ovo je tvoje Sasa. Ja brinem za moje dobre musterije. Sasa me je gledao zabezeknuto sa poluotvorenim ustima spremnim za sladunjavi skupi konjak. Nisam ga gledao prezrivo, valjda mi je bio pun ***** svega, svih tih zajebanih musterija I jos jednom se samo nasmesih.
Vozio sam preko Manhatan mosta I razmisljao o ljudima I o tome; sta ih to tera da budu tako zajebani, sopstveni neuspeh, razocaranje, naneseno zlo, nedostatak ljubavi….da ovo poslednje mi je nekako najbolje zvucalo, izgleda da je to dijagnoza, nedostatak ljubavi. Neka sitna prolecna kisica poce da pada I ja ukljucih brisace…….
PS
Cudni su ljudi, uvek im nesto fali, pa cak i kad im jednog dana nista ne fali, opet im fali to sto im nista ne fali....bas cudni. neznam sta vi mislite, sta je razlog ljudskog neraspolozenja, ili ti nesrece..
pozdrav
Dzo
Balada za Mirosinku
Potrosio sam nocas dosta para
pun mi je djoka pica i kafanskih komentara. Ej moja druzino stara, koliko je velika ova bara ? sto me svojom dubinom obara. Obara i odvaja, jerbe mi sve na svetu, lupa me po glavi, srcu i durpetu.
Šta li radi Sveta Majmun, Bane glavca, Mita Cvarak, Slinca, luda Ljubinka; ili ona darodajjka Mirosinka? Osedela jadna radeci u fabrickoj trećoj smeni, I sve su joj nokti polomljeni I od modrica sareni. A ja sam je nekad davno, usred tople letnje noći dok mi je u gacama stajao uspravno ko kolac milovao na terenu fudbalskog tima Borac. Ej, volela je ona takvu trecu smenu!!! Na sred terena i u sred mraka, Prvi put sam se zavlacio nekoj između kraka. Ne zuri , rece; polako, Imamo celo celcato vece….. i noć..
A ja sam zurio, plasio sam se da će neko doc i odneti je na neko drugo mesto, skriveno duboko u toplu noć. Ujutru su nas nasli gole, na onoj tacki sto oznacava centar terena, ja sasvim go a ona samnom pokrivena.
Ej Mirosinka, Mirosinka, volim te sto lako daju i što ne umeju da se prodaju I nagadjaju, pazare ili svadjaju. Voleo sam kasnije mnoge po svetu, u Parizu, u Lijonu, I Marselju, I Dizonu, Amsterdamu I Londonu. Voleo sam ih I zestoko ljubio, a onda sam ih ostavio I kao voz u maglu se izgubio. Nisam im se javio, pa sam ih tako polako; I zaboravio. A tebe DARODAJKO moja, nosim po svetu, i nasmesim se kad se setim, onim setnim osmehom prokletim; kako si ujutru ustajala sa centra fudbalskog terena koga su obelezavali nekom prasinastom kredom, kao metu, sa onim belim velikim krugom na golom durpetu.
Jerbu me nocas uspomene stare, ni alkohol pomogao nije, sve vise sto pijem, sve vise sto locem, secanja nekih dalekih, otvaraju se kapije
Potrosio sam nocas dosta para
pun mi je djoka pica i kafanskih komentara. Ej moja druzino stara, koliko je velika ova bara ? sto me svojom dubinom obara. Obara i odvaja, jerbe mi sve na svetu, lupa me po glavi, srcu i durpetu.
Šta li radi Sveta Majmun, Bane glavca, Mita Cvarak, Slinca, luda Ljubinka; ili ona darodajjka Mirosinka? Osedela jadna radeci u fabrickoj trećoj smeni, I sve su joj nokti polomljeni I od modrica sareni. A ja sam je nekad davno, usred tople letnje noći dok mi je u gacama stajao uspravno ko kolac milovao na terenu fudbalskog tima Borac. Ej, volela je ona takvu trecu smenu!!! Na sred terena i u sred mraka, Prvi put sam se zavlacio nekoj između kraka. Ne zuri , rece; polako, Imamo celo celcato vece….. i noć..
A ja sam zurio, plasio sam se da će neko doc i odneti je na neko drugo mesto, skriveno duboko u toplu noć. Ujutru su nas nasli gole, na onoj tacki sto oznacava centar terena, ja sasvim go a ona samnom pokrivena.
Ej Mirosinka, Mirosinka, volim te sto lako daju i što ne umeju da se prodaju I nagadjaju, pazare ili svadjaju. Voleo sam kasnije mnoge po svetu, u Parizu, u Lijonu, I Marselju, I Dizonu, Amsterdamu I Londonu. Voleo sam ih I zestoko ljubio, a onda sam ih ostavio I kao voz u maglu se izgubio. Nisam im se javio, pa sam ih tako polako; I zaboravio. A tebe DARODAJKO moja, nosim po svetu, i nasmesim se kad se setim, onim setnim osmehom prokletim; kako si ujutru ustajala sa centra fudbalskog terena koga su obelezavali nekom prasinastom kredom, kao metu, sa onim belim velikim krugom na golom durpetu.
Jerbu me nocas uspomene stare, ni alkohol pomogao nije, sve vise sto pijem, sve vise sto locem, secanja nekih dalekih, otvaraju se kapije
Skoro me iznenadio moj skolski drug Bane Glavca. Kako me iznenadio, pa lepo, ne pa lepo kao pa lepo, nego lepo.Vidis napisao mi pismo pa kaze onako seretski i prosto, kao obican covek, nas, iskren. Kaze on; Dzo hvala na divno vece u Paracinu, na knjigu i na razgovor. Sve si lepo zamislio, znam da te kosta, al Bog ti dao , pa i ti dajes. Nema nista bez toga, to je moj druze iz radnicke kolonije pored velike fabrike tako u zivotu. Zelim ti sve najbolje, nek i tebi previsnji pripremi lepe trenutke kao i ti sto uradi nama, obicnim malim ljudima iz jos manjeg grada. Medjutim, posle one sedeljke i muzike i price i promocije koje je licilo na druzenje, ja sam shvatio, da nisam moj druze ziveo ovolike godine badava. Eto, deo sam necije uspomene, necijih lepih dana igranja i neciji sam drug. Dovoljan razlog da se covek rodi i zivi, a ja tebi zahvaljujem za to sto trenutno osecam i sto nemogu jasno da izrazim. Jednostavno drago mi je sto je ovaj zivot takav kakav jeste i sto druzenje postoji, jer sta bi smo bez toga? Ti jes da pises, ponekad bas me i dirnes. Nisi bas veliki majstor, znas kao oni sto im se stampaju knjige i na promociju nemozes da udjes od guzve. Nisi. Da nije Bosko objavio preko radija da dolazis iz Njujorka i da ces svima dati po knjigu i pice besplatno, nebi dosli mozda samo nas pet sest tvojih pravih drugara. Ovi alamani dosli da popiju, vide te i pitaju za neku uslugu,...aj necu vise o tome ali da znas...slusaj jos ovo drugar, nemoj da se vredjas sto ti kazem da nisi neki veliki pisac, osetim ja to, iskren sam bio prema tebi, ali si druze moj, majstor za druzenje. Umes da coveka podignes i da ga napravis vaznim u njegovim sopstvenim ocima, umes, tu ti skidam kapu. A znam ja, obe promocije su ti bile izgovor za druzenje, da nas okupis i da vidis da li su nam srca jos mlada i ponovo spremna za neke vragolije nas velikih i osedelih decaka. Hvala ti dzo na tome uime svih onih koji citaju tvoje price a nikada ti ne posalju ni jednu rec. Tvoj drug Bane Glavca iz staklarsku staru koloniju u paracinu.
Uzdravlje kralju druzenja i drugarstva....
ti jos tu umetnost nisi zaboravio. Ostali jesu, majke mi Radmile.
Uzdravlje kralju druzenja i drugarstva....
ti jos tu umetnost nisi zaboravio. Ostali jesu, majke mi Radmile.
Milorad I ja….
Neznam zasto, ali uvek se secam jednog klinca. Ja sam bio malo stariji, ali on je bio mnogo finiji i kulturniji. Stojim ja isppred fabrike stakla, posao sam da kupim; so, lebac i vecernje novosti i to tacno u podne. A on stoji ispred fabrike, pored nekih crnih dugackih mercedesa.
Ja sam Milorad , rece mi on, moj tata je veliki budza iz Beograda i dosao je da poseti vasu fabriku.
Ja sam Dzo, kazem ja, moj tata bi bio veliki budza da nije na sremskom frontu nagazio na minu.
A kako se to desilo? Ti znaci sada nemas tatu?
Ma imam jednog, ali nije pravi, kazem ja. Ocuh sto cita vecernje novosti i ponekad se zestoko napije.
Moj tata je ministar, kaze on.
Uuuuuu, ***** ti, ministarce, a ja radnicko dete, sa pijanim ocuhom i ocem palim borcem iz rata.
He, he, ali ja, vidis imam dva oca, kazem mu, jer nisam imao cime da se hvalim.
Jeste, kaze on, ali jedan je mrtav, a drugi mrtav pijan i nekulturan.
Jeste, u pravu si, ali taj moj ocuh, lepo svira na harmoniku i lici na Klerk Gebla.
Ako, ali mi imamo vilu u Kosutnjaku. Samo nas troje u celoj celcatoj vili na dva sprata....
U, ***** ti, sta sad da se hvalim…razmisljao sam.
Slusaj, biti sam u tolikoj vili ne valja za srce, olenji se srcani misic, postane trom i prestane da radi jednom kad se najmanje nadas. Ja zivim u onoj velikoj zgradi. Ispod je skola a gore deset stana. Svaki stan samo jedna soba. I veselo je, svi se mi druzimo i nismo sami.
To je radnicka kolonija, kaze on, radnici su prosti, nekulturni i prljavi. bas ti nimalo ne zavidim.
Ali su interesantni. Dodji u nedelju, kad se ne radi pa se cika Bole,cika Zika i mali Jovica napiju, to je Milorade pozoriste, to nema nigde u celom svetu.
Milorad me je gledao i razmisljao.
Slusaj Dzo, kako da dodjem u nedelju kad nas sofer ne radi nedeljom. A ne znam da li bi me mama pustila vozom.To je daleko; 165 kilometra.
Pobegni, Milorade, dodji u nedelju kad je najinteresantnije, pokazacu ti i moju kucku Zoru koju cuvam u supi iza uglja, da je niko ne vidi. Dobila je male psice, sve drhte i svadjau se za sisu.
Doci cu Dzo, doci cu. Pa ce celog celcatog nedeljnog dana da se igramo.
Obecavas?
Obecavam, rece mi Milorad i mi se rukovasmo.
On ostade pored mercedesa da ceka tatu, a ja odoh da kupim so, lebac i vecernje novosti....
Nikad se vise nismo sreli.
Neznam zasto, ali uvek se secam jednog klinca. Ja sam bio malo stariji, ali on je bio mnogo finiji i kulturniji. Stojim ja isppred fabrike stakla, posao sam da kupim; so, lebac i vecernje novosti i to tacno u podne. A on stoji ispred fabrike, pored nekih crnih dugackih mercedesa.
Ja sam Milorad , rece mi on, moj tata je veliki budza iz Beograda i dosao je da poseti vasu fabriku.
Ja sam Dzo, kazem ja, moj tata bi bio veliki budza da nije na sremskom frontu nagazio na minu.
A kako se to desilo? Ti znaci sada nemas tatu?
Ma imam jednog, ali nije pravi, kazem ja. Ocuh sto cita vecernje novosti i ponekad se zestoko napije.
Moj tata je ministar, kaze on.
Uuuuuu, ***** ti, ministarce, a ja radnicko dete, sa pijanim ocuhom i ocem palim borcem iz rata.
He, he, ali ja, vidis imam dva oca, kazem mu, jer nisam imao cime da se hvalim.
Jeste, kaze on, ali jedan je mrtav, a drugi mrtav pijan i nekulturan.
Jeste, u pravu si, ali taj moj ocuh, lepo svira na harmoniku i lici na Klerk Gebla.
Ako, ali mi imamo vilu u Kosutnjaku. Samo nas troje u celoj celcatoj vili na dva sprata....
U, ***** ti, sta sad da se hvalim…razmisljao sam.
Slusaj, biti sam u tolikoj vili ne valja za srce, olenji se srcani misic, postane trom i prestane da radi jednom kad se najmanje nadas. Ja zivim u onoj velikoj zgradi. Ispod je skola a gore deset stana. Svaki stan samo jedna soba. I veselo je, svi se mi druzimo i nismo sami.
To je radnicka kolonija, kaze on, radnici su prosti, nekulturni i prljavi. bas ti nimalo ne zavidim.
Ali su interesantni. Dodji u nedelju, kad se ne radi pa se cika Bole,cika Zika i mali Jovica napiju, to je Milorade pozoriste, to nema nigde u celom svetu.
Milorad me je gledao i razmisljao.
Slusaj Dzo, kako da dodjem u nedelju kad nas sofer ne radi nedeljom. A ne znam da li bi me mama pustila vozom.To je daleko; 165 kilometra.
Pobegni, Milorade, dodji u nedelju kad je najinteresantnije, pokazacu ti i moju kucku Zoru koju cuvam u supi iza uglja, da je niko ne vidi. Dobila je male psice, sve drhte i svadjau se za sisu.
Doci cu Dzo, doci cu. Pa ce celog celcatog nedeljnog dana da se igramo.
Obecavas?
Obecavam, rece mi Milorad i mi se rukovasmo.
On ostade pored mercedesa da ceka tatu, a ja odoh da kupim so, lebac i vecernje novosti....
Nikad se vise nismo sreli.
U Becu, (odlomak iz knjige “secas li se bebe loncar")
.................................................
.................................................
Kasnije kad je ogrejala nebeska foruna najjace sto moze, nasao sam smestaj u nekom studentskom domu koji je leti bio neka vrsta hostela za mlade turiste onbicno, opet studente, koji bas nisu bili punih dzepova love. U jednom takvom hostelu u bleker strase, upoznam Dzonija iz Novog Sada. Dzoni je bio bez posla I tu se svercovao, a ja sam imao neki privremeni posao kod nekog limara cija se radnja nalazila u Fridrih Gase, blizu Zapadne Zeleznicke stanice.
Nisam ni slutio sta taj limar radi. Mislio sam da kao svaki limar, pravi kove za vodu, grobarske kutije za svece I cunkove za peci. Ali taj starac zvani bas kao I ulica mu, Fridrih, pravio je I instalirao oluke za visoke zgrade I limene cunkove za dimnjake, tj odzake.
Ja koji se n isam nikada popeo od osmog sprata, I to liftom, sada sam se sa tim starcem I njegovim pomocnikom Rudijem puzio I guzio po strmim beckim krovovima.
Na jednoj zgradi koja je bila prilicno visoka, trebalo je zameniti limeni cunak koji je izlazio iz zidanog odzaka na tom strmom krovu, I ujedno na samom vrhu zalemiti “pevca” koji je razdvajao vetar I dim I branio betru da smeta onom smrdljivku da izadje iz odzaka.
Kroz jedan otvor na tavanu, izisli smo na krov, noseci alat I te proklete limene cevi.
Starac je ostao da gleda kroz prozor kako mi radimo I da nam preko jednog kanapa dodaje stvari koje nam u toku montiranja budu trebale.
Rudi je isao napred a ja pozadi.
Nemoj da gledas dole, rece on, dok smo se cetvoronoske priblizavali odzaku.
Necu rekoh poslusno, hodajuci na rike I noge kao macka na usijanom beckom krovu.
Kad sam dosao blizu dimnjaka okliznuh se I jedva uspeh da odrzim ravnotezu scepavsi onaj zidani odzak koji je izlazio iz strmog klizavog krova.
Dole video se ceo Bec. Prater se zeleneo pun ringispila, a u daljini zeleni I zlatni krovovi raskosnog dvorca Belvedere, raskosna ulica Marija Hilfe Strase, I bezbroj lepih parkova u kojima je svirala muzika na okruglim dascanim podijumima. Ljudi su sedeli I slusali, vozili se ringispilima, a ja sam na vrhu najvece zgrade zagrlio jedan odzak kao da cu da ga tucam. Koj moj sam dolazio u ovaj grad? Mogu da padnem sa nekog strmog krova I razbijem se kao ***** ili da uzivam u carima ove nekadas kulturne prestonice evrope.
Rudi me je gledao zacudjeno. Hej , her Dzo, pa rekao si da si profesionalni limar I da si se peo I radio na vrh ajfelove kule, a odatle pisao dole na turiste. A sadase ljubis sa tim dimnjakom, sta se desava?
Lagao sam svabo, lagao, trebao mi je poso, I lova, treba nesto da se jede. Cak I u tom becu fini I kulturni ljudi jedu I seru, a ja sam toliko zeleo da se pridruzim toj gomili pozdrljivih seronja. Ali da sam znao da radite po ovako strmim krovovima, nikad se nebih prihvatio ovog posla.
Rudi se smejao iz sveg glasa, Starac kome je glava virela iz onog otvora na krovu nas je gledao zacudjeno neznajuci sta se to desava.
Nista ne brini serbo, ja sam se na prvom krovu usrao od straha a sada posle toliko godina ovog posla, vise se plasim kad hodam ulicom nego po krovovima. Znas na ulici mogu da te udare kola, padne cigla na glavu, budes opljackan, a na krovu sve to nije moguce. Mozes jedino da padnes dole, da se skotrljas, I nista vise. Znas serbo, to je najlaksa smrt. Mnogi ispuste svoju dusu dok padaju na plocnik, I kad tresnu, nista I ne osete. Sta ces bolje od toga.
***** ti, al me ovaj svaba tesi, sve bolje I bolje. Osetih da sam jednog glasnog prdeza napunio gace. Moj posao za danas bio je zavrsen.
Rudi se tresao od smeha lezeci na krovu. Toliko se tresao da je poceo da klizi dole prema olucima na kraju krova. Poceo sam sada da se plasim za njega. Ako dovraga on padne , ko ce ovako uplasenog I usranog da mi pomogne da stignem do one rupe iz koje je majstor Fridrih gvirio kao sufler u nekom nebeskom pozoristu.
Sto neki dan moze da bude zaguljen I opasan, mislio sam grleci onaj odzak I gledajuci dole ljude koji su bezbrizno setali ili sedeli poo parkovima I slusali muziku. U onim praterskim ringispilima zaljubljeni su se ljubili. Niko od njih nije ni slutio da na najvisem beckom krovu, jedan nesrecni auslender, stoji usran grleci jedan dimnjak I uplasen do srzi.
Bac moze biti lep samo kad su ti dzepovi puni, a ne I gace.
To sam tada naucio stajeci na tom strmom krovu uneredjen I uplasen….
Sta sve nisam cinio za ljubav , za to divno osecanje zaljubljenosti. Ostavio sam moj gradic pored reke, moju sestru, majku, ocuha, drugare, prvu ljubav, I otisao u svet da bi se na jednom beckom krovu uneredio. Ej Bebo Loncar, ti to nikad ne bi uradila
za mene, narocito ne ovo poslednje.
................................................
................................................
.................................................
.................................................
Kasnije kad je ogrejala nebeska foruna najjace sto moze, nasao sam smestaj u nekom studentskom domu koji je leti bio neka vrsta hostela za mlade turiste onbicno, opet studente, koji bas nisu bili punih dzepova love. U jednom takvom hostelu u bleker strase, upoznam Dzonija iz Novog Sada. Dzoni je bio bez posla I tu se svercovao, a ja sam imao neki privremeni posao kod nekog limara cija se radnja nalazila u Fridrih Gase, blizu Zapadne Zeleznicke stanice.
Nisam ni slutio sta taj limar radi. Mislio sam da kao svaki limar, pravi kove za vodu, grobarske kutije za svece I cunkove za peci. Ali taj starac zvani bas kao I ulica mu, Fridrih, pravio je I instalirao oluke za visoke zgrade I limene cunkove za dimnjake, tj odzake.
Ja koji se n isam nikada popeo od osmog sprata, I to liftom, sada sam se sa tim starcem I njegovim pomocnikom Rudijem puzio I guzio po strmim beckim krovovima.
Na jednoj zgradi koja je bila prilicno visoka, trebalo je zameniti limeni cunak koji je izlazio iz zidanog odzaka na tom strmom krovu, I ujedno na samom vrhu zalemiti “pevca” koji je razdvajao vetar I dim I branio betru da smeta onom smrdljivku da izadje iz odzaka.
Kroz jedan otvor na tavanu, izisli smo na krov, noseci alat I te proklete limene cevi.
Starac je ostao da gleda kroz prozor kako mi radimo I da nam preko jednog kanapa dodaje stvari koje nam u toku montiranja budu trebale.
Rudi je isao napred a ja pozadi.
Nemoj da gledas dole, rece on, dok smo se cetvoronoske priblizavali odzaku.
Necu rekoh poslusno, hodajuci na rike I noge kao macka na usijanom beckom krovu.
Kad sam dosao blizu dimnjaka okliznuh se I jedva uspeh da odrzim ravnotezu scepavsi onaj zidani odzak koji je izlazio iz strmog klizavog krova.
Dole video se ceo Bec. Prater se zeleneo pun ringispila, a u daljini zeleni I zlatni krovovi raskosnog dvorca Belvedere, raskosna ulica Marija Hilfe Strase, I bezbroj lepih parkova u kojima je svirala muzika na okruglim dascanim podijumima. Ljudi su sedeli I slusali, vozili se ringispilima, a ja sam na vrhu najvece zgrade zagrlio jedan odzak kao da cu da ga tucam. Koj moj sam dolazio u ovaj grad? Mogu da padnem sa nekog strmog krova I razbijem se kao ***** ili da uzivam u carima ove nekadas kulturne prestonice evrope.
Rudi me je gledao zacudjeno. Hej , her Dzo, pa rekao si da si profesionalni limar I da si se peo I radio na vrh ajfelove kule, a odatle pisao dole na turiste. A sadase ljubis sa tim dimnjakom, sta se desava?
Lagao sam svabo, lagao, trebao mi je poso, I lova, treba nesto da se jede. Cak I u tom becu fini I kulturni ljudi jedu I seru, a ja sam toliko zeleo da se pridruzim toj gomili pozdrljivih seronja. Ali da sam znao da radite po ovako strmim krovovima, nikad se nebih prihvatio ovog posla.
Rudi se smejao iz sveg glasa, Starac kome je glava virela iz onog otvora na krovu nas je gledao zacudjeno neznajuci sta se to desava.
Nista ne brini serbo, ja sam se na prvom krovu usrao od straha a sada posle toliko godina ovog posla, vise se plasim kad hodam ulicom nego po krovovima. Znas na ulici mogu da te udare kola, padne cigla na glavu, budes opljackan, a na krovu sve to nije moguce. Mozes jedino da padnes dole, da se skotrljas, I nista vise. Znas serbo, to je najlaksa smrt. Mnogi ispuste svoju dusu dok padaju na plocnik, I kad tresnu, nista I ne osete. Sta ces bolje od toga.
***** ti, al me ovaj svaba tesi, sve bolje I bolje. Osetih da sam jednog glasnog prdeza napunio gace. Moj posao za danas bio je zavrsen.
Rudi se tresao od smeha lezeci na krovu. Toliko se tresao da je poceo da klizi dole prema olucima na kraju krova. Poceo sam sada da se plasim za njega. Ako dovraga on padne , ko ce ovako uplasenog I usranog da mi pomogne da stignem do one rupe iz koje je majstor Fridrih gvirio kao sufler u nekom nebeskom pozoristu.
Sto neki dan moze da bude zaguljen I opasan, mislio sam grleci onaj odzak I gledajuci dole ljude koji su bezbrizno setali ili sedeli poo parkovima I slusali muziku. U onim praterskim ringispilima zaljubljeni su se ljubili. Niko od njih nije ni slutio da na najvisem beckom krovu, jedan nesrecni auslender, stoji usran grleci jedan dimnjak I uplasen do srzi.
Bac moze biti lep samo kad su ti dzepovi puni, a ne I gace.
To sam tada naucio stajeci na tom strmom krovu uneredjen I uplasen….
Sta sve nisam cinio za ljubav , za to divno osecanje zaljubljenosti. Ostavio sam moj gradic pored reke, moju sestru, majku, ocuha, drugare, prvu ljubav, I otisao u svet da bi se na jednom beckom krovu uneredio. Ej Bebo Loncar, ti to nikad ne bi uradila
za mene, narocito ne ovo poslednje.
................................................
................................................
Savrseno ubistvo.
Na dekalb aveniji u bruklinu disala je I ta babuskera Olga. Zgrada u kojoj je stanovala imala jet pet stana I jednu garsonjeru u podrumu. Sa 650 $ penzije nije se moglo nista dobro naci I stara oronula gospodja dokrajcivala je zivot u tom malom neprovetrenom stanu cekajuci poziv sa neba. Ustvari, posle osamdeset I pet godina ljudi se manje boje smrti tako da ona skoro na to nije ni mislila. Mislila je kako da otruje, zakolje ili nekim vracarijama ubije Lajosa Zilahija vlasnika zgrade. Zaista, to je bio cilj te babe. Zivot vise nije nista obecavao sem taj veciti odmor na jednom od bruklinskih groblja, i jos koju godinu groznog mucenja koji dolazi sa nemanjem para I staroscu. Njen muz bi odavno zadavio Lajosa svojim snaznim zidarskim rukama, ali te ruke leze nepomicno ispod lepo podsisane trave u sanduku od jeftinog drveta na groblju Grin World. Bio je to snazan covek ali nije mogao dalje od sezdeset I osme. Tug a je zakacila neka gadna prehlada I u kombinaciji sa jos nekim bolestima zaradjenim po hladnim I prasnjivim gradilistima , jednog jutra se samo nakasljao dok je pio kafu, prdnuo iznenadjen ubrzanim lupanjem srca I pao na pod. Gospodja olaga ga je tako nasala kad se vratila iz samoposluge I bi joj zao jadnog namucenog supruga Gvozdena Zivica. Sahranili su ga sa svim masonskim pocastima I pravilima I jednostavno muza vise nije bilo. Nije bilo ni njegove penzije, ali gospodja dobi po zakonu pola muzevljevih primanja, misleci kako da prezivi. Lajos vlasnik zgrade gledao je da je na svaki nacin strapa u neki dom za ostarele I izlapele osobe pisajuci pisma raznim socijalnim sluzbama za brigu o starcima pa cak I policiji pod izgovorom da gospodja Olga zaboravlja da iskljuci peglu, grejalicu, sporet na gas I time ugrozava zivot ostalih stanara zgrade. Stanovi u ulici de kalb su gledali na svetla manhatna I okolina je pocela naglo da se popravlja. Sada je vlasnik tog pisljivog stana u podrumu mogaop da dobije 1200$ za rentanje a on je uzimao od udovice samo 350. Po nekom starom gradskom zakonu koji nije decenijama menjan i koji je stitio nemocne osobe nije smeo da je izbaci niti znatno poveca kiriju. U zgradi je imao jos dva stara para koji su takodje imali niske kirije, I drcni lajos je verovatno svake nedelje odlazeci u crkvu molio Boga da pozove ove nemocne starce bez para na nebo, pa maker to bilo I u raj, samo da mu oslobode stanove I izda ih za daleko vece pare. Bar 3 hiljadarke vise je mogao da uzne mesecno ali starci su ziveli ne plaseci se smrti I prdeli po zgradi sve glasnije a vrucu vodu pustali da curi po ceo dan kako bi napakostili vlasniku kuce, jer grejanje I vode behu uracunati u kiriju. Medjutim gospodja Olga je resila da ubije Lajosa iz prostog razloga sto je duboko verovala da je u njega se uselio demon kome je cilj da muci slabe I istrosene duse koje su cekale svoj red za put na nebo. Demon je vladao tim pikljavim madjarom , jer on sam niti je mogao da ima lukavstva I energije da onoliko zagorcava zivot svojim bednim ostarelim stanarima.
Svakog dana bi joj priredio neku neprijatnost I baba pomisli da je zasluzio da bude posteno kaznjen a sa njim I njegova zena ana, nerotkinja koja je bila teska oko trista paunda. Ona se nikada nije smejala I uvek je nesto zvakala. Sigurno je nocu kinjila Lajosa zbog njegove nesposobnosti da se oterasi staraca I ne pravi od svoje zgrade staracki dom vec dobar biznis koji bi im omogucavao da bar dva puta idu na neka topla ostrva I suncaju svoje drcne guzice a pored toga imaju vise para za zdranje I alcohol.
Ako ja ne likvidiram njega, on ce mene, ubedila je baba sebe I pravila plan za idealno ubustvo sa predumisljajem. U pocetku je mislila da ga nekada dok nesto popravlja po zgradi pridje sa ledja I lupi ga motkom za bezbol, ali nije mogla da se pouzda u svoje stare ruke koje su drhtale I sem sasusene koze nisu imali ni jedan misic. Tesko je ubiti coveka koji ima samo 40 godina I visok je 2 metra I snazan kao bik. Pored toga ima bujnu kosu koja bi mogla da amortizuje udarac bezbol palice I nekog mnogo jaceg nego sto je bila ona. Sutnuti ga u muda pa posle mu nabiti nokte u oci bila bi dobra osveta, ali ni to nebi bila prava stvar. Baba je bila mala a on visok, pre bi mogla da ga ujede za muda nego da ga sutne u ista, a, iako bi uspelo to sa sutiranjem, tesko da bi sagnutog madjara uspela da pogodi svojim drhtavim prstima u oci. Ne , samo ubistvo I to savrseno ubistvo sa predumisljajem I to dobrim predumisljajem. Zato se ona predomisljala,smisljala, gledala sve kriminalisticke serije na televiziji pa cak pocela da renta Hickokove filmove u nadi da dodje na neku ideju I ostvari svoj pakleni ubilacki plan I san.
U jednom kriminalnom filmu je videla slicnu situaciju. Ubica pravi plan za ubistvo zrtve I da bi plan bio dobar prati zrtvu I analizira svaki njen pokret. U deset ide svakog dana na konjske trke, u dva popodne , posle rucka lezi u mrezi razapetoj u basti I tako dalje. Za to ubica ima svesku I to sve zapisuje da bi konacno napravio plan bez greske I izvrsio egzekuciju jadnika na koga se namerio.
Baba Olga je kupila svesku I pocela da prati dzigljavog madjara koga ni polucorava staica nije mogla a da ne uoci.
Sveska je pocela da se ispunjuje podacima I informacijama skupljanim svakog dana. Ustaje u 6 i cuje se kako pisa u solju. Ide u svoju garazu gde mu je I radionica I tamo radi do 12. Ide da ruca a zatim prati zenu na vezbanje za mrsavljenje. Zena mu je sve deblja I sve snaznija, zapisuje, a zatim brise jer se to nije vazna informacija za ubicu. U pet ide u stan ruskinje Viktorije Zukov I tamo ostaje 45 minuta. Onda ide da pokupi zenu sa fiskulture.
Dovraga ovaj covek zivi jednolican zivot. Ali kog vraga trazi kod ruskinje svakog dana kad mu zena nije tu. Nedeljom I subotom ne svraca, I to je uglavnom jedina razlika u dnevnom rasporedu zivljenja jednog vlasnika zgrade koji je ujedno I hauzmajstor.
Pokusavala je sad gospodja Olga da se seti sta je uradio ubica iz onog filma, posto je prikupio podatke o zrtvi. Nikako nije mogla da se seti. Treba ponovo rentati film, pomisli,ali kako se zaboga zvao taj film? Ah, sva umorna I iscrpljena baba sede na kuhinjsku stolicu I spusti glavu u sake. Tesko je biti ubica. Tezak je to posao narocito u 85 godina. Mislila je ona. Necu ja to moci, neznam ni kako. Nemam ni snage. Ali imam snage da pozovem njegovu zenu I kazem joj gde joj muz ide posto je odveze na vezbe za mrsavljenje, kod ruskinje Viktorije Zukov. Zgodne plavuse svojih dvadeset pet godina koja nikako da nadje neki posao, vec se izlezava kuci I prima posete I socijalnu pomoc.
Halo, rece Olga u telefonsku slisalicu posto ju je uvila nekom kozom , sto je videla u nekom filmu. Halo gospodjo, vas muz svakog dana dok vi radite vezbu da omrsavito to vase glomazno ruzno dupe I trbusinu, takodje radi vezbe sa svojom stanarkom Viktorijom Zukov. Proveri te ako mislite da ja lazem. Ja stanujem u zgradi preko puta i sve vidim sta rade.
Sta rade, zagrme ona debela nakaza sa druge strane telefona.
Rade vezbe, sklekove, I to puno sklekova, prvo on gore, pa ona gore, I to goli…
Gospodja Olga se zastide sebe same. Da li je moguce da mrznja moze da od nje napravi ovakvog idiota. Pogleda sebe u ogledalo I umi se kao da hoce da skine svu mrznju sa lica, ali shvati da joj se mrznja nagomilala u srcu. Njega je tesko oprati vodom.
Sutradan posto je batalila sva ova pripremanja za ubistvo I umorna zadovoljila se cinkarenjem, gospodja olga je spavala posle rucka. Izgleda da je sve to iscrplo I odspavala je malo duze. Probudila su je ambulantna I policiska kola. Otvorila je prozor I pogledala na ulicu. Skupila se citava ulica, Ambulanta , 4 policiskih kola , cak su I vatrogasci dosli. Neko je glasno objasnjavao prolazniku koji je tek naisao; zena ubila muza kad ga zatekla sa ljubavnicom, nekom zgodnom ruskinjom. Prolaznik razrogaci oci I promumla, lepa smrt. Bas divna, bez mucenja. Mozda je umro bas kad mu je bilo najsladje. Rece prolaznik I ode. Gospodja Olga sede za kuhinjski sto.
Nije on zasluzio tako lepu smrt. Trebao je da pati, da plati za sve one godine mucenja koje mi je naneo. A on tako, umro kad mu je bilo najlepse, u zagrljaj lepe ruskinje….nije on zasluzio tako lepu smrt..rzmisljala je gospodja olga zalosna I nesrecna zbog ovakvog kraja.
A onda konacno shvati da ga je upravo ona ubila, ona mu se osvetila, sve je to deo njenog dobro smisljenog ubistva u koji se malo umesao I srecna okolnost I vlasnik zgrade je sigurno u paklu gde idu gresnici koji umru cineci preljubu. Tako mu I treba zakljuci ona sa ponosom I olaksanjem.
Baba mi je to ispricala pre par dana kad sam joj opravljao kadu. Kaze bez frizidera I kuhinje moze, ali bez kade nikako. Voli da se tri puta nedeljno kisni u kadi punoj topple vode I mirisljavih trava. Zao je madjara, ali I on je preterao. Mrzeo je stare ljude iz dna duse, a voldeop mladu zensku, pokvarenjak. Sada ce u paklu imati dosta vremena da razmislja o svim greskama I zlim delima naoprsavljenih na ovoj zemljanoj okrugloj lopti.
Pili smo kafu I visnjovacu I bas se lepo ispricasmo. Nisam znao da I ubice mogu biti prijati za druzenje. Pozdrav svima.
Dzo moler
Na dekalb aveniji u bruklinu disala je I ta babuskera Olga. Zgrada u kojoj je stanovala imala jet pet stana I jednu garsonjeru u podrumu. Sa 650 $ penzije nije se moglo nista dobro naci I stara oronula gospodja dokrajcivala je zivot u tom malom neprovetrenom stanu cekajuci poziv sa neba. Ustvari, posle osamdeset I pet godina ljudi se manje boje smrti tako da ona skoro na to nije ni mislila. Mislila je kako da otruje, zakolje ili nekim vracarijama ubije Lajosa Zilahija vlasnika zgrade. Zaista, to je bio cilj te babe. Zivot vise nije nista obecavao sem taj veciti odmor na jednom od bruklinskih groblja, i jos koju godinu groznog mucenja koji dolazi sa nemanjem para I staroscu. Njen muz bi odavno zadavio Lajosa svojim snaznim zidarskim rukama, ali te ruke leze nepomicno ispod lepo podsisane trave u sanduku od jeftinog drveta na groblju Grin World. Bio je to snazan covek ali nije mogao dalje od sezdeset I osme. Tug a je zakacila neka gadna prehlada I u kombinaciji sa jos nekim bolestima zaradjenim po hladnim I prasnjivim gradilistima , jednog jutra se samo nakasljao dok je pio kafu, prdnuo iznenadjen ubrzanim lupanjem srca I pao na pod. Gospodja olaga ga je tako nasala kad se vratila iz samoposluge I bi joj zao jadnog namucenog supruga Gvozdena Zivica. Sahranili su ga sa svim masonskim pocastima I pravilima I jednostavno muza vise nije bilo. Nije bilo ni njegove penzije, ali gospodja dobi po zakonu pola muzevljevih primanja, misleci kako da prezivi. Lajos vlasnik zgrade gledao je da je na svaki nacin strapa u neki dom za ostarele I izlapele osobe pisajuci pisma raznim socijalnim sluzbama za brigu o starcima pa cak I policiji pod izgovorom da gospodja Olga zaboravlja da iskljuci peglu, grejalicu, sporet na gas I time ugrozava zivot ostalih stanara zgrade. Stanovi u ulici de kalb su gledali na svetla manhatna I okolina je pocela naglo da se popravlja. Sada je vlasnik tog pisljivog stana u podrumu mogaop da dobije 1200$ za rentanje a on je uzimao od udovice samo 350. Po nekom starom gradskom zakonu koji nije decenijama menjan i koji je stitio nemocne osobe nije smeo da je izbaci niti znatno poveca kiriju. U zgradi je imao jos dva stara para koji su takodje imali niske kirije, I drcni lajos je verovatno svake nedelje odlazeci u crkvu molio Boga da pozove ove nemocne starce bez para na nebo, pa maker to bilo I u raj, samo da mu oslobode stanove I izda ih za daleko vece pare. Bar 3 hiljadarke vise je mogao da uzne mesecno ali starci su ziveli ne plaseci se smrti I prdeli po zgradi sve glasnije a vrucu vodu pustali da curi po ceo dan kako bi napakostili vlasniku kuce, jer grejanje I vode behu uracunati u kiriju. Medjutim gospodja Olga je resila da ubije Lajosa iz prostog razloga sto je duboko verovala da je u njega se uselio demon kome je cilj da muci slabe I istrosene duse koje su cekale svoj red za put na nebo. Demon je vladao tim pikljavim madjarom , jer on sam niti je mogao da ima lukavstva I energije da onoliko zagorcava zivot svojim bednim ostarelim stanarima.
Svakog dana bi joj priredio neku neprijatnost I baba pomisli da je zasluzio da bude posteno kaznjen a sa njim I njegova zena ana, nerotkinja koja je bila teska oko trista paunda. Ona se nikada nije smejala I uvek je nesto zvakala. Sigurno je nocu kinjila Lajosa zbog njegove nesposobnosti da se oterasi staraca I ne pravi od svoje zgrade staracki dom vec dobar biznis koji bi im omogucavao da bar dva puta idu na neka topla ostrva I suncaju svoje drcne guzice a pored toga imaju vise para za zdranje I alcohol.
Ako ja ne likvidiram njega, on ce mene, ubedila je baba sebe I pravila plan za idealno ubustvo sa predumisljajem. U pocetku je mislila da ga nekada dok nesto popravlja po zgradi pridje sa ledja I lupi ga motkom za bezbol, ali nije mogla da se pouzda u svoje stare ruke koje su drhtale I sem sasusene koze nisu imali ni jedan misic. Tesko je ubiti coveka koji ima samo 40 godina I visok je 2 metra I snazan kao bik. Pored toga ima bujnu kosu koja bi mogla da amortizuje udarac bezbol palice I nekog mnogo jaceg nego sto je bila ona. Sutnuti ga u muda pa posle mu nabiti nokte u oci bila bi dobra osveta, ali ni to nebi bila prava stvar. Baba je bila mala a on visok, pre bi mogla da ga ujede za muda nego da ga sutne u ista, a, iako bi uspelo to sa sutiranjem, tesko da bi sagnutog madjara uspela da pogodi svojim drhtavim prstima u oci. Ne , samo ubistvo I to savrseno ubistvo sa predumisljajem I to dobrim predumisljajem. Zato se ona predomisljala,smisljala, gledala sve kriminalisticke serije na televiziji pa cak pocela da renta Hickokove filmove u nadi da dodje na neku ideju I ostvari svoj pakleni ubilacki plan I san.
U jednom kriminalnom filmu je videla slicnu situaciju. Ubica pravi plan za ubistvo zrtve I da bi plan bio dobar prati zrtvu I analizira svaki njen pokret. U deset ide svakog dana na konjske trke, u dva popodne , posle rucka lezi u mrezi razapetoj u basti I tako dalje. Za to ubica ima svesku I to sve zapisuje da bi konacno napravio plan bez greske I izvrsio egzekuciju jadnika na koga se namerio.
Baba Olga je kupila svesku I pocela da prati dzigljavog madjara koga ni polucorava staica nije mogla a da ne uoci.
Sveska je pocela da se ispunjuje podacima I informacijama skupljanim svakog dana. Ustaje u 6 i cuje se kako pisa u solju. Ide u svoju garazu gde mu je I radionica I tamo radi do 12. Ide da ruca a zatim prati zenu na vezbanje za mrsavljenje. Zena mu je sve deblja I sve snaznija, zapisuje, a zatim brise jer se to nije vazna informacija za ubicu. U pet ide u stan ruskinje Viktorije Zukov I tamo ostaje 45 minuta. Onda ide da pokupi zenu sa fiskulture.
Dovraga ovaj covek zivi jednolican zivot. Ali kog vraga trazi kod ruskinje svakog dana kad mu zena nije tu. Nedeljom I subotom ne svraca, I to je uglavnom jedina razlika u dnevnom rasporedu zivljenja jednog vlasnika zgrade koji je ujedno I hauzmajstor.
Pokusavala je sad gospodja Olga da se seti sta je uradio ubica iz onog filma, posto je prikupio podatke o zrtvi. Nikako nije mogla da se seti. Treba ponovo rentati film, pomisli,ali kako se zaboga zvao taj film? Ah, sva umorna I iscrpljena baba sede na kuhinjsku stolicu I spusti glavu u sake. Tesko je biti ubica. Tezak je to posao narocito u 85 godina. Mislila je ona. Necu ja to moci, neznam ni kako. Nemam ni snage. Ali imam snage da pozovem njegovu zenu I kazem joj gde joj muz ide posto je odveze na vezbe za mrsavljenje, kod ruskinje Viktorije Zukov. Zgodne plavuse svojih dvadeset pet godina koja nikako da nadje neki posao, vec se izlezava kuci I prima posete I socijalnu pomoc.
Halo, rece Olga u telefonsku slisalicu posto ju je uvila nekom kozom , sto je videla u nekom filmu. Halo gospodjo, vas muz svakog dana dok vi radite vezbu da omrsavito to vase glomazno ruzno dupe I trbusinu, takodje radi vezbe sa svojom stanarkom Viktorijom Zukov. Proveri te ako mislite da ja lazem. Ja stanujem u zgradi preko puta i sve vidim sta rade.
Sta rade, zagrme ona debela nakaza sa druge strane telefona.
Rade vezbe, sklekove, I to puno sklekova, prvo on gore, pa ona gore, I to goli…
Gospodja Olga se zastide sebe same. Da li je moguce da mrznja moze da od nje napravi ovakvog idiota. Pogleda sebe u ogledalo I umi se kao da hoce da skine svu mrznju sa lica, ali shvati da joj se mrznja nagomilala u srcu. Njega je tesko oprati vodom.
Sutradan posto je batalila sva ova pripremanja za ubistvo I umorna zadovoljila se cinkarenjem, gospodja olga je spavala posle rucka. Izgleda da je sve to iscrplo I odspavala je malo duze. Probudila su je ambulantna I policiska kola. Otvorila je prozor I pogledala na ulicu. Skupila se citava ulica, Ambulanta , 4 policiskih kola , cak su I vatrogasci dosli. Neko je glasno objasnjavao prolazniku koji je tek naisao; zena ubila muza kad ga zatekla sa ljubavnicom, nekom zgodnom ruskinjom. Prolaznik razrogaci oci I promumla, lepa smrt. Bas divna, bez mucenja. Mozda je umro bas kad mu je bilo najsladje. Rece prolaznik I ode. Gospodja Olga sede za kuhinjski sto.
Nije on zasluzio tako lepu smrt. Trebao je da pati, da plati za sve one godine mucenja koje mi je naneo. A on tako, umro kad mu je bilo najlepse, u zagrljaj lepe ruskinje….nije on zasluzio tako lepu smrt..rzmisljala je gospodja olga zalosna I nesrecna zbog ovakvog kraja.
A onda konacno shvati da ga je upravo ona ubila, ona mu se osvetila, sve je to deo njenog dobro smisljenog ubistva u koji se malo umesao I srecna okolnost I vlasnik zgrade je sigurno u paklu gde idu gresnici koji umru cineci preljubu. Tako mu I treba zakljuci ona sa ponosom I olaksanjem.
Baba mi je to ispricala pre par dana kad sam joj opravljao kadu. Kaze bez frizidera I kuhinje moze, ali bez kade nikako. Voli da se tri puta nedeljno kisni u kadi punoj topple vode I mirisljavih trava. Zao je madjara, ali I on je preterao. Mrzeo je stare ljude iz dna duse, a voldeop mladu zensku, pokvarenjak. Sada ce u paklu imati dosta vremena da razmislja o svim greskama I zlim delima naoprsavljenih na ovoj zemljanoj okrugloj lopti.
Pili smo kafu I visnjovacu I bas se lepo ispricasmo. Nisam znao da I ubice mogu biti prijati za druzenje. Pozdrav svima.
Dzo moler
Evo jos mesec dva pa jesen stize, beze vrucine i dolaze prosidbe i svadbe. Setih se ja jedne svoje dogodovstine i hajd reko da vam ispricam
Prosidba
Rada frizerka iz Cuprije me je volela kao svog sina. Cesto sam sedeo kod nje u frizerskoj radnji i gledao one žena sa haubama na glavi cudeci se njihovoj upornosti da izdrze to mucenje zvano “trajna andulacija”.
Dzo, vidis li onu zenu u uglu, to je žena presednika opstine, idi i opsuj joj majku. Nista ne brini, ona ništa ne cuje jer hauba zuji, rekla bi mi Rada zeljna malo sale I zabave okruzena zenama ispod haube.
Ja bih otisao do doticne tetke i najmasnije sto sam znao opsovao bi joj majku I ostale rodjake dok bi se ona smeskala i odobravala mi misleci da joj nešto lepo pricam ili mozda cak I recitujem.
Dzo, a sada idi kod one devojka tamo pored vrata, i njoj opsuj nesto onako kako samo ti znas.
Ja bih dosao do nje i gledao je zadivljeno. Lepa, zaista lepa iako pokrivena onom kantom koja bruji. Posmatrao sam je dugo a onda je pitao; hoćeš li da se udas za mene?
Ona me je gledala upitno i smeskala se. Ponovio sam pitanje sve dok nije klimnula glavom u znak odobravanja. Ko zna šta je ona mislila da je pitam I verovatno je zelela da me se oterasi a ja sam bio presrecan sto sam tako stekao verenicu. Ako hocete da znate kazacu vam i kako se zvala; Daliborka Stojsic. Pa ako hocete da mi verujete, verujte.
Da, stvarno tako je bilo. Kasnije ta moja „verenica” postade ni manje ni vise no mis Jugoslavije, udade se za nekog poznatog pevaca pa i sama posta poznata licnost estrade.
I ja sam porastao. Ja, onaj klinja sto je psovao majku ženama u frizernici Mire frizerke iz Cuprije i jednoj najlepsoj devojci u tom gradu i okolini ponudio brak, porastao sam. Brcici mi porasli i gore i dole i otisao sam da ucim zanat u Jagodinu. Tu negde pri kraju tog segertovanja, odem ja sa nekim drustvom na koncert zabavne muzike.
Plejada onih naših zvezdi, Miki Jevremovic, Djordje Marjanovic, Daliborka Stojsic...Sedim u publici i gledam tu lepotu. Ona peva neku pesmu ciji su stihovi isli ovako; „dal se secas davno bese...”. Ja gledam i mislim; kako da se ne secam, secam se lepoto moja i dodje mi da skocim na binu i izljubim je onako istinski, kako mogu samo oni koji nikada istinski ljubili nisu.
Ali nisam imao hrabrosti, kao i obično sto nisam imao kad god mi se neka stvarno svidjala.
I eto tako je to, ona je postala DIVA, onaj klinja iz frizernice postao MOLER, a sto je najvaznije, ona nikada nije doznala da je jednom davno bila zaprosena od jednog decka sa belim kacketom i da je i neznajuci dala saglasnost. Uh sto zivot piše romane, samo se treba secati i neke nikada ne zaboraviti.
Eto toliko o mojoj prosidbi...
Prosidba
Rada frizerka iz Cuprije me je volela kao svog sina. Cesto sam sedeo kod nje u frizerskoj radnji i gledao one žena sa haubama na glavi cudeci se njihovoj upornosti da izdrze to mucenje zvano “trajna andulacija”.
Dzo, vidis li onu zenu u uglu, to je žena presednika opstine, idi i opsuj joj majku. Nista ne brini, ona ništa ne cuje jer hauba zuji, rekla bi mi Rada zeljna malo sale I zabave okruzena zenama ispod haube.
Ja bih otisao do doticne tetke i najmasnije sto sam znao opsovao bi joj majku I ostale rodjake dok bi se ona smeskala i odobravala mi misleci da joj nešto lepo pricam ili mozda cak I recitujem.
Dzo, a sada idi kod one devojka tamo pored vrata, i njoj opsuj nesto onako kako samo ti znas.
Ja bih dosao do nje i gledao je zadivljeno. Lepa, zaista lepa iako pokrivena onom kantom koja bruji. Posmatrao sam je dugo a onda je pitao; hoćeš li da se udas za mene?
Ona me je gledala upitno i smeskala se. Ponovio sam pitanje sve dok nije klimnula glavom u znak odobravanja. Ko zna šta je ona mislila da je pitam I verovatno je zelela da me se oterasi a ja sam bio presrecan sto sam tako stekao verenicu. Ako hocete da znate kazacu vam i kako se zvala; Daliborka Stojsic. Pa ako hocete da mi verujete, verujte.
Da, stvarno tako je bilo. Kasnije ta moja „verenica” postade ni manje ni vise no mis Jugoslavije, udade se za nekog poznatog pevaca pa i sama posta poznata licnost estrade.
I ja sam porastao. Ja, onaj klinja sto je psovao majku ženama u frizernici Mire frizerke iz Cuprije i jednoj najlepsoj devojci u tom gradu i okolini ponudio brak, porastao sam. Brcici mi porasli i gore i dole i otisao sam da ucim zanat u Jagodinu. Tu negde pri kraju tog segertovanja, odem ja sa nekim drustvom na koncert zabavne muzike.
Plejada onih naših zvezdi, Miki Jevremovic, Djordje Marjanovic, Daliborka Stojsic...Sedim u publici i gledam tu lepotu. Ona peva neku pesmu ciji su stihovi isli ovako; „dal se secas davno bese...”. Ja gledam i mislim; kako da se ne secam, secam se lepoto moja i dodje mi da skocim na binu i izljubim je onako istinski, kako mogu samo oni koji nikada istinski ljubili nisu.
Ali nisam imao hrabrosti, kao i obično sto nisam imao kad god mi se neka stvarno svidjala.
I eto tako je to, ona je postala DIVA, onaj klinja iz frizernice postao MOLER, a sto je najvaznije, ona nikada nije doznala da je jednom davno bila zaprosena od jednog decka sa belim kacketom i da je i neznajuci dala saglasnost. Uh sto zivot piše romane, samo se treba secati i neke nikada ne zaboraviti.
Eto toliko o mojoj prosidbi...
he he , davno bese ovo. Possle toga jos dve knjizice su izasle iz stamparije i nasle se u nekim zabitim policama da nikad ne budu procitane. Sto se tice onog lepog prikaza ppromocije, nikad se nisam zahvalio coveku pa evo to cinim sada i napominjem da su bile jos dve promocije na istom mestu i do zore. pisanje je potreba i verujem da svako moze samo kad se oslobodi stega duha i straha...tesko mi je nekada bilo da napisem razglednicu dok sam putovao, obilazio svet kao da sam hteo da vidim na koju sam to i kakvu planetu sleteo. trajalo je to godinama, cini mi se jos uvek traje a onda kad su avanture usahnule nagrnula su neka secanja kojih ne mogu da se oslobodim.
Toliko, pozdrav iz oblacnog i vlaznog njujorka.
Toliko, pozdrav iz oblacnog i vlaznog njujorka.
gost 52128
Iskusan
- Poruka
- 6.693
he he, sta kazes, poljubi mi Njujork. Hocu i to kad se budem sutra penjao na jedan od najvecih mostova. Skoro sam na tom mostu radio u trecu smenu, noc, ja se popeo na vrh onog recnog stuba gde se kablovi sto nose most savijaju i klize oko jednog velikog oslonca svog masnog od ulja i neke mase po kojoj klizi. Noc je bila topla i zvesde su tu visele pored mene i mogao sam rukom da ih dohvatim. Neka gospodja je izasla na terasu ogromnog oblakodera i pusila, jedan tip je kasljao na prozoru a dole ulicama projure po koja policiska kola uz poznat zvuk sirene. Pusacica je otisla a onaj tip prestao da kaslje, negde pred svanuce ali jos mrak. Ja seeo i gledam u zvezde. One iste koje me znaju jos sa paracinske poljane pored fabrike gde bi isto ovako znao da se izvalim i gledam sanjajuci i mastajuci o velikim putovanjima. I dovraga evo me na tim velikim putovanjima i evo me u velikom gradu i sta? Sta sad? Verujte mi dragi moji mladi prijatelji, uvek je lepse kad se masta, kad radoznale decije oci zarone u vasionu i stignu tamo gde ni svemirski brodovi ne mogu, jer ne znaju puteve decije maste. I verujte mi jos ovo; dok ponekad tako na vrhu nekog mosta zurim u nebo zaboravim da sam tu u dalekom gradu vec pomislim da sam tamo na onoj poljani pored fabrike i da sanjam o velikim i dalekim putovanjima pa mi bude tako milo i drago. A onda ponovo one proklete policiske sirene razbiju tisinu i moje misli se rasprste i nestanu zajedno sa mrakom koji se povlaci pred danom koji sa istoka ponovo prelazi okean.
Pa hajd laku noc, vi sad ustajete a ja idem na malo odspavam, sad u pola jedan...
Pa hajd laku noc, vi sad ustajete a ja idem na malo odspavam, sad u pola jedan...
