Покушао сам и поенту да уграбим, не иде ми и ако сам мајстор. Измиче ми поента, није ваљда да је нема. То би онда значило да он и не прича, да само отвара уста да изађу ријечи. Тјескобно им ваљда у устима, па се бију и он мора хтио не хтио да отвори уста и оне саме искоче и разбјеже се ко овце из тора. Није напросто могуће да је тако, или јесте, па ја глуп и незнавен. Не то није опција, биће да је оно прво. Можда је то и нешто друго у ствари то би било треће или можда четврто. То не би једноставно било на добро. Ни његово а све ме стра' ни моје ни наше. Оће ли то забога бити баш то? Ко зна? Да он прилично добро зна шта смије а шта не да каже, па прича о свему осим онога што га питају или очекују да може рећи или отћутати. Па се умјесто онога чувенога судског' брањења ћутањем он брани причом, празном и набацаном. Без почетка и краја, о принципима и доследности, све нешто „трта врта“ па укруг. Док те глава не заболи. И ево откад је слијепи миш саблазнуо слободни свијет опет, сад са короном, некад као крвопија, намножили се и такви говорници. Сами себи реплицирају, одговарају сами себи на оптужбе које су сами себи изрекли. Обећавају опет сами себи да ће сами себе на одговорност позвати и ту је крај приче. Заиста јесте доста ми је више нашао сам шлем и одо'кући. Ма кући сам него одо 'да спавам. Што је доста доста је, не могу више. Е моји рођаци, није свијет што је био, постао је другачији и луђи, све ће више и више. Пробајте са чашом бијелог вина и угашеним радијом одврнутим до даске, да ухватите неки Тибетански зен. Ако и не успијете, лакше ћете заспати.
Poslednja izmena:
