-
- Popularno:
- Шта најчешће наручујете у кафићу?
- Javne uvrede blokaderima
- Kako to da je Srbija jedina zemlja na...
- Sta je bre ovo?
- Paralela između astrologije i religije
- Muslimani i hindusi- kulturna...
- Vezivanje 🫦
- Odmazda zbog odbijanja saradnje s...
- Зашто Вучић говори о грађанском рату?
- Prvi čovek Rosatoma zadužen za Srbiju:...
Espanol
Poznat
- Poruka
- 8.305
Drži se ti ipak knjige!iluzionista:Nekada davno, u neka mnogo tisa vremena, zivljahu cudna stvorenja: ni trolovi, ni patuljci, ni ljudi, ni zivotinje. Lokalno stanovnistvo u ruralnim ravnicama Engleske, nazivalo ih je nouzbegs (nose bags), ponajvise zbog vrecastog oblika, njihovih dugackih, visecih noseva... Ne zna se kako su dosli tamo. Neki kazu da su pali sa meseca, drugi kazu da ih je poslao djavo, a neki tvrde da su oni veoma slicni ljudima.
Bez obzira na sve, nouzbegsi su poceli da se polako uklapaju u zivot malih varosica i ljudi su se polako navikli na njih.Medjutim, tada su se nouzbegsi toliko prilagodili obicajima lokalaca, da su poceli da kradu, lazu i da se tuku. Dok, do tada, nijedan ljudski zakon nije vazio za njih, tada su poceli da primenjuju sve teze i teze kazne nad njima.
Tako je i dosao dan kada je mali Gi-Lon-Go trebao biti obesen, kao prvi nouzbeg koji je i zvanicno osudjen zbog kradje. Taj dan je bio suncan od samog jutra, ali onog trenutka kada su stavili omcu oko vrata Gi-Lon-Goa, nebo se zamraci i poce grmeti i sevati iz sveg glasa. Jedan prolaznik je tada zapisao: "Mnogi su se zakleli da su culi, u fijucima vetra, kako neko vice 'Neeee!!!'" I uistinu, kada je Gi-Lon-Go obesen, istog trenutka je zasijala munja, pogodivsi uze i oslobodivsi malog nouzbega. Lokalno stanovnistvo se naslo u cudu i vikalo "Djavolja posla, djavolja posla, nouzbegsi van iz Engleske!!!" Lokalne vlasti, poucene ovim dogadjajem, odlucile se da ih proteraju iz zemlje.
Tada su nouzbegsi otisli na sever, u Irsku, promenili ime u leprikoni i zauvek ostali u losim odnosima sa englezima... Zato anglosaksonci, leprikone najcesce predstavljaju kao zla stvorenja, kao sto leprikoni prikazuju anglosaksonce kao gomilu neartikulisanih idiota.
Ovo mi je palo napamet malopre kad sam pokusao da ucim.Znaci, evo dokaza da je ucenje stetno za zdravlje.
:wink: Sta kazete na pricicu?
I
iluzionista
Gost
Espanol:Drži se ti ipak knjige!iluzionista:Nekada davno, u neka mnogo tisa vremena, zivljahu cudna stvorenja: ni trolovi, ni patuljci, ni ljudi, ni zivotinje. Lokalno stanovnistvo u ruralnim ravnicama Engleske, nazivalo ih je nouzbegs (nose bags), ponajvise zbog vrecastog oblika, njihovih dugackih, visecih noseva... Ne zna se kako su dosli tamo. Neki kazu da su pali sa meseca, drugi kazu da ih je poslao djavo, a neki tvrde da su oni veoma slicni ljudima.
Bez obzira na sve, nouzbegsi su poceli da se polako uklapaju u zivot malih varosica i ljudi su se polako navikli na njih.Medjutim, tada su se nouzbegsi toliko prilagodili obicajima lokalaca, da su poceli da kradu, lazu i da se tuku. Dok, do tada, nijedan ljudski zakon nije vazio za njih, tada su poceli da primenjuju sve teze i teze kazne nad njima.
Tako je i dosao dan kada je mali Gi-Lon-Go trebao biti obesen, kao prvi nouzbeg koji je i zvanicno osudjen zbog kradje. Taj dan je bio suncan od samog jutra, ali onog trenutka kada su stavili omcu oko vrata Gi-Lon-Goa, nebo se zamraci i poce grmeti i sevati iz sveg glasa. Jedan prolaznik je tada zapisao: "Mnogi su se zakleli da su culi, u fijucima vetra, kako neko vice 'Neeee!!!'" I uistinu, kada je Gi-Lon-Go obesen, istog trenutka je zasijala munja, pogodivsi uze i oslobodivsi malog nouzbega. Lokalno stanovnistvo se naslo u cudu i vikalo "Djavolja posla, djavolja posla, nouzbegsi van iz Engleske!!!" Lokalne vlasti, poucene ovim dogadjajem, odlucile se da ih proteraju iz zemlje.
Tada su nouzbegsi otisli na sever, u Irsku, promenili ime u leprikoni i zauvek ostali u losim odnosima sa englezima... Zato anglosaksonci, leprikone najcesce predstavljaju kao zla stvorenja, kao sto leprikoni prikazuju anglosaksonce kao gomilu neartikulisanih idiota.
Ovo mi je palo napamet malopre kad sam pokusao da ucim.
E, napokon losa kritika. Bravo. Jedva sam cekao.
Hvala, mali zli covece, to mi je bilo potrebno. Sad
si me inspirisao za jos jednu pricu, ali sam previse
pospan... Tako da ce to biti sutra ili neki drugi put.
Hvala na komentarima i pozdrav svima
od vaseg dobrog starog komsije, ne Spajderemena, vec Iluzioniste. 8)
I
iluzionista
Gost
sunrise:
Tacno.
I qq i riq... A to me podseti na jednu pesmu:
"Imao sam strasnog petla..." 8)
I
iluzionista
Gost
Dragi moji forumasi, evo mene opet. Ali ne nekim lepim povodom, kao prosli put... Ovaj put sam tuzan... 
Sledeca prica je istinita...
Njoj
Crne svetiljke tmurnog depresivnog grada, iz ko zna kog razloga nazvanog Beogradom, samo delimicno su razgrtale tamni pokrivac nocnog vazduha. Mnogi su ovu noc proveli placuci za nekim... Mnogi prozori su veceras bili zatamnjeni. Mnoga izmorena tela lezase u mraku jecajuci i uzdisuci za onim sto je moglo biti, ali nije bilo. Tako sam i ja tugovao za njom. Njom koja bi mi trebala biti drugarica i koja mene gleda samo kao druga. Ali ja je volim. I to je istina. Patim u samoci i u tmini, pokusavam da se izvucem iz tog jecajima i tugom... Ali ne ide. Jos uvek mislim na nju. Jos uvek gledam u tminu noci prljavog pokvarenog grada... Jako tiho prolaze sati... Kao godine... I cini mi se da je gotovo... Gotovo sa nama, sa mnom, sa zivotom... Polako padam u san i zaboravljam... Zaboravljam, ali samo na par sati. Uskoro ce novo jutro i opet cu se secati nje, nasih dodira i nekadasnjih poljubaca... Kao da su prosle godine secam se kad smo bili zajedno. Bili su to neki od najsrecnijih dana u zivotu... I dodje mi da budem sebican. Da zaboravim na njene probleme, strahove, sumnje, osecanja... Dodje mi da prekine sve to. Ali ne mogu. Volim je. Zelim je pored sebe. I ne mogu vise... Ali, ipak... Reci cu joj sve. Bice mi mnogo lakse kad svega nestane. Ne mogu vise da je gledam, a da je nemam. Onda necu vise ni da je imam. Reci cu zbogom i sve ce biti mnogo tise nego sto je sada. Zaboravicu... I nece vise boleti...
Sledeca prica je istinita...Njoj
Crne svetiljke tmurnog depresivnog grada, iz ko zna kog razloga nazvanog Beogradom, samo delimicno su razgrtale tamni pokrivac nocnog vazduha. Mnogi su ovu noc proveli placuci za nekim... Mnogi prozori su veceras bili zatamnjeni. Mnoga izmorena tela lezase u mraku jecajuci i uzdisuci za onim sto je moglo biti, ali nije bilo. Tako sam i ja tugovao za njom. Njom koja bi mi trebala biti drugarica i koja mene gleda samo kao druga. Ali ja je volim. I to je istina. Patim u samoci i u tmini, pokusavam da se izvucem iz tog jecajima i tugom... Ali ne ide. Jos uvek mislim na nju. Jos uvek gledam u tminu noci prljavog pokvarenog grada... Jako tiho prolaze sati... Kao godine... I cini mi se da je gotovo... Gotovo sa nama, sa mnom, sa zivotom... Polako padam u san i zaboravljam... Zaboravljam, ali samo na par sati. Uskoro ce novo jutro i opet cu se secati nje, nasih dodira i nekadasnjih poljubaca... Kao da su prosle godine secam se kad smo bili zajedno. Bili su to neki od najsrecnijih dana u zivotu... I dodje mi da budem sebican. Da zaboravim na njene probleme, strahove, sumnje, osecanja... Dodje mi da prekine sve to. Ali ne mogu. Volim je. Zelim je pored sebe. I ne mogu vise... Ali, ipak... Reci cu joj sve. Bice mi mnogo lakse kad svega nestane. Ne mogu vise da je gledam, a da je nemam. Onda necu vise ni da je imam. Reci cu zbogom i sve ce biti mnogo tise nego sto je sada. Zaboravicu... I nece vise boleti...
I
iluzionista
Gost
Evo mene opet... Ovu pricu prenosim u originalnom obliku. Nije zavrsena... Ceka neke sretnije dane kad budem imao vremena... Samo me zanimaju misljenja i kritike. A o kraju... Ma necu da vam kazem... Imam ideju. Znaci kao u spanskim serijama - ovo je prvi deo, kad zavrsim drugi, postujem drugi... Mada, da li ce drugi deo biti i kraj? Ne znam... Videcemo...
Crvena gitara
Dejan je ziveo u jednoj od visokih belih zgrada, istoj kao i ostalih dvadeset
belih zgrada oko nje. Uvek je smatrao da je njegov kraj dosadan. Kad god bi
pogledao kroz prozor, video bi, gle iznenadjenja, belu zgradu... Samo jedan
blok dalje bio je kraj sa crvenim zgradama... Dvadeset istovetnih crvenih
zgrada...
- "Dosadno", uvek je mislio kad je prolazio kroz taj kraj.
Kad je bio klinac, uvek je zamisljao da su ove zgrade zapravo pecurke: red
belih, red crvenih, red belih, red crvenih... U monotoniji tih zgrada samo su
strcali mali trzni centar izmedju dva reda tih belih dosada i poneka
prodavnica ili kiosk... Ono sto je Dejanu najcesce padalo u oci, vracajuci se
iz skole, bio je bas taj trzni centar... 3 kafica i nekoliko prodavnica sa
odecom bilo je dovoljno da zaokupi njegovu paznju... Stajao bi dugo pred
izlozima i posmatrao sta se izmenilo od kad je zadnji put prolazio pored.
Prolazile su godine, neke dobre, neke lose, a neke katastrofalne, a trzni
centar je jos uvek stajao tu... U medjuvremenu je nadgradjen jos jedan
sprat... Medjutim, to nije donelo nista novo. Iste stare prodavnice plus jos
nekoliko veoma slicnih njima... Ali Dejan vise nije provodio vreme pred
izlozima. Pre nekoliko dana je napunio 16 godina... Isao je u jednu dosadnu
gimnaziju, slicnu mnogim istovetnim gimnazijama u gradu... I vise ga nije
interesovalo sarenilo izloga, ni nova kolekcija poznate modne kuce, ni patike
poznatog svetskog proizvodjaca... Vec nekoliko godina njegovu paznju je
zaokupljao kafic simbolicnog naziva "rock kafe". Sedeo bi sa drustvom
ispijajuci pivo i komentarisuci devojke koje bi prolazile.
Bas to mesto bilo je zasluzno za njegov muzicki ukus... Voleo je rok. Hranio
se zvukom elektricne gitare i melodicnim ritmovima basa. Rok je bio njegov
zivot... Vec dve godine je svirao gitaru. Pozajmio je od brata od tetke, koji
je tada bio u vojsci, staru akusticnu gitaru na kojoj je, nekad davno, svirao
njegov teca. Ucio je da svira stare hitove nekih davnih, mnogo veselijih
vremena. Kad je poceo da svira, niko nije uspevao ista da prepozna. Medjutim,
sada su stare poznate melodije polako pocele da dobijaju svoj pravi oblik.
Provodio je mnogo vremena vezbajuci... Pa i nekoliko sati dnevno mu nije bilo
dovoljno...
Uglavnom je svirao za svoju dusu. Retko bi, na ponekoj zurci, odsvirao par
popularnih pesmica, zadobio paznju nekoliko lepih devojaka i razgalio
polupijano drustvo. Ali, nikako mu se nije pruzila prilika da svira u
bendu... Naime, nekoliko njegovih drugara je vec osnovalo bend. Svirali su
nekakav punk-rock, pretvarali melodije u antimelodije, unistavali pojacala
gradskih studija. Njega to nije interesovalo, on je hteo da osnuje svoj bend.
Zeleo je da svira svoje stvari. Samo jedna stvar ga je odvajala od tog sna:
Nije imao elektricnu gitaru. Vec duze vreme je pregledavao internet stranice
poznatih proizvodjaca. Znao je sve modele za ovu i prethodnu godinu... Veoma
cesto je provodio vreme u prodavnicama muzicke opreme, razgledajuci i
isprobavajuci gitare i pojacala. Soba mu je bila prelepljena slikama
popularnih elektricnih gitara. Sa zidova sobe visili su isecci iz popularnih
gitarskih casopisa... Gibson SG, Fender Stratocaster, Ibanez, Kramer... Sve
poznate i polu poznate marke... Jedini izuzetak je bio zid iznad njegovog
radnog stola na kome je stajao poster Dzimi Hendriksa.
Sedeo bi tako okruzen svim tim slikama, zamisljajuci kako njegova akustara
proizvodi, onaj zestok, tezak i distorziran zvuk... Ali, to je bio san. Koji
je delovao da nikad nece biti ostvaren.
A o kraju... Ma necu da vam kazem... Imam ideju. Znaci kao u spanskim serijama - ovo je prvi deo, kad zavrsim drugi, postujem drugi... Mada, da li ce drugi deo biti i kraj? Ne znam... Videcemo...Crvena gitara
Dejan je ziveo u jednoj od visokih belih zgrada, istoj kao i ostalih dvadeset
belih zgrada oko nje. Uvek je smatrao da je njegov kraj dosadan. Kad god bi
pogledao kroz prozor, video bi, gle iznenadjenja, belu zgradu... Samo jedan
blok dalje bio je kraj sa crvenim zgradama... Dvadeset istovetnih crvenih
zgrada...
- "Dosadno", uvek je mislio kad je prolazio kroz taj kraj.
Kad je bio klinac, uvek je zamisljao da su ove zgrade zapravo pecurke: red
belih, red crvenih, red belih, red crvenih... U monotoniji tih zgrada samo su
strcali mali trzni centar izmedju dva reda tih belih dosada i poneka
prodavnica ili kiosk... Ono sto je Dejanu najcesce padalo u oci, vracajuci se
iz skole, bio je bas taj trzni centar... 3 kafica i nekoliko prodavnica sa
odecom bilo je dovoljno da zaokupi njegovu paznju... Stajao bi dugo pred
izlozima i posmatrao sta se izmenilo od kad je zadnji put prolazio pored.
Prolazile su godine, neke dobre, neke lose, a neke katastrofalne, a trzni
centar je jos uvek stajao tu... U medjuvremenu je nadgradjen jos jedan
sprat... Medjutim, to nije donelo nista novo. Iste stare prodavnice plus jos
nekoliko veoma slicnih njima... Ali Dejan vise nije provodio vreme pred
izlozima. Pre nekoliko dana je napunio 16 godina... Isao je u jednu dosadnu
gimnaziju, slicnu mnogim istovetnim gimnazijama u gradu... I vise ga nije
interesovalo sarenilo izloga, ni nova kolekcija poznate modne kuce, ni patike
poznatog svetskog proizvodjaca... Vec nekoliko godina njegovu paznju je
zaokupljao kafic simbolicnog naziva "rock kafe". Sedeo bi sa drustvom
ispijajuci pivo i komentarisuci devojke koje bi prolazile.
Bas to mesto bilo je zasluzno za njegov muzicki ukus... Voleo je rok. Hranio
se zvukom elektricne gitare i melodicnim ritmovima basa. Rok je bio njegov
zivot... Vec dve godine je svirao gitaru. Pozajmio je od brata od tetke, koji
je tada bio u vojsci, staru akusticnu gitaru na kojoj je, nekad davno, svirao
njegov teca. Ucio je da svira stare hitove nekih davnih, mnogo veselijih
vremena. Kad je poceo da svira, niko nije uspevao ista da prepozna. Medjutim,
sada su stare poznate melodije polako pocele da dobijaju svoj pravi oblik.
Provodio je mnogo vremena vezbajuci... Pa i nekoliko sati dnevno mu nije bilo
dovoljno...
Uglavnom je svirao za svoju dusu. Retko bi, na ponekoj zurci, odsvirao par
popularnih pesmica, zadobio paznju nekoliko lepih devojaka i razgalio
polupijano drustvo. Ali, nikako mu se nije pruzila prilika da svira u
bendu... Naime, nekoliko njegovih drugara je vec osnovalo bend. Svirali su
nekakav punk-rock, pretvarali melodije u antimelodije, unistavali pojacala
gradskih studija. Njega to nije interesovalo, on je hteo da osnuje svoj bend.
Zeleo je da svira svoje stvari. Samo jedna stvar ga je odvajala od tog sna:
Nije imao elektricnu gitaru. Vec duze vreme je pregledavao internet stranice
poznatih proizvodjaca. Znao je sve modele za ovu i prethodnu godinu... Veoma
cesto je provodio vreme u prodavnicama muzicke opreme, razgledajuci i
isprobavajuci gitare i pojacala. Soba mu je bila prelepljena slikama
popularnih elektricnih gitara. Sa zidova sobe visili su isecci iz popularnih
gitarskih casopisa... Gibson SG, Fender Stratocaster, Ibanez, Kramer... Sve
poznate i polu poznate marke... Jedini izuzetak je bio zid iznad njegovog
radnog stola na kome je stajao poster Dzimi Hendriksa.
Sedeo bi tako okruzen svim tim slikama, zamisljajuci kako njegova akustara
proizvodi, onaj zestok, tezak i distorziran zvuk... Ali, to je bio san. Koji
je delovao da nikad nece biti ostvaren.
I
iluzionista
Gost
Pozdrav BHC, bice uskoro nastavak Crvene Gitare, samo da prodje ispitni rok.
I
iluzionista
Gost
A, sada moj pokusaj pisanja horor price... Sve komentare na PP... Hocu da cujem kritike... Promenicu je koliko god to bude bilo moguce... Ovo mi je prva prica tog zanra... Zato molim vas za feedback. PP 
Mrak
Da li se plašite mraka? Sramota vas je da kažete? Verujte, niste jedini... U Srbiji postoji mnogo ljudi koji ga se plaše... Neko bi rekao: Samo bebe se plaše mraka... No taj neko nije ni svestan koliko greši...Lako je ismejavati nečiji strah, ali verujte i vi bi ga imali... Imali bi ga sigurno... Da ste imali prilike da provedete noć u jednom od malih sela na jugu Šumadije... Lako je gradskoj deci... Oni su odrastali uz ulične svetiljke, televizore, veštačka svetla grada... Mada i među njima ima onih koji se boje mraka, taj strah je mnogo manje opravdan... Nema razloga za njim... Sem ako u mladosti nisu preživeli neke stvarno mučne događaje kojima je kumovao mrak...
Dakle, to je bilo jedne noći u aprilu... Vozio sam se Petrovačkim krajem, prolazio zaseocima.... Nigde nije bilo svetla... S leve strane - njiva... S desne strane - njiva... Sve je bilo sablasno tiho... Samo dugacka svetla farova mog Juga polako su osvetljavali mali deo puta... Mrzeo sam da vozim nocu... Pogotovo po ovom kraju... Ako je vudu najmračnija i najtajanstvenija stvar u Americi, u Srbiji je to Vlaška Magija... Vlaška Magija... Priče o neverovatnim i tajanstvenim događajima iz kraja, o crnoj magiji, demonima koji vladaju noću i vampirima... Sve mi se trenutno čine mogućim... Kao da je sam Drakula odredio ova mala Šumadijska sela za svoje stanište...
Nikad nisam imao strah od mraka... Štaviše voleo sam mrak... Živeo sam noću... Ali ta noć nije bila ovako sablasna... Moje noći su bile gradske noći... Noći uličnih svetiljaka... Obožavao sam taj polumrak... Često sam se pitao zašto me mrak tako privlači... Voleo sam da dočekam jutro, samo tiho sedeći u polumraku i maštajući... Ali, sada mi se činilo kao da me je taj gradski ”mrak” obmanuo... Ovo je bio pravi mrak... Nigde žive duše... Nigde ni zračak svetla...
U kolima je bivalo sve neugodnije i neugodnije... Morao sam da pustim radio... Ali ni to nije pomoglo... Osećao sam neku neugodnu strepnju, kao da mi je neko iza ledja, na zadnjem sedištu već razdrndanog Juga... Stalno sam se okretao... Ali, nikoga nije bilo... U retrovizoru bi mi se ponekad učinilo da vidim nešto da se kreće... Sprema se da skoči na mene... Jeza... Tiha jeza ovladala je mojim telom...
Molio sam se samo da naiđu neka druga kola... Da ne vozim sam po ovome kraju... Ali, njima ni traga ni glasa... Ipak sam bivao malo spokojniji... Znao sam da se približavam selu u koje sam i krenuo... Isključio sam radio, pustio moju omiljenu kasetu i počeo duboko da dišem... Uzdahnuo sam par puta i nekako se smirio... Prizor je još uvek bio sablasan... Kraj je bio tako pust... Gledao sam u onaj mali deo puta kojeg su osvetljavala svetla... To je bio jedini način da se bar malo opustim...
Ali u jednom trenutku me prenu neki sablasan zvuk, poput žene koja vrišti... Neverovatno, zar u ovo doba ima ljudi ovde... – pomislio sam... Pokušavajući da nađem logično objašnjenje za ovo... Vrisak se opet začu, ali ovaj put je bio glasniji... Približavao sam mu se... Ili se on meni približavao... Naježio sam se... Poželeo sam jednostavno da se okrenem i pobegnem... Da se vratim kući. Lepo mi je rekla baba ne putuj noću po kraju... Bolje da putuješ danju... Noću krajem vlada zlo... Ali, ja sam bio jako vezan za strica... Zato sam i pohitao u to malo Šumadijsko selo... Hteo sam da im pomognem oko sahrane i svih tih stvari...
Aaaaarguuiu, čulo se iz daljine... Daljine koja se sve više približavala... Aaaaarguuuiu... Vozio sam i dalje, iako sam drhtao od straha... Aaaaarguuuiu! Aaaarguiuuuu! Yvuci su bili sve jači... Dodao sam gas i požurio da što pre stignem... Put nije bio toliko ravan koliko sam ga pamtio... Raskrsnica.... Skretanje za selo.. Napokon.. No, čim sam zašao za raskrnicu video sam veliki broj ljudi u svojim pidžama koji se, zatvorenih očiju mole jednoj kreaturi... Stvorenje se okrenulo i snažno me pogledalo svojim velikim crvenim očima... Sledio sam se... Telo bika, noge jarca, umesto šapa, nešto nalik na ljudske šake samo sa mnogo većim, jačim kandžama... Zlo mu se ocrtavalo na licu....
Nocu krajem zlo vlada – setio sam se bakutinh reči... Ne idi krajem noću...
Pitao sam se: da nije to to zlo... U stvari samo to sam i mogao da uradim.... Sledio sam se... Nisam mogao da se pomerim... Odjedamput, ceo kraj je obasjalo snažno svetlo. Postajalo je sve jače i jače... I dalje nisam mogao ni da se pokrenem... Uskoro, svetlo je bilo jedino što sam video... Pomislio sam da slepim... Hteo da sam pošto-poto da vrisnem iz sveg glasa... Možda bi me čuo neko od onih ljudi... Ali bez vajde... Učinilo mi se kao da sanjam... Polako su mi se sklapale oči... Belo svetlo je ubrzo zamenila crnina... Čini mi se kao da sam tada pao u nesvest...
Ne znam koliko je prošlo pre nego što sam se probudio... Sanjao sam tu čudnu kreaturu... Najčudnije snove... Sanjao sam užasan bol dok svoje ogromne kandže uranja u moj stomak, izvlačeći krvavu džigericu.... Otvorio je svoja ogromna usta puna oštrih ogromnih zuba i, poput psa, je rastrgao... Stresao sam se u snu... Šok i bol su bili toliki da sam se probudio... Nalazio sam se u nekoj, očigledno napuštenoj kolibi.... Zidovi su bili prekriveni već zgrusnutom, tamno braon krvlju... Usmrdeli ostaci iznutrica visili su na kukama za sušenje mesa... Zamalo da povraćam od prizora... No, bio sam vezan... Nisam mogao da se pomerim....
“Probudio se”, čuo se glas iz drugog ugla sobe, koji nisam mogao da vidim… Nisam mogao da dignem glavu…. Ubrzo video sam kako mi se senke priblizavaju… To su bili ljudi u pidžamama…. Njihove oči… Njihove oči su bile prazne… Bele…. Izokrenute… Mrmljali su neke čudne reči… Na to začu se opet onaj jezivi zvuk “Arguiiiiuuu”….
”Da gospodaru….”, rekao je neko…. Potom sam čuo teške korake… Iznad sebe sam video staricu užasno ozbiljnih crta lica sa jasno ocrtanim zlom na licu… Njene oči nisu bile bele, one su se crvenile… I pod ovim polusvetlom odavale još grozniji utisak… U ruci je držala kokošku koja je drhtala od straha… Stresao sam se…
“Šta će sad sa tom kokoškom?”, pomislio sam u strahu… Starica je potom postavila kokošku iznad moje glave… Jednom rukom ju je uhvatila za šiju, a drugom za truplo… I ona je mrmljala one čudne reči… Ali činilo mi se da je to zvučalo drugačije… Tama… Ugasilo se svetlo… “Grroagh”, čulo se… Oči onih ljudi su počele da svetle crvenom bojom. I to je bilo jedino svetlo u prostoriji… Starica je držala u ruci raskomadanu kokošku u jednoj ruci je stajala otkinuta glava koja se koprcala iz koje je virilo nešto poput creva… U drugoj je držala truplo… To je bilo poslednje što sam video… Krv mi je kapala u oko… Naježio sam se…. Nisam mogao da se pomerim… Samo miris sveže krvi… Starica je i dalje mrmljala nešto… Učinilo mi se kao da mi gori celo telo… Miris gareži se mešao sa već pomenutim mirisom krvi…
“Aaaaa”, vikao sam… Bez ikakve nade da će me neko čuti… Ali bar sam mogao da vičem… Opet sam progledao… Predamnom je bilo ono stvorenje… Svojim ogromnim zubima kretalo mi je prema glavi… Video sam kako mi polako prilazi… U jednom trenutku Osetio sam Užasan bol u vratu… Video sam grozne krvave, žute zube kako me žderu… Ubrzo je ponovo zavladala tama… Krv se slivala prostorijom za koju niko živi nije znao… Ljudi su čučnuli i pohlepno lizali krv sa poda… Njihov gospodar je trgao mrtvo telo na stolu… Do jutra nije ostalo ni traga… Moji organi su visli na kukama za sušenje mesa… Zimnica zla…
Bakuta se okretala pa dvorištu… “Šta misliš zašto ga nema?”, upitala ju je tetka… “Kad me nije slušao.”, rekla je plačuči, “lepo sam mu rekla da ovde vlada zlo…” Zlo je i vladalo dugo posle toga… Mnogi ljudi su nestajali u mrklom mraku… A zlo je ostalo prikriveno… Zlo… Ono je tu uvek… Iza nas, ispred nas, pored nas, u nama… I moramo ga se čuvati….
Jer vam sad jasno da treba da se plašite mraka! Mrak je kolevka zla! Mrak nagriza naša tela svojim oštrim zubima, nanošećima gotovo neprimetne bolove… Sve dok nas ne pojede… Ali to nije mrak, to je zlo… Zlo…
PP Mrak
Da li se plašite mraka? Sramota vas je da kažete? Verujte, niste jedini... U Srbiji postoji mnogo ljudi koji ga se plaše... Neko bi rekao: Samo bebe se plaše mraka... No taj neko nije ni svestan koliko greši...Lako je ismejavati nečiji strah, ali verujte i vi bi ga imali... Imali bi ga sigurno... Da ste imali prilike da provedete noć u jednom od malih sela na jugu Šumadije... Lako je gradskoj deci... Oni su odrastali uz ulične svetiljke, televizore, veštačka svetla grada... Mada i među njima ima onih koji se boje mraka, taj strah je mnogo manje opravdan... Nema razloga za njim... Sem ako u mladosti nisu preživeli neke stvarno mučne događaje kojima je kumovao mrak...
Dakle, to je bilo jedne noći u aprilu... Vozio sam se Petrovačkim krajem, prolazio zaseocima.... Nigde nije bilo svetla... S leve strane - njiva... S desne strane - njiva... Sve je bilo sablasno tiho... Samo dugacka svetla farova mog Juga polako su osvetljavali mali deo puta... Mrzeo sam da vozim nocu... Pogotovo po ovom kraju... Ako je vudu najmračnija i najtajanstvenija stvar u Americi, u Srbiji je to Vlaška Magija... Vlaška Magija... Priče o neverovatnim i tajanstvenim događajima iz kraja, o crnoj magiji, demonima koji vladaju noću i vampirima... Sve mi se trenutno čine mogućim... Kao da je sam Drakula odredio ova mala Šumadijska sela za svoje stanište...
Nikad nisam imao strah od mraka... Štaviše voleo sam mrak... Živeo sam noću... Ali ta noć nije bila ovako sablasna... Moje noći su bile gradske noći... Noći uličnih svetiljaka... Obožavao sam taj polumrak... Često sam se pitao zašto me mrak tako privlači... Voleo sam da dočekam jutro, samo tiho sedeći u polumraku i maštajući... Ali, sada mi se činilo kao da me je taj gradski ”mrak” obmanuo... Ovo je bio pravi mrak... Nigde žive duše... Nigde ni zračak svetla...
U kolima je bivalo sve neugodnije i neugodnije... Morao sam da pustim radio... Ali ni to nije pomoglo... Osećao sam neku neugodnu strepnju, kao da mi je neko iza ledja, na zadnjem sedištu već razdrndanog Juga... Stalno sam se okretao... Ali, nikoga nije bilo... U retrovizoru bi mi se ponekad učinilo da vidim nešto da se kreće... Sprema se da skoči na mene... Jeza... Tiha jeza ovladala je mojim telom...
Molio sam se samo da naiđu neka druga kola... Da ne vozim sam po ovome kraju... Ali, njima ni traga ni glasa... Ipak sam bivao malo spokojniji... Znao sam da se približavam selu u koje sam i krenuo... Isključio sam radio, pustio moju omiljenu kasetu i počeo duboko da dišem... Uzdahnuo sam par puta i nekako se smirio... Prizor je još uvek bio sablasan... Kraj je bio tako pust... Gledao sam u onaj mali deo puta kojeg su osvetljavala svetla... To je bio jedini način da se bar malo opustim...
Ali u jednom trenutku me prenu neki sablasan zvuk, poput žene koja vrišti... Neverovatno, zar u ovo doba ima ljudi ovde... – pomislio sam... Pokušavajući da nađem logično objašnjenje za ovo... Vrisak se opet začu, ali ovaj put je bio glasniji... Približavao sam mu se... Ili se on meni približavao... Naježio sam se... Poželeo sam jednostavno da se okrenem i pobegnem... Da se vratim kući. Lepo mi je rekla baba ne putuj noću po kraju... Bolje da putuješ danju... Noću krajem vlada zlo... Ali, ja sam bio jako vezan za strica... Zato sam i pohitao u to malo Šumadijsko selo... Hteo sam da im pomognem oko sahrane i svih tih stvari...
Aaaaarguuiu, čulo se iz daljine... Daljine koja se sve više približavala... Aaaaarguuuiu... Vozio sam i dalje, iako sam drhtao od straha... Aaaaarguuuiu! Aaaarguiuuuu! Yvuci su bili sve jači... Dodao sam gas i požurio da što pre stignem... Put nije bio toliko ravan koliko sam ga pamtio... Raskrsnica.... Skretanje za selo.. Napokon.. No, čim sam zašao za raskrnicu video sam veliki broj ljudi u svojim pidžama koji se, zatvorenih očiju mole jednoj kreaturi... Stvorenje se okrenulo i snažno me pogledalo svojim velikim crvenim očima... Sledio sam se... Telo bika, noge jarca, umesto šapa, nešto nalik na ljudske šake samo sa mnogo većim, jačim kandžama... Zlo mu se ocrtavalo na licu....
Nocu krajem zlo vlada – setio sam se bakutinh reči... Ne idi krajem noću...
Pitao sam se: da nije to to zlo... U stvari samo to sam i mogao da uradim.... Sledio sam se... Nisam mogao da se pomerim... Odjedamput, ceo kraj je obasjalo snažno svetlo. Postajalo je sve jače i jače... I dalje nisam mogao ni da se pokrenem... Uskoro, svetlo je bilo jedino što sam video... Pomislio sam da slepim... Hteo da sam pošto-poto da vrisnem iz sveg glasa... Možda bi me čuo neko od onih ljudi... Ali bez vajde... Učinilo mi se kao da sanjam... Polako su mi se sklapale oči... Belo svetlo je ubrzo zamenila crnina... Čini mi se kao da sam tada pao u nesvest...
Ne znam koliko je prošlo pre nego što sam se probudio... Sanjao sam tu čudnu kreaturu... Najčudnije snove... Sanjao sam užasan bol dok svoje ogromne kandže uranja u moj stomak, izvlačeći krvavu džigericu.... Otvorio je svoja ogromna usta puna oštrih ogromnih zuba i, poput psa, je rastrgao... Stresao sam se u snu... Šok i bol su bili toliki da sam se probudio... Nalazio sam se u nekoj, očigledno napuštenoj kolibi.... Zidovi su bili prekriveni već zgrusnutom, tamno braon krvlju... Usmrdeli ostaci iznutrica visili su na kukama za sušenje mesa... Zamalo da povraćam od prizora... No, bio sam vezan... Nisam mogao da se pomerim....
“Probudio se”, čuo se glas iz drugog ugla sobe, koji nisam mogao da vidim… Nisam mogao da dignem glavu…. Ubrzo video sam kako mi se senke priblizavaju… To su bili ljudi u pidžamama…. Njihove oči… Njihove oči su bile prazne… Bele…. Izokrenute… Mrmljali su neke čudne reči… Na to začu se opet onaj jezivi zvuk “Arguiiiiuuu”….
”Da gospodaru….”, rekao je neko…. Potom sam čuo teške korake… Iznad sebe sam video staricu užasno ozbiljnih crta lica sa jasno ocrtanim zlom na licu… Njene oči nisu bile bele, one su se crvenile… I pod ovim polusvetlom odavale još grozniji utisak… U ruci je držala kokošku koja je drhtala od straha… Stresao sam se…
“Šta će sad sa tom kokoškom?”, pomislio sam u strahu… Starica je potom postavila kokošku iznad moje glave… Jednom rukom ju je uhvatila za šiju, a drugom za truplo… I ona je mrmljala one čudne reči… Ali činilo mi se da je to zvučalo drugačije… Tama… Ugasilo se svetlo… “Grroagh”, čulo se… Oči onih ljudi su počele da svetle crvenom bojom. I to je bilo jedino svetlo u prostoriji… Starica je držala u ruci raskomadanu kokošku u jednoj ruci je stajala otkinuta glava koja se koprcala iz koje je virilo nešto poput creva… U drugoj je držala truplo… To je bilo poslednje što sam video… Krv mi je kapala u oko… Naježio sam se…. Nisam mogao da se pomerim… Samo miris sveže krvi… Starica je i dalje mrmljala nešto… Učinilo mi se kao da mi gori celo telo… Miris gareži se mešao sa već pomenutim mirisom krvi…
“Aaaaa”, vikao sam… Bez ikakve nade da će me neko čuti… Ali bar sam mogao da vičem… Opet sam progledao… Predamnom je bilo ono stvorenje… Svojim ogromnim zubima kretalo mi je prema glavi… Video sam kako mi polako prilazi… U jednom trenutku Osetio sam Užasan bol u vratu… Video sam grozne krvave, žute zube kako me žderu… Ubrzo je ponovo zavladala tama… Krv se slivala prostorijom za koju niko živi nije znao… Ljudi su čučnuli i pohlepno lizali krv sa poda… Njihov gospodar je trgao mrtvo telo na stolu… Do jutra nije ostalo ni traga… Moji organi su visli na kukama za sušenje mesa… Zimnica zla…
Bakuta se okretala pa dvorištu… “Šta misliš zašto ga nema?”, upitala ju je tetka… “Kad me nije slušao.”, rekla je plačuči, “lepo sam mu rekla da ovde vlada zlo…” Zlo je i vladalo dugo posle toga… Mnogi ljudi su nestajali u mrklom mraku… A zlo je ostalo prikriveno… Zlo… Ono je tu uvek… Iza nas, ispred nas, pored nas, u nama… I moramo ga se čuvati….
Jer vam sad jasno da treba da se plašite mraka! Mrak je kolevka zla! Mrak nagriza naša tela svojim oštrim zubima, nanošećima gotovo neprimetne bolove… Sve dok nas ne pojede… Ali to nije mrak, to je zlo… Zlo…
Gost
Na momente je imala neku Dilan Dog-ovsku atmosferu ( s naglasnom na “momente”)... i sve u svemu nije strasna... sowwy. 
I
iluzionista
Gost
Jekyll_doesnt_Hyde:Na momente je imala neku Dilan Dog-ovsku atmosferu ( s naglasnom na “momente”)... i sve u svemu nije strasna... sowwy.
A konkretni komentari?
Dobro i ja sam stekao taj utisak, ali bih voleo da je poboljsam. Zato i trazim komentare. Ovo je radna verzija. Znaci, ocekujem tvoj, malo konkretniji komentar.
