Volim da sanjam... Volim da se ukrcavam na brod svojih maštanja, da plovim daleko od stvarnog sveta, tamo gde me niko ne može povrediti, gde nema predrasuda i poprekih pogleda.
Hocu da legnem u zelenu travu, da se valjam po livadama sreće i iskrenosti. Sećam se davne proslosti. Ležali smo na zemlji, danju bismo gledali oblake i zamisljeli na šta lice. O, da ! Jednom je ličio na srce, samo je ličio, ali nama zaljubljenima, mogao je biti šta god poželimo!
Noću bismo gledali zvezde, trazili sazvežđa. Ja nikada nisam umela da prepoznam ni jedno sem "kasike" i "velikog medveda". Kako samo banalno sve to sada izgleda! Pa to su trenuci koji postoje samo jos u mojoj glavi. Sve je to zaboravljeno.
I moj brod plovi dalje, ja budna sanjam, sanjam novu sreću, dan kada ću se probuditi i neću morati da crtam osmeh i šminkom prekrivam tugu.
Ne želim da se pravdam ljudima, ne želim da se drugi mešaju u moj život otvarajući ranu koja je jedva zarasla.
Moj odraz u vodi, tako miran i stabilan, kao i moja osećanja može biti uznemiren jednim malim pokretom.
Jedna bezvezna rec koja moze slomiti srce na komade. Na vrhu planine je tako sveže, umirujuce...
Mogu da vidim oblake ispod sebe.
Da li se on osećao tako dominantno kada sam ja pred njim očajna plakala i molila.
Tu je ruševina, maltene samo temelj neke stare crkvice. Koliko li se parova tamo vencalo, koliko li je grehova ispovedeno?
Da li bi sa ove planine moj vrisak kroz grmljavinu dopreo do njega?
Dok prvi se prvi zraci pomaljaju i sve se rađa, ja imam utisak da ja umirem. Može li se u isto vreme istovremeno radjati i umirati? Mozda se posle smrti rodim kao cvet, svet koji ce momak pokloniti devojci.
Zbogom svetu, zbogom oblacima, Suncu, vazduhu koji me kupa.... Zbogom njemu... Zbogom našoj ljubavi.
Dolaze obaveze, čujem njihov poziv iz daljine, brod kao da me nekom nevidljiom silom vuče ka sebi.
Ukrcavam se i on me vodi nazad u odvratnu stvarnost u kojoj moram da živim, a gadi me i sama pomisao na nju.
Hocu da legnem u zelenu travu, da se valjam po livadama sreće i iskrenosti. Sećam se davne proslosti. Ležali smo na zemlji, danju bismo gledali oblake i zamisljeli na šta lice. O, da ! Jednom je ličio na srce, samo je ličio, ali nama zaljubljenima, mogao je biti šta god poželimo!
Noću bismo gledali zvezde, trazili sazvežđa. Ja nikada nisam umela da prepoznam ni jedno sem "kasike" i "velikog medveda". Kako samo banalno sve to sada izgleda! Pa to su trenuci koji postoje samo jos u mojoj glavi. Sve je to zaboravljeno.
I moj brod plovi dalje, ja budna sanjam, sanjam novu sreću, dan kada ću se probuditi i neću morati da crtam osmeh i šminkom prekrivam tugu.
Ne želim da se pravdam ljudima, ne želim da se drugi mešaju u moj život otvarajući ranu koja je jedva zarasla.
Moj odraz u vodi, tako miran i stabilan, kao i moja osećanja može biti uznemiren jednim malim pokretom.
Jedna bezvezna rec koja moze slomiti srce na komade. Na vrhu planine je tako sveže, umirujuce...
Mogu da vidim oblake ispod sebe.
Da li se on osećao tako dominantno kada sam ja pred njim očajna plakala i molila.
Tu je ruševina, maltene samo temelj neke stare crkvice. Koliko li se parova tamo vencalo, koliko li je grehova ispovedeno?
Da li bi sa ove planine moj vrisak kroz grmljavinu dopreo do njega?
Dok prvi se prvi zraci pomaljaju i sve se rađa, ja imam utisak da ja umirem. Može li se u isto vreme istovremeno radjati i umirati? Mozda se posle smrti rodim kao cvet, svet koji ce momak pokloniti devojci.
Zbogom svetu, zbogom oblacima, Suncu, vazduhu koji me kupa.... Zbogom njemu... Zbogom našoj ljubavi.
Dolaze obaveze, čujem njihov poziv iz daljine, brod kao da me nekom nevidljiom silom vuče ka sebi.
Ukrcavam se i on me vodi nazad u odvratnu stvarnost u kojoj moram da živim, a gadi me i sama pomisao na nju.
