Pogledajte prilog 534111SEDAMDESETE. Popodne na selu. Ničeg zanimljivog u okolini. Bar ne za nekog ko ima devet godina. Celom dužinom kuće, otvoren trem, „konk”, sa drvenim stubovima na koje se oslanja krov. Na konku, za stolom, deda čita novine. Nezanimljiv, trenutno. U dnu dvorišta, baba sa malom sekirom u ruci. Trčim prema njoj. - Šta će ti sekira? - Zlato babino, hoću da nasečem nekoliko bundeva. Da dam svinjama. Deluje mi kao zanimljiva aktivnost. Gledam šta radi. Pod laganim udarcima, bundeve pucaju. - Mogu li da ti pomognem? Babi milo. - Zlato babino, kako on hoće da pomogne svojoj babi! Stavljaj parčad u korpu. Posle par razlupanih bundeva, baba kreće u donje dvorište. Sekiru ne nosi sa sobom. Gomila bundeva, sekira i nesnosno derište bez nadzora. Loša kombinacija. Veoma loša. Desetak minuta kasnije. Baba se vraća. - Auuu! Šta to učinje? Sav zadihan, stojim pred gomilom raskomadanih bundeva. - Ostala je još jedna. Dovršavam posao. - To je trebalo svakog dana pomalo seći i davati svinjama! Uh! - Nisam znao. A baš sam hteo da ti pomognem, da se ne mučiš. Ako je i bila ljuta na mene, sad više nije. - Dobro, neka si. Idi sad kod dede, nek ti ispriča neku priču, dok ja sredim ovaj rusvaj. Skakućem do dede. Ne vidim ga od novina. Virim sa strane. Smeje se.Suze mu idu na oči. Valjda je gledao kako mahnito mlatim po bundevama. - Šta si to uradio od babinih bundeva? Retoričko pitanje. - Rekla je baba da mi ispričaš neku priču. - Sedi na hoklicu. Koju priču hoćeš? - Neku od onih kad si bio ratnik. Na Solunskom frontu. - Šta ti znaš o tome? - Znam da su tamo bili neki crno-beli vojnici sa smešnim brkovima. Gledao sam fotografije. Deda se smeje. - Šalim se. Znam da su bili u boji. Pričaj mi priču.
http://priceotecama.blogger.ba/
http://priceotecama.blogger.ba/
