Čitam neke priče na netu i naiđoh na ovu.
Ne verujem da ju je neko postavljao ovde.
Priča sa istoka o neuzvraćenoj ljubavi
Више од три године боловао сам од очију. Патио сам од врло јаке далековидости, а онда је наступило и запаљење десног ока. Био сам полуслеп кад сам отишао у болницу. Тамо су ми рекли да болујем од кератитиса и да сам се вероватно заразио на базену у војној академији где сам био учитељ пливања. После годину дана неуспелог лечења лекар ми је саопштио да ми се вид може повратити једино ако на оболело, десно око пресади здраву рожњачу. Новца , међутим, нисам имао за тако скупу операцију. Кад сам то рекао својој жени, она ми је на моје велико изненађење предала штедну књижицу на којој је , ни сам не знам како, успела да уштеди 20000 нових тајванских долара.
-Ако не буде довољно, набавићемо још , рекла је. Неписменима као што сам ја , не вреди много што имају очи, али са тобом је другачије. Ти си писмен човек, вид ти је потребан
Тако сам захваљујући овом новцу, који је моја жена штеела читавог живота успео да се упишем на листу пацијената једног познатог лекара.
Нисам чекао ни месец дана, кад ми је јављено да имамо даваоца. Имао сам велику срећу, јер су људи чекали и по неколико година да се нађе погодна особа. Наиме, требало је да човек умре у болници под надзором лекара и да његова породица д асагласност да се одмах приступи пресађивању. Дакле, ступио сам у болницу пун наде.
Када су ме , после операције, износили из операционе сале моја кћер Јунг пришла је носилима , нагла се надамном и рекла:
- Све је добро прошло. Мама је хтела да дође али се плашила да ти не смета...
Нека не долази, рекао сам.
Нисам желео да ме посети. Тешко сам је подносио и код куће, а камоли у болници. Оженио сам се њоме са 19 година, по жељи родитеља. Мој отац и њен отац били су велики пријатељи и још пре нашег рођења обећали су један другом да ће се ородити, ако се деси да један има сина а други кћер.
Своју супругу сам први пут видео на дан свадбе. Кад је скинула традиционални црвени вео и кад сам видео њено лице ужаснуо сам се. Лице јој је било пуно ожиљака од богиња, зборано и некако безбојно. Обрве је имала ретке и очне капке надуте. Било јој је 19 година а мени је изгледало као да јој је 40. Био сам ван себе. Преклињао сам родитеље да ме не терају да се женим, али ништа није помогло. Мати ме је тешила да лепота није најважнија у животу, да је моја невеста добра и честита девојка и да ћу је заволети кад је будем упознао. Али, ја сам њу још тог првог дана омрзнуо. Нисам хтео да је погледам ни да говорим са њом, отишао сам на војну академију и напустио и њу и родитеље. У школи сам остајао и за време летњег распуста све док мој отац није послао једног рођака и наредио ми да се вратим кући.
Жену сам затекао како спрема вечеру. Кад сам ушао, подигла је главу и насмешила ми се, али ја јој нисам отпоздравио.
Мајка ми је стално пребацивала да се тешко огрешујем о жену, да је она добра, мирна и послушна. Већ је пола године са њима у кући и по цео дан не престаје да ради. Ниједном се није пожалила на тебе, ниједном је нисмо видели да је заплакала, али знај сине мој, да она у себи у својој души горко пати. Моја осећања према њој нису се променила.Трудио сам се да је не примећујем. Говорила је тихо, а кад сам је понекад грдио , понизно је ћутала. Презирао сам је из дна душе што до те мере нема поноса. Током 30 година нашег брачног живота ретко кад сам јој се осмехнуо, а никада и никуда нисам са њом изашао. Било је дана кад сам желео њену смрт.
И поред свега, она је према мени показала више љубави и стрпљења од било ког другог ког сам познавао. Кад сам пензионисан, настанили смо се у једној кућици на периферији града, јер нисам желео да моји познаници долазе нама и виде моју жену. Иначе, наша кћер Јунг је већ завршила школу и радила, док је наш син, млађи од ње, још увек студирао.Молио сам ћерку да не помиње брату операцију да га не би ометала у учењу, па ме је тако само она обилазила у болници. Донела ми је и транзистор да би прекратио болесничке дане које сам проводио са завојем на очима. Имао сам тада доста времена да размишљам о свом протеклом животу. Први пут сам осетио стид што сам забранио својој жени да ме посети. Кад су ми кроз 15 дана скинули завој био сам јако узбуђен и једва сам се усудио да отворим десно око.
-Видите ли светлост, питао је лекар.
Да, видим изнад себе, рекао сам.
-То је лампа, рече он.
Операција је успела и после недељу дана толико сам се опоравио да сам, полазећи кући, већ могао видети прозор, кревет, шољицу од чаја на сточићу...
Док смо се враћали кући моја кћер је све време ћутала. Најзад, после толико дана поново сам прекорачио праг своје куће. Моја жена је излазила из кухиње, носећи чинију са јелом. Кад ме је опазила само је оборила главу и рекла: „Вратио си се „.
„Хвала ти што си ми помогла да платим болницу“, рекох. Чини ми се да је то било први пут после толико година да сам јој се за нешто захвалио.
Она брзо приђе столу, спусти чинију, па се окретзе према зиду и поче нечујно да плаче.
„ Мама реци му, све му реци!“ , кроз сузе повика ћерка. „Нека зна да је рожњача била твоја“.
Ја је зграбих за рамена и погледах пажљиво.Лево око јој је било замућено као што је било моје пре операције.
Протресао сам је снажно.
„ Златни Цвете, зашто с то учинила „?
Она само сакри лице на моје раме и настави тихо да плаче. Држао сам је тако загрљену, а онда се полако спустих на колена крај њених ногу...
Još mnogo lepih priča možete naći ovde.
http://nesadebeli.createforum.eu/gde-pronai-sreu-f1/poune-prie-s-raznih-strana-sveta-t32.htm
Možete i vi dodati neku priču ako želite.
Ne verujem da ju je neko postavljao ovde.
Priča sa istoka o neuzvraćenoj ljubavi
Више од три године боловао сам од очију. Патио сам од врло јаке далековидости, а онда је наступило и запаљење десног ока. Био сам полуслеп кад сам отишао у болницу. Тамо су ми рекли да болујем од кератитиса и да сам се вероватно заразио на базену у војној академији где сам био учитељ пливања. После годину дана неуспелог лечења лекар ми је саопштио да ми се вид може повратити једино ако на оболело, десно око пресади здраву рожњачу. Новца , међутим, нисам имао за тако скупу операцију. Кад сам то рекао својој жени, она ми је на моје велико изненађење предала штедну књижицу на којој је , ни сам не знам како, успела да уштеди 20000 нових тајванских долара.
-Ако не буде довољно, набавићемо још , рекла је. Неписменима као што сам ја , не вреди много што имају очи, али са тобом је другачије. Ти си писмен човек, вид ти је потребан
Тако сам захваљујући овом новцу, који је моја жена штеела читавог живота успео да се упишем на листу пацијената једног познатог лекара.
Нисам чекао ни месец дана, кад ми је јављено да имамо даваоца. Имао сам велику срећу, јер су људи чекали и по неколико година да се нађе погодна особа. Наиме, требало је да човек умре у болници под надзором лекара и да његова породица д асагласност да се одмах приступи пресађивању. Дакле, ступио сам у болницу пун наде.
Када су ме , после операције, износили из операционе сале моја кћер Јунг пришла је носилима , нагла се надамном и рекла:
- Све је добро прошло. Мама је хтела да дође али се плашила да ти не смета...
Нека не долази, рекао сам.
Нисам желео да ме посети. Тешко сам је подносио и код куће, а камоли у болници. Оженио сам се њоме са 19 година, по жељи родитеља. Мој отац и њен отац били су велики пријатељи и још пре нашег рођења обећали су један другом да ће се ородити, ако се деси да један има сина а други кћер.
Своју супругу сам први пут видео на дан свадбе. Кад је скинула традиционални црвени вео и кад сам видео њено лице ужаснуо сам се. Лице јој је било пуно ожиљака од богиња, зборано и некако безбојно. Обрве је имала ретке и очне капке надуте. Било јој је 19 година а мени је изгледало као да јој је 40. Био сам ван себе. Преклињао сам родитеље да ме не терају да се женим, али ништа није помогло. Мати ме је тешила да лепота није најважнија у животу, да је моја невеста добра и честита девојка и да ћу је заволети кад је будем упознао. Али, ја сам њу још тог првог дана омрзнуо. Нисам хтео да је погледам ни да говорим са њом, отишао сам на војну академију и напустио и њу и родитеље. У школи сам остајао и за време летњег распуста све док мој отац није послао једног рођака и наредио ми да се вратим кући.
Жену сам затекао како спрема вечеру. Кад сам ушао, подигла је главу и насмешила ми се, али ја јој нисам отпоздравио.
Мајка ми је стално пребацивала да се тешко огрешујем о жену, да је она добра, мирна и послушна. Већ је пола године са њима у кући и по цео дан не престаје да ради. Ниједном се није пожалила на тебе, ниједном је нисмо видели да је заплакала, али знај сине мој, да она у себи у својој души горко пати. Моја осећања према њој нису се променила.Трудио сам се да је не примећујем. Говорила је тихо, а кад сам је понекад грдио , понизно је ћутала. Презирао сам је из дна душе што до те мере нема поноса. Током 30 година нашег брачног живота ретко кад сам јој се осмехнуо, а никада и никуда нисам са њом изашао. Било је дана кад сам желео њену смрт.
И поред свега, она је према мени показала више љубави и стрпљења од било ког другог ког сам познавао. Кад сам пензионисан, настанили смо се у једној кућици на периферији града, јер нисам желео да моји познаници долазе нама и виде моју жену. Иначе, наша кћер Јунг је већ завршила школу и радила, док је наш син, млађи од ње, још увек студирао.Молио сам ћерку да не помиње брату операцију да га не би ометала у учењу, па ме је тако само она обилазила у болници. Донела ми је и транзистор да би прекратио болесничке дане које сам проводио са завојем на очима. Имао сам тада доста времена да размишљам о свом протеклом животу. Први пут сам осетио стид што сам забранио својој жени да ме посети. Кад су ми кроз 15 дана скинули завој био сам јако узбуђен и једва сам се усудио да отворим десно око.
-Видите ли светлост, питао је лекар.
Да, видим изнад себе, рекао сам.
-То је лампа, рече он.
Операција је успела и после недељу дана толико сам се опоравио да сам, полазећи кући, већ могао видети прозор, кревет, шољицу од чаја на сточићу...
Док смо се враћали кући моја кћер је све време ћутала. Најзад, после толико дана поново сам прекорачио праг своје куће. Моја жена је излазила из кухиње, носећи чинију са јелом. Кад ме је опазила само је оборила главу и рекла: „Вратио си се „.
„Хвала ти што си ми помогла да платим болницу“, рекох. Чини ми се да је то било први пут после толико година да сам јој се за нешто захвалио.
Она брзо приђе столу, спусти чинију, па се окретзе према зиду и поче нечујно да плаче.
„ Мама реци му, све му реци!“ , кроз сузе повика ћерка. „Нека зна да је рожњача била твоја“.
Ја је зграбих за рамена и погледах пажљиво.Лево око јој је било замућено као што је било моје пре операције.
Протресао сам је снажно.
„ Златни Цвете, зашто с то учинила „?
Она само сакри лице на моје раме и настави тихо да плаче. Држао сам је тако загрљену, а онда се полако спустих на колена крај њених ногу...
Još mnogo lepih priča možete naći ovde.
http://nesadebeli.createforum.eu/gde-pronai-sreu-f1/poune-prie-s-raznih-strana-sveta-t32.htm
Možete i vi dodati neku priču ako želite.
